Шта је епископ бачки Иринеј (Буловић) рекао на свечаној академији поводом 25-годишњице папе Јована Павла Другог у Катедрали Блажене Дјевице Марије на Неимару

  + + +

ДНЕВНИ ЛИСТ "ДАНАС",

рубрика " Теразије", стр13.  

0бјављено 07.октобра, 2003.

----------------------------------------------------

Ко манипулише владикиним речима

Велико узбуђење, не само у црквеним круговима, изазвао је извештај објављен у Данасу о прошлонедељној свечаној академији поводом 25-годишњице папе Јована Павла Другог у београдској катедрали Блажене Девице Марије и речи које је том приликом изговорио епископ бачки Иринеј (Буловић).

 Јуче смо објавили реаговање мсгр Станислава Хочевара, председника Бискупске конференције Србије и Црне Горе, у коме се енергично ограђује од "криве интерпретације овог говора" којим се владика никако не може прозвати као некакав "папински агент".

 У међувремену, из Информативне службе Српске православне цркве добили смо непотписано саопштење са насловом " истина ће нас ослободити". Уз њега објављујемо и комплетан говор епископа бачког Иринеја у поменутој Катедрали, скинутог са траке коју поседујемо. Три тачке су коришћене на местима где се владикине речи не чују добро или су нејасне.

Одговор наше новинарке објавићемо у сутрашњем броју.

ДОКУМЕНТИ

Шта је епископ бачки Иринеј (Буловић) рекао на свечаној академији поводом 25-годишњице папе Јована Павла Другог у Катедрали Блажене Дјевице Марије на Неимару

Аутентичан мостоградитељ духовности

Прво желим да се захвалим у име Православне цркве на позиву и у име те захвалности коју и овде понављам како надбискупу Станиславу Хочевару, тако и Његовој екселенцији монсињору Сбарбару, нунцију у Београду и свима вама. Посебно, дакле, хвала за понуђену прилику, да своја скромна размишљања, утиске и осећања поделим вечерас са вама, у овом свечаном тренутку када читава Римокатоличка црква широм света, уз учешће и осталих хришћана и свих људи добре воље, прославља сребрни јубилеј понтификата, архипастирске службе Његове Светости епископа града Рима, названог вечним градом, поглавара Римокатоличке цркве, како ми православни кажемо у нама блиској терминологији, патријарха читавог хришћанског запада.

Сребрни јубилеј је догађај, повод за све нас да се замислимо над примером и поруком његове личности. Надам се нећете замерити што нисам припремао никакав посебан реферат. Неко пажљиво писано и бираним, мереним и одмереним речима свечано излагање, него ћу покушати, колико је могућно, на доступан, разумљивин начин, спонтано и онако како у овом тренутку мислим и осећам да одговорим на тему која ми је задата. И то по могућству у што краћем обиму.

...Најпре дозволите да просто вернике, браћу и сестре како ове парохије, тако и остале присутне подсетим на смисао, поруку самог почасног назива или почасног атрибута којим је Црква од прадавних времена, вероватно већ од апостолских времена, почаствовала епископа града Рима. Реч "папа" је вероватно оријенталног порекла и значи "отац". Пре свега духовни отац. То је, наравно, и значење термина "патријарх" који се користи на Истоку, мада ни термин папа није непознат, јер епископ александријски се, такође, зове папом у Африци. И реч патријарх има слично значење, јер је у њеној основи исто реч отац. И обична реч поп, у нашем народном језику, свакодневном начину говора свих Словена, и католика и осталих, која на изворном грчком језику гласи "пáпá", слично као "папа" и значи исто то - отац.

Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког епископа, а посебно у првога међу својим епископима, онога који је током низа векова, читавих 1.000 година био и први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања једниствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима, бити први епископ хришћанске васељене.

Говорити, дакле, о том првенству, имам утисак, и дозволите да га поделим са Вама, да је данашњи папа римски, Његова Светост Јован Павле Други и лично доживео и пред читавим светом сведочио своје служење и своје првенство, пре свега управо као службу и служење у име љубави Христове. Не као вршење власти и јурисдикције у првом реду, не као чињеницу јуридичког или правног ствари, него пре свега као чињеницу новог нашег благодатног живота у Христу, живота као нове твари у Христу, препорођених и Духом Светим исцељених личности, крштених, миропомазаних и причешћених светињама Тела и Крви Христове.

