У келију Светогорца схиархимандрита Серафима (Томина), на подворју Свето-Андрејевског манастира у Оренбургу, сам дошао заједно са старцу драгом гошћом, монахињом Серафимом из Марто-Маринске Обитељи Милосрдја, која се налази у селу Ира, близу Кумертау, у Башкарији. Спремао сам се за пут, а мати је причала, док јој је глас подрхтавао од суза:...
- Када се игуман Николај разболео, старац Серафим је звао телефоном. Чуо је да је отац Николај у болници, и тако ме је изгрдио: «Ти, мати ћутиш, зашто ме досад ниси позвала? Отац је тако болестан, а они и не моле да се помолимо!..Такав игуман, као што је ваш, се не може лако наћи!..»Слушам га и плачем, не од срамоте, већ од радости!.. Мати је већ одлазила код оца Серафима, заједно са намесником Марто-Маринског и Покрово-Енатског манастира, игуманом Николајем (Черњишевим). И овога пута нас је старац Серафим дочекао са таквом љубављу и срдачном топлином, да се нама, поклоницима чинило као да смо дошли код неког давно познатог човека. Он је убрзо започео своју причу ... Енатске матушке - Колико само манастира има у Русији, и колико имам пријатеља, али Енатски манастир је за мене нешто посебно. У њему је била моја сестричина Ана Николајевна Мерзликина, а у монаштву монахиња Асенафа. Ступила је у манастир чим се образовала заједница. Ја сам окупио вероватно шездесет, а можда и више старица-монахиња, које су ту биле пре оснивања манастира. И када је манастир затворен 1922 године, све оне су биле ухапшене. Изашле су из затвора и живеле по нашим селима. У Рождественки је живела мати Маргарита, која је била олтарница, црквењакиња целог свог живота. Проживела је 106 година. У том селу су још биле монахиња Инокентија, и просфорница монахиња Екатерина. Какве су оне биле везиље, и како су биле трудољубиве! Правиле су и шалове од паперја! Ја сам при цркви још од своје пете године и био сам поред таквих монахиња. Они су ме пазиле: «Мишуњка, Мишуњка!» - и грлиле, љубиле, и проналазиле бомбоне у орману ... Оне су све прошле затвор, а многе од њих су тамо и стрељане. У Енатском манастиру су биле две схимнице, мати Зосима и мати Саватија. Мати Саватија је умрла пре затварања манастира, а Зосиму су одвезли на Дему. Тамо су јој направиле келију келејнице Поља и Евфалија, која је недавно умрла, проживевши 90 година. Она се у свету звала Татјана, и ја сам је постригао у монаштво. Као трогодишњи дечак сам био код мати Зосиме, када ме је исцелила, чега се ја не сећам, већ само знам по причама својих ближњих. А већ са једанаест година се сећам као да је данас било ... Од ње сам добио много поклона. Кутију са «чаробним сликама», и са сликом Јерусалима коју сам поклонио једном дечаку. Он је тако као ви дошао са својим оцем, погледао и замолио га:»Купи ми исту овакву!». А где да надјем такву? Данас таквих више нема. Дао сам му је. Крст, којим сам вас малочас благословио је такодје поклон од мати Зосиме. А њен штап сам дао игуману Николају. Мати Серафима се присећала: - Отац Николај је дошао од вас, оче, и док смо ми у цркви свете мученице Ирине читали полуноћницу, он је одједном рекао: «То је штап мати Зосиме! Ево ти, придржи га док читаш!» - Ја сам га држала и читала. И плакала ... Прво хапшење - Монахније су се вратиле из затвора. Цркве су биле затворене, и оне се окупе ноћу, прекрију прозоре јастуцима и прекривачима, ја читам акатист, а оне плачу. Читао сам часове, апостол, каноне, и певао првим високим дечијим гласом. Оне су се све молиле на коленима, а биле су стогодишње старице. Моја бака, монахиња Дарија, је причала, како сам ја још од малих ногу трчао у Цркву. Раније, када су сахрањивали покојнике, стављали су им иконице на