Сваки дан у Америци се убију 22 ратна војна ветерана, више него што их је дневно гинуло у Ираку, Авганистану… Вијетконг, режим Садама Хусеина, Ал Каида и Талибани – ниједна војска против које су САД ратовале протеклих деценија није однела толико америчких живота колико – самоубиства. Дневно се убију 22 америчка ветерана.
Даниел Сомерс је био припадник трупа у Ираку. Као артиљерац на хумвију (врсти транспортера) више од 400 пута је ишао у борбене мисије. Иако се у САД вратио са главом на раменима, никада више није био онај стари. „Сваки дан је као вриштући бол у сваком живцу мога тела. Мучење. Мој дух је пустош пуна слика достојних хорора, несагледиве депресије и паралишућег страха“, написао је Даниел пре него што је одузео себи живот. Опроштајно писмо прошлог месеца поново је подсетило на проблем са којим се суочавају ратни ветерани. Са бесом је Сомерс писао о систему који је, тврди, њега и друге ветеране оставио на цедилу. То је „нељудски, небрижни и равнодушни систем који нас убија“, написао је Сомерс. Чекају четири месеца на помоћ Сомерсове последње речи поткрепљује и статистика. Чак 70 одсто захтева за лечењем или било каквом стручном помоћи остаје у фиокама надлежног министарства више од четири месеца, пре него што се нешто предузме. Бивши генерал Ерик Шинсеки који води министарство за ветеране покушава да оправда тај заостатак: „Радимо са папирима, тако је већ деценијама. Морамо да пређемо на дигиталну обраду података и то управо чинимо“, рекао је Шинсеки за ЦНН. Међу ветеранима, овај бивши генерал важи за човека који озбиљно схвата свој посао и увек жели да помогне – али министарство које води за сада није дорасло задатку. У последње време у помоћ све чешће прискачу добровољци попут Ким Руоко. Она ради за организацију ТАПС (Трагедy Ассистанце Программ фор Сурвиворс), помаже ветеранима који размишљају о самоубиству или породицама оних који су починили суицид. Ким Руоко има сасвим личне мотиве – њен муж био је пилот војног хеликоптера и ишао је у рат три пута. „Последњи пут, у Ираку, имао је 75 борбених летова. Када се вратио, био је депримиран и патио је од посттрауматског синдрома. Убио се три месеца по повратку из те кланице“, прича Ким. Проблем уочен, али се споро решава Ким Руоко је остала без мужа 2005. године, а ситуација од тада није боља. Она верује да је политика уочила проблем и да ради на његовом решавању, али каже да све иде преспоро. „Морамо да приближимо помоћ ветеранима“, објашњава, „јер већина је веома поносна, и не тражи помоћ све док не постане веома болесна. Зато морамо помагати одмах и детаљно.“ И генерал Шинсеки верује да су ствари покренуте са мртве тачке – његово министарство добија више новца, запошљава више радника и убрзава обраду захтева за помоћ. „Протеклих година је 800 хиљада бивших војника позвало наш број. Осим тога, било је више од сто хиљада онлајн преписки. Успели смо да спасемо 29.000 ветерана који су били готови да се би одузму живот – јер смо били ту за њих“, каже Шинсеки. Ускоро ће он и сарадници имати рекордну количину посла – након дефинитивног повлачења из Ирака, за крај следеће године планиран је одлазак америчких трупа из Авганистана. Стотине хиљада нових ратних ветерана тражиће помоћ, а на властима је да што је могуће више смање црни биланс од 22 самоубиства дневно. „Дојче веле“ |