У том светлу, дакле, треба нагласити, да тај нагласак на служењу, а не на владању. То изворно јеванђелско учење из живота и праксе битно доприноси и премошћавању раздаљина и растојања међу онима који верују у име Христово... Личност Јована Павла Другог заиста извршава функцију и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса, мостоградитеља, служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном јединству, а затим служећи колико је најбоље и највише могуће јединству свих. Он тиме заиста гради мостове и остварује себе као аутентичног мостоградитеља духовности, понтифекса.

Не треба да прећутим да је један од великих светих отаца, учитеља по којем сам и ја недостојан добио своје монашко име Иринеј, свети Иринеј, епископ града Лиона у данашњој Француској, иначе родом Грк из Мале Азије и посредно ученик Светог Јована Богослова, апостола љубави, и првог у историји Цркве који је добио почасни назив теолога - богослова. Тај човек који је својим животом, својом личношћу у себи спајао јединство љубави, хришчански Исток и Запад, значи васељену, као да је, такође, био и узор и претходник данашњем папи римском Јовану Павлу Другом који и својим животом и служењем потекавши из Источне Европе, из нашег словенског света, и провевши свој живот у Пољској цркви до 1978. године, до избора на катедру Петрову у Риму, у близини и у контакту са Православном црквом и служећи касније и до данас, носећи крст, како је овде лепо речено пре мене, тога служења, такођер, на тај начин сједињује Исток и Запад у жељи да гради и гради мостове међу њима.

Зашто сам то споменуо светог Иринеја Лионског? Јер је он некада, у освит трећег века по рођењу Христовом, као велики теолог, читаве Цркве Истока и Запада, говорећи о првенству Римске Цркве, у тадашњем хршћанском свету, назвао ту црквом "Црквом која председава у љубави".

Ту је суштинска димензија и ја верујем да то што сад говорим не изражава само мене и само православно схватање, него да изражава и све Вас и да изражава аутентично схватање католичких хришћана, укључујући и самог, Његову Светост, папу Јована Павла Другог. Суштина његове службе, његове одговорности, његовог положаја у Римокатоличкој цркви, у томе да улаже сав напор да допринесе служењу, спасењу свих на начин како као човек најбоље може и уме, у љубави и у име љубави, ради спасења свих.

То је садржај, уосталом сваког првенства, епископског, свештеничког и међу верницима и између старијих и млађих и тако даље. Некако ми православни, у својој теолошкој визији ових проблема не бисмо хтели да периоде историјске хипертрофије тог првенства у служењу и председавању у љубави, па не увек и успешне формулације тога, током векова поправљамо тако што бисмо нудили као друго решење, другу перспективу укидање или атрофију сваког таквог служења у Цркви. Напротив, сматрамо да синтеза и узајамно прожимање двају основних начела у организацији Цркве: начела саборности, како га ми називамо, или синодалности, начела које је Други ватикански сабор, такође наглашавао и у томе се сусретао и прожимао са Православном црквом и целом Црквом свих векова. Начело, дакле, колегијалности, али и начела да та заједница у Христу не може бити безглава, као што ни Црква није безглава, него је тело Христово, а Христос је глава Цркве.

Мислим да је сличност данашњег папе, колико сам га ја доживео и упознао, веома свесна свих тих димензија и других које ја у овом тренутку на кратак начин не могу и не желим овде да излажем пред вама.

Његове речи "Отворите врата Христу и не бојте се!", које су цитиране у краткој речи програма ове свечаности, чини ми се, колико сам га ја, понављам, упознао да су најбоље или су једне од најбољих које изражавају његову укупну животну филозофију, његов пут и начин служења спасењу и јединству.

Тај, на први поглед веома једноставан, не знам да ли је тачно, али кажу, негде сам прочитао, да је за време ових 25 година свога служења на апостолској катедри у Риму, три пута превалио растојање између Земље и Месеца, ако је то тачно. У сваком случају, путује неуморно упркос крста оронулога здравља и поодмаклих година, до данашњег дана, буквално. Увек у тој мисији и свестан те мисије. Мислим да дубоку увереност у смисао своје службе, ма како било ко на свету схватао ту службу и тумачио, прихватао или мање прихватао или прихватао са резервом, да ту дубоку увереност и оданост на вршење службе до краја, до крви и зноја, како тражи Јеванђеље, да му то не може одрећи нико.

Ја сам имао прилике да упознам изблиза и његовог претходника, чије име је такођер укључено и његово име, блажене успомене Павла Шестог. То је био другачији темперамент, али исто тако импозантан у својој једноставности, смерности и усрдности самог служења.

Данашњег папу Његову Светост Јована Павла Другог сам сретао, колико сам могао да, по свом сећању, могу рећи напуклом, набројим четири пута најмање. Три пута заједно са мојом братом митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, а једанпут са још тројицом епископа, без поменутог митрополита. То је било недавно, за време служења свечане понтификалне литургије у Осијеку.

Сваки пут, како пре десет година када смо први пут разговарали са Његовом Светошћу, тако и прошлог фебруара када смо два пута, једанпут по званичном протоколу, а други пут за приватним обедом, мимо сваког протокола, на позив Његове Светости разговарали.Разговор је увек био срдачан и искрен, у атмосфери љубави и заинтересираности за нас, за наше проблеме и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише могуће. Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости да прати до упојединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: "Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо.

Већ сам прекршио дату реч да ћу покушати да не будем преопширан. Молим за опроштај али сам желео да са неколико речи изнесем цео доживљај који човек има у сусрету са личношћу која би имала пуно права да живи повученије него што је то живео иједан епископ у историји, само ако се позове на стање свога здравља и на своје године. Али упркос томе крсту, према ономе како рекох, и то сваким даном, сваким чином поново сведочи, да потпуно провиђајући себе и своју природну, људску потребу за предахом, одмором, за лечењем, за неким личним животом, он се труди, ето, непрекидно да нађе времена и за размишљања, за медитацију, за богословске текстове, за поезију чак као што смо чули.

Та огромна снага воље и спремност на потпуно самопожртвовање је нешто што сведочи о веома интезивном унутрашњем духовном и молитвеном животу и пројављује духовну снагу каква се данас, а можда и другим временима, али данас посебно, веома ретко среће. Зато и на оне који не деле све садржаје у вери са браћом и сестрама римокатолицима, хришћане па и нехришћане његова личност делује са изузетном снагом... Не знам колико сам у стању да то искажем.

Ето, из тих мојих не сувише ретких, не сувише честих искустава једног обичног епископа једне невелике Цркве, као што је ова Црква којој служим, могу, ипак, да тврдим да сам осетио присуство једне заиста изузетне и на свој особени начин харизматичне личности на граници размене миленијума.

У овом тренутку желео бих да овај јубилеј и ову свечаност честитам свима вама овде сабраним. Желео бих да замолим како преузвишеног домаћина поглавара ове надбискупије монсињора Хочевара, као монсињора Еуђениа Сбарбара, личног изаслнаика Његове Светости, да и Његовој Светости лично пренесу поздраве Његове Светости нашег патријарха, који овде има присутне изасланике већ именовине, као и моје најскромније искрене честитке...

...Главно је да се нађе времена и могућности за братски разговор са двојицом блиских сарадника Његове Светости Јована Павла Другог. Ја сам ето и на тај начин, недавно био његов гост и могу и то да кажем у толиком мноштву послова и брига, ношења крста животног и пастирског, ипак, је као што су ми рекли, налазио времена да упита: "Где су они весцови Серби - српски епископи који су били код њега".

То је такође било дирљиво и за владику Амфилохија и за мене.

Тако, дакле желим, да молитвама од Господа који је глава своје Цркве да му подари боље здравље, да му да снагу и довољно дуговечности да изврши своју мисију и службу на начин како најбоље сам жели кад је насамо у молитви са Господом. Са том жељом и честиком закључујем ово своје обраћање и захваљујем се на пажњи и стрпљењу. Бог нека је са свима нама!

http://www.mail-archive.com/ Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. /msg13540.html

+++

Irinej Bulovic: MOJI SUSRETI SA SVETIM OCEM

Miroslav Antic
Mon, 15 Dec 2003 11:28:34 -0800

Title: Message

Godina: XI     Broj: 11(109)     Subotica, novembar 2003

EKUMENUZAM – Ureduje: Jakob Pfeifer

Irinej Bulovic: MOJI SUSRETI SA SVETIM OCEM

Svojim govorom na proslavi 25. obljetnice pontfikata pape Ivana Pavla II. prisutne je oduševio visoki gost iz Pravoslavne Crkve, vladika backi gosp. Irinej, jer je na originalan i topao nacin govorio o svojim susretima sa Svetim Ocem.

Prvo želim da se zahvalim u ime Pravoslavne Crkve na pozivu kako nadbiskupu Stanislavu Hocevaru, tako i Njegovoj ekselenciji mons. Sbarbaru, nunciju u Beogradu, i svima vama, za ponudenu priliku da svoja skromna razmišljanja, utiske i osecanja podelim veceras sa vama, u ovom svecanom trenutku kada citava Rimokatolicka crkva širom sveta, uz ucešce i ostalih hrišcana i svih ljudi dobre volje, proslavlja srebrni jubilej pontifikata, arhipastirske službe Njegove Svetosti (