груди, а после опела би узимали икону и стављали је на прозор у цркви. И ја сам знао да кажем: «Бако, дај ми иконицу!». Она ми није давала. А ја паднем на колена, и ударам главом о под: дај ми иконицу! Отац Георгије Малахов је имао обичај да каже старици: «Матвевна!..» Подигао би ме до прозора и рекао: «Хајде, узми!». Стављао би ми иконицу у дзеп и у недра. И до дан данас чувам у олтару те иконице, које сам тражио у цркви. Старице-монахиње су ми их сачувале, док сам био по затворима и депортацијама. А оца Георгија су стрелајли у ГПУ... И мене су први пут ухапсили када сам био дечак од десет година. Било је то на Благовести 1934 године. Цркве су у нашем селу већ биле затворене, а код нас су још служили. У Шарлику су биле две цркве, и обе су биле затворене. Људи из свих села су долазили у нашу цркву. Црква је била пуна народа. И у току Великог Поста, и на Благовести, а већ је и лапавица била, те киша, те снег, - сећам се дошли су на коњима за нама. Наш свештеник, протојереј Јован Сурајкин, мордвин, је био родом из Теодоровке, недалеко од Енатског манастира. Био је већ стар – било му је осамдесет шест година. Наш сеоски старешина Иља Максимович Томин, мој презимењак, нас Томиних има много, - је био и на Светој Гори и у Јерусалиму, и такодје је био ухапшен 1902 године. Мати Алевтину – такодје Томина – из Уфимског манастира су ухапсили са њеном келејницом, Ксенијом Кузнецовом. И мене су с њима повели. У цркви није било пећи, а требало се негде угрејати, а црквену стражарницу су однели и направили у њој колхозни млечни пункт. Наша кућа се налазила поред цркве. И моју баку, сестричину мати Асенефе, сам постригао у монаштво и она је постала монахиња Дарија, и припремала је у гвозденом казану кључалу воду за цркву. И ја бих после јутрења трчао са дзезвом за кафу, узимао врелу воду за Причешће и брзо се опет враћао у цркву. Када сам ушао у цркву, оца је милиција изводила из олтара (тада су се звали ГПУ и имали су шлемове и револвере). А народ! Бука, јауци ... Уплашио сам се. Један од њих је лупнуо по дзезви, и она ми је излетела из руку. Народ су истерали, а цркву су затворили. Из цркве су све изнели и запалили. Књиге, иконе ... Потом су у њу усули хлеб, а 1940 године су је срушили. Нас су довели у сеоски савет. Народ се окупио око сеоског савета, и збуњен проклињао Лењина и Стаљина. А гепеушники су викали: «Разидји се!». На растојању петнаест кућа од наше, у повртњаку се налазио колхозни амбар, који је био празан – хлеба у њему није било. На њему није било ни прозора, ни таванице – само зидови од дрвета и гвоздени кров, без основе. Ту су нас довели и затворили. Био сам у стихарчићу, а капа и шубара су ми остали у олтару. А отац Јован – Царство му Небеско! је био човек светог живота. Он је скинуо са себе скуфију и ставио је мени на главу. Мати Алевтина и Ксенија су плакале, а отац их је тешио. Седели смо тако закључани све до два сата после поноћи. Нису нам дали ни да једемо, ни да пијемо. Потом су нас укрцали на сеоске саонице и одвезли у Шарлик, у регионални затвор. Ту су нас све сместили у једну ћелију. Све монахиње су плакале. Мати Алевтини је већ било вероватно осамдесет година, а Ксенији око шездесет. Извели су оца Јована и чули смо само пуцањ ...Стрељали су га у затворском дворишту без суда и истраге, а потом су га искомадали на делове и спалили у котларници. Ја сам био дечак и нису могли да ми суде, па су ме пустили. Трчао сам кући десет километара од Шарлика. Слабо обучен, а у ваљенкама (поосебна врста чарапа – прим.прев.) је била вода. Мокар, промрзао. Дотрчао сам до куће и куцам на врата, кад тамо плачу због мене. Био сам сав мокар, и одмах су ме посадили поред пећи. Грлили су ме, љубили. Нису се надали да ће ме видети ... А Илију Максимовича и мати Алевтину са Ксенијом су послали пешке у Оренбург. Сами су ишли у затвор. Без конвоја! Као што овцу воде на заклање ... Они су три дана пешачили до Оренбурга. Пустили су их после три године. Ништа нису имали, а монахињама су свеодузели – и кућу, и башту, и краву. Старица Иље Максимовича је још била жива, а монахиње су се негде сместиле. Они су остали у Оренбургу. Овде је било и људи из нашег села, који су направили земуницу за монахиње. Мати Алевтина није дочекала поновно отварање цркава, и ја се до дан данас бринем о њеном гробу. А Ксенија је неко време проживела у Оренбургу и потом се вратила у село. Мене су депортовали, и она је почела да живи у мојој келији. Тамо је и умрла. Те године, и тај страшни терор је немогуће заборавити. А како је само народ плакао! Дешавало се тако да носе покојника на гробље путем који је пролазио поред затворене цркве; зауставе се, поставе клупе и ковчег на њих, и сви плачу, плачу ... Цркве су биле порушене, неки свештеници по затворима, а неки стрељани ... Потом сам и ја био по затворима, депортацијама ... Отишао сам у Средњу Азију. Од совјетске власти смо се скривали по Тјаншанским и Сајанским горама. И где све не још .. Једном нас је авион пронашао, и само што нас из ваздуха нису убили. Мој пут ниједан пас не би издржао. А ја сам остао жив ... Али и тада сам био радостан. Царство Божије свим енатским монахињама и послушницама, које су ме пазиле!.. Господ ме је још у дечијим годинама довео код великих стараца. У селу Иљкуљган се скривао светогорски старац, отац Андреј. Он није био свештеник, већ обичан монах. Послали су га са Свете Горе пре револуције, и пре немачког рата, да прикупи средства за манастир. И тада је почео рат и ниједног монаха из Русије више нису пуштали на Свету Гору. У Русији је остало више од седам стотина светогорских монаха. И отац Андреј се тако у свом родном селу скривао двадесет осам година, тако да ни његови ближњи нису знали где је. Живео је у подруму једне земунице, у којој су живеле три монахиње. Ја сам као дечак трчао код њега. Нисам трчао путем, већ обалом реке по планинама, како ме не би ухватили. Ако ме ухвате, онда ће ме тући и питати: «Где је Андреј?!», а њега су тражили да га стрељају. Први пут сам некако дошао код њега када ми је било дванаест година, а већ сам живео у келији, коју сам изградио на обали реке. И тада је са Иљкуљгана дошла мати Дарија. Била је стара, имала је више од сто година. Ушла је код мене у келију: «Мишуњка, хоћеш ли да подјеш са мном?». Нисам ни питао где, већ сам одговрио: «Хоћу!». Забравио сам келију са катанцем и пошао са њом на Иљкуљган. Ноћу смо дошли до неке земунице: била је то кућа од самана, са два прозорчета. А она зна како треба куцати, па је у сенци тајним куцњем покуцала. И отворио је сам отац Андреј. Његова брада је била тако велика ...Ушао сам и он ме је загрлио, пољубио: «Мишуњка! Мој дечаче, како си ти срећан! Ти ћеш ускоро постати монах, а умрећеш на Светој Гори». И од тада сам почео да одлазим код њега. Како су они ноћу певали службу! Затворе прозоре јастуцима и служе. Лампа виси, а ту је и кандило и свећа. Отац Андреј је био као оргуље, и могао је да пева сваки глас. Питао ме је: «Мишуњка, шта си ти у цркви читао?» - «Шестопсалмије, часове, канон, Апостол». – «Хајде, прочитај нам!». Дали су ми Шестопсалмије. Стоје они, стогодишњи старци, и слушају, како ја читам. Потом ме заустављају: «Нперавилно читаш!». Тамо је речено: «умољен», а ја читам: «умањен». Акценат није тај, као ни смисао. А ја сам се уплашио, чак су ми и сузе пошле на очи ... Прошло је неколико година и ја се сећам тих погрешки ... Ево како су ме учили!.. Завршила се служба, и сели смо да одморимо. Отац Андреј је седео поред мене и говорио ми: «Мишуњка, у црквеном читању су граматичке грешке дозвољене, а догматске се не смеју правити! Ево например ти си рекао «умањен». Ко може да умањи Божију величину! Он не може да стане у целу Васељену, а ти кажеш – умањен...» Све цркве су биле затворене, многи свештеници су стрељани, а отац Андреј је говорио: «Мишуњка, ми ћемо помрети, а ти ћеш доживети време када ће се цркве отворити! Али знаш дете, цркве ће отворити, али праве духовности неће бити. Свештеника ће бити много, али мало оних духовних. Данас су по нашим селима црквени кровови украшени обичном бојом, а купола прекривена бакром. А тада ће све бити у злату. Куполе ће бити златне, а цркве празне. Отвориће се и манастири, и неко ће у њима живети». Наш Свето-Андрејевски манастир је отворен већ једанаесту годину, и ти монаси који су сада у њему су ангели са неба! Наш устав је строг, и ако је младић био само један дан са девојком не примамо га. Разведене такодје не примамо, као ни затворенике. Не примамо ни психички болесне. И зато је код мене мало људи. Али тих година су нам долазиле и скитнице. Додју – покраду и оскрнаве сваком гадошћу ... Један од њих је живео код нас 9 месеци. Био је то крштени Татарин из Башкарије, и имао је око тридесет година. Документа није имао, а био је способан – био је и кувар, и кројач, и све му је ишло од руке. И шта се показало: био је бандит, за ким је била објављена потера по целој земљи. И замало нашег оца Јону није исекао! И то пред свима! Дошли смо после цркве, а он је узео нож!.. Одвезли су га. Али слава Богу, моја братија броји двадесет људи, и та деца су с неба! Ја лежим болестан и плачем: «Господе, зар је то истина да ја имам светогорски манастир!..» И тако је прошао мој тежак живот, а на земљи нема нико срећнији од мене! Какве сам само монахе, старце светог живота сретао на мом животном путу. Сви су они убројани медју свете мученике или исповеднике. Ето какву сам срећу имао. И ево већ сам седамдесет година у монаштву. Али ја нисам монах по животу, већ по раси. Имам висок свештенички чин, и добио сам велике награде. Али те моје награде нису према заслугама, већ су ме волели, па су ме и наградјивали. 2003 године су ме наградили вишим орденом Андреја Првозваног. Свајтијејши Патријарх Алексеј ИИ ме је позвао у Москву, и ја нисам могао да одем јер сам се разболео. Владика Оренбуршки Митрополит Валентин је послао протојереја Николаја Стремског, код кога се у Саракташу у Обитељи милосрдја налази 65-оро деце и око 40 старица. Он ми је и донео из Москве орден у тако лепој футроли, са плавом машном на њој (на фотографији сам у «пуној опреми» ...), и икону. Тај орден Андреја Првозваног је основао Цар Петар И. И триста година после Петра Првог тим орденом је код нас било наградјено пет оренбуршких гувернера. Од 1917 године њиме нико није наградјен ... Владика ми је послао ту награду преко Николе, а одржана је и вечерња служба. А ја сам рекао: «Владико свети, ко још покојника у гробу наградјује! Ја сам већ покојник... Како је он заплакао: - Оче схиархимандрите, ја се још нисам био ни родио, а ти си већ седео у затвору!.. Ја нисам достојан да носим такву награду и зато сам тај орден ставио на иконостас. А ви придјите иконостасу, целивајте светиње. На њему има много честица моштију, и светогорских и других светитеља. Светогорско уље А после целивања светиња, старац Серафим нас је помазао уљем, које је припремљено на Светој Гори пре 130 година! Снажан мирис је испунио келију. Колико година је прошло, а уље није изгубило свој мирис. Трпак, густ, а истовремено нежан, буквално покупивши у себи све аромате разних трава са Свете Горе. Старац је помазујући нас упозоравао: - Не размазујте по лицу, чувајте очи! ..Данас се на Светој Гори такво уље више не спрема јер је у пожару изгорела библиотека и рукопис са описом трава од које се спрема. Уље се најпре кува, а потом се велики казан охлади, ваде га рукама и разливају у 300 кутија! А његова снага је велика! Долазила је једна монахиња која је потпуно ослепела. Помазао сам је, али је нисам упозорио да не размазује уље по лицу. Она је то урадила и уље јој је ушло у очи, и викала је колико ју је штипало. Одвезли су је код професора, а он се зачудио: «Мати, ваше очи су потпуно чисте!». Вид јој се повратио. А десио се и други случај. Једну тешко болесну пријатељицу су возили на операцију. Ја сам је помазао. Она је умрла на операционом столу. Сецирали су је и видели да су све њене кости прекривене слојем тог уља. После тога су код мене дошли и лекари: «Помажи и нас тим уљем оче!». Ти лекари су такодје били верујући ...То уље сам донео са Свете Горе још пре 24 године и колико њих сам само њиме помазао и слава Богу још га има. Једна кап тог уља море чисти...Штипа? То је добро! Све нечисте помисли ће нестати из ваше главе! А мирис – осећате? Неко додје код нас, помажем их уљем, потом оду у цркву, и људи одмах говоре: «Били смо код оца Серафима!». Ето тако, драги моји мати Серафима и поклоници, желимо у Царство Небеско. Ја сам мислио да нећу доживети до ујутру. Било ми је веома лоше ...Када сам дошао на Свету Гору, прошао сам комисију и био сам здрав. А потом сам тамо проживео шест година и јетра ми је оболела. Пре револуције се на Светој Гори налазила најбоља болница. У њу нису одлазили само Православни, већ су и турски султани и шведски краљеви одлазили тамо на операцију. А сада се тамо налазе огромне болничке зграде и нема ниједног лекара. Морао сам да се вратим назад на операцију, јер ми совјетска власт као грчком држављанину није давала визу. Било ми је веома лоше, и морао сам да одем у Солун, а одатле су ме упутили у Атину. И тамо су ме неуспешно оперисали. На носилима су ме однели са брода у манастир. Дошао сам до тог стања да нисам могао да поједем ни корицу хлеба, јер ми организам није примао. И тада је на Свету Гору дошао садашњи Патријарх Алексеј – он је тада био Митрополит, и руководио пословима у Московској Патријаршији. А ми смо се познавали још одавно! Када сам ја био већ у игуманском чину, он је тада још само био Аљоша ... Кад ме је видео, рекао је: «Због чега сте се овде оперисали! Морате одмах да одете у Москву!». Одговорио сам да бих радо отишао, али ме не пуштају. Недељу дана после његовог одласка добио сам визу са Свете Горе. Нисам мислио да ћу остати у Русији. Ништа нисам понео са собом, и отишао сам у Москву у ономе у чему сам био обучен. Братија су ме водила испод руке, и стари схимник, не знам из ког манастира, Грк ми је пришао, сам је плакао и својом руком брисао моје сузе и говорио ми на грчком: - Патрос (оче, значи) Серафимос, не плачи, не плачи! Твоја болест није на смрт, већ на живот! Отићићеш у свој родни град Оренбург и тамо ћеш отворити оренбуршки манастир. То ће бити твоја Света Гора! А ја му нисам поверовао! Каква Света Гора!..У марту 81-е године сам путовао за Русију – каква је тамо могла да буде моја Света Гора! Тамо није било ни Цркве! Али Господ ме је тамо одвео. И ево сад је већ једанаеста година како у епархији постоји манастир изградјен по старом светогорском уставу. Залечио сам се и молио да опет идем на Свету Гору, али ме Патријарх није пустио, већ ме је оставио да обнављам Даниловски манастир. Архимандрит Евлогије (сада Архиепископ Владимирски) је тада био намесник, а ја сам био свештеник и духовник, ризничар и уставник. Тако сам и остао у Русији. Сада овде имам свој светогорски манастир. Како братија поју!..Ево на овом диску поју монаси Евлогије и Варнава. Направили смо 370 касета, и послали по разним црквама и манастирима. И сви слушају и захваљују. Ви такодје седите, слушајте и једите. Ти, оче Андреје, нахрани госте, - укорио је свог келејника. А ако будеш кажњен нећеш ни знати због чега се то дешава – зато што госте ниси примио и нахранио!.. Због чега сам рођен? Али драже од сваке трпезе и поклона су златне старчеве речи, и његове поуке. Од настанка света се још нико није родио да би живео – ми се сви радјамо да бисмо умрли. Ту тајну заборављамо. Због чега сам родјен? А ми ћемо на то: ово ћу да урадим, и ово ... А шта ћемо још урадити за десет година...Безумни правимо планове, не размишљамо да нам је за ледјима смрт с косом. Родјени смо да бисмо умрли, и то умрли за живот, а то за какав живот умиремо зависи од нас самих. Ако будемо испуњавали Божије заповести – спашћемо се. А ако не будемо испуњавали – задобићемо вечну муку, ад. Шта је то вечност? Само почетак, а краја нема. Када бисмо се стално сећали због чега смо се родили, никада не бисмо грешили ... У пасошком одељењу су ми написали 82 године. А ја више нисам ни живео. По годинама су многи старији од мене. По монаштву и по гресима у Русији нема никог старијег од мене. Ево архимандрит Јован Крестјанкин у Печорама је по монаштву седамнаест година младји од мене. Само је Патријарх Пимен био старији од мене и по годинама, и по монаштву. Али ја нисам монах по животу, већ по раси. Е какви су то старци били и нису се бојали да ме одену 1937 године. Светогорски старци. Ја сам тад још био дечак, а епископ Петар ми је тада још без пострига наденуо подрјасник и рекао: «Мишуњка, не скидај га! Ако изадјеш на улицу без подрјасника, прави сто поклона!». А данас ако изадјеш на улицу без расе мораш да направиш хиљаду поклона. Ја сам лењ за поклоне, и цео живот сам ишао у раси, нисам је ни скидао и нико ме није видео без ње. И тада сам изашао у подрјаснику, и почели су да ме гадјају камењем; камење лети, а ја поскакујем и радујем се: «Ја сам мученик за Христа!». Ако легнем да спавам без подрјасника, морам да направим сто поклона. Шездесет девет година ни једну ноћ нисам спавао без подрјасника, без обзира где се налазио. И само једне ноћи када су ме оперисали, нисам могао да га имам на себи, - лежао сам на кревету, и место прекривача су ме покрили подрјасником. Шест година сам био расофорни послушник, две године монах и 36 година у мантији, а сада је већ 26-а година како сам у схими. А од монаха сам још далеко ... Како ћу стати пред Господа, - не знам. Браду никада нисам бријао, а косу од тринаесте године нисам шишао. Коса ми је дуга, испод појаса, али то нису власи, већ паперје. А данас се монаси и свештеници шишају. У Оренбургу има много свештеника који се боје да додју код мене. Ја их укоравам и они ни не долазе. Ето тако драги моји, украшавајте се трпљењем, Духом Светим. Најважније је да док вас ноге носе не пропуштате ниједно Богослужење. Чују се звона – идите у Цркву. Сећајте се због чега смо се родили. Господ је од нас сакрио час наше смрти. А зашто је сакрио? Зато што треба сваки дан и час да будемо спремни да нас Господ позове. Молите се и кајте се, чувајте се греха. Спасавајте се у Господу! Извор: http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=32&article=10262 Превод са руског: др. Радмила Максимовић Извор: Манастир Лепавина |