Архимандрит Гаврило Димитријевић, Крагујевчанин, рођен је 1904. године. Крштено му је име Милисав (Миса). Средњег је раста, ведрог чела, црних очију, мало повијеног носа и изразито црне, густе косе и дуге браде. Радио је у Хришћанској заједници у Крагујевцу.
Пред Други светски рат у Жичу је долазио увек са црним до испод колена мантилом и у манастиру би дуже остајао. Сви су га поштовали и ценили више као сабрата него као госта. Дружио се с богомољцима и често би им проповедао. У проповедима критички би се освтао и наглашавао да прави хришћанин мора да буде у свему уредан, дисциплинован и да буде духовни борац; борац против греха и зла у себи и око себе. Да уме сведочити својим животом веру у Христа. Отуда смо сви ми млађи с поштовањем гледали на њега. Тако је то било док се није једне недеље ујутру брат Миса обрео у Жичи на светој литургији у светогорским свечаним мантијама и панакамилавци. Сви смо се у чуду питали: шта је то, и како тако брзо и неопажено постаде монах, јер нисмо доживели ни видели чин његовог монашења, а увече је био у цивилном оделу. И тек доцније сазнадосмо од других и од њега да је он још раније постао монах, и то у Светој Гори, и да има монашко име Гаврило. Причајући доцније о свом монашењу у светој Гори, отац Гаврило вели: "Много сам волео Свету Гору и монаштво, па сам желео тамо и да живим, и још увек жалим што нисам тамо. Тако сам прошле године (то јест 1938.) у својој 35 години отишао у Свету Гору и у Посници Светог Саве у Кареји примио сам велики амгелски образ и постриг као и монашко име Гаврило од хиландарских тамо стараца Саве и Митрофана, који су живели у Испосници Светог Саве. Монашки завет и монашко име тајио сам све док нисам дошао овде у Жичу. Но, давши тај свети завет, одмах смо брат Станко, секретар Хришћанске заједнице, и ја почели живети монашки у строгом посту и другим молитвама, јер се и одлучио на монашење, и нешто касније постао потајни монах Серафим. А благодат Божја није нас остављала, па смо као два вола у једном јарму почели да вучемо и на све стране да ширимо богомољачка братства, да сакупљамо народ и ширимо покајање и богомољство. Све ово, како се после чуло, отац Гаврило поверио је манастирском духовнику протосинђелу оцу Антонију на исповести, а духовник у договору с њим јавио то одмах Владици. Владика Николај нареди да се отац Гаврило одмах монашки обуче и да не крије монашки чин, јер монаштво није ништа сакривено; оно треба да буде као откривен свећњак да свима светли. Тако је Жича изненада 1939. године добила још једног доброг и ревносног сабрата и свештенослужитеља, а богомољачки покрет духовника и мисионара. Отац Гаврило подвизавао се и много читао, тако да се и у поноћ често могло видети кроз прозор са танком завесом како над књигом марљиво и удубљено чита Свете Оце. Кад су Немци бомбардовали и запалили Жичу у јесен 1941. године и када се братство манастира разишло по разним манастирим, отац Гаврило долази у Овчар, у манастир Јовање, и ту, после смрти оца Серафима, помаже сестрама као духовник. У цркви служи и, као одличан појац, учи сестре црквеном појању. Тако им је он у то ратно време био од велике помоћи. али, након извесног времена, пошто су се у Жичи почеле обнављати грађевине, он се вратио у Жичу. Када је после рата образована Шумадијска епархија, отац Гаврило долази у свој крај у околину Крагујевца. Насељава се у запустели манастир Ралетинац. Обнавља га и окупља око себе младе монахе. После извесног времена, епископ Валеријан оснива ту женски манастир, а монаси се разилазе у друге манастире. Неки од њих иду у Свету Гору. Отац Гаврило остаје као духовник и даље у том манатиру. Служи у цркви и брине о духовном животу сестара. Посећује богомољачке скупове, проповеда и пише дивне духовне поуке. По нарави строг и критичног духа поборник је канона, монашких правила и дисциплине у црквеном животу. Због тога понекад долази у сукоб и несагласност са свештеним лицима, па и са епископима. Они не схватају његове критичке тежње и упозорења да су добронамерни, па је зато морао да трпи опомене, епитимије, па и деградирања. Но, његов свети начин монашког живота, његова искрена ревност и добронамерност на крају оправдавају га и надлежни епископ унапређује га у чин архимандрита. Сестре манастира Ралетинца за оца Гаврила веле да је радио много. Веома је ревносно служио света богослужења у цркви, без скраћивања. Писао је читаве књиге са разним поукама и проповедима и слао их у народ. Није му стало да се та књига само прода и да на њима зарађује, него да што више уђу у народ. Многи су га поштовали као изузетног и великог духовника, зато су му се обраћали и усмено и писменим путем, тражећи од њега разне савете, и он је са очинском љубављу одговарао и давао потребне савете. Бринући да се у манастиру води уредан духовни живот, бодио је рачуна да манастир буде пристојно и материјално обновљен и обезбеђен. Сву своју имовину и очевину уложио је у обнову тог манастира. Такође и пензију; чак није хтео ни у руке да је узме да би задржао што за себе, говорећи: "То је више потребно манастиру него мени." Учио је сестре у манастиру како и колико да се моле Богу. Препоручивао би им које побожне и светоотачке књиге да читају. Говорио би им да се, кад путују, увек моле и да сабирају ум свој и срце у молитви Богу:" Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме". Тражио је од њих да увек говоре само истину, да не дозвољавају себи ни најмању лаж. Кад се врате с пута, исповедале би своје мисли и своје духовно стање. Честа исповест је велика снага и помоћ за напредовање у духовном животу. Овај продуховљени, седи и крепки старац и у својој 92-ој години држао се тачно свог монашког правила. Упокојио се мирно у Господу, коме је ревносно читавог свог живота служио, 13. јануара 1996. године. Извор: "Ходочасник"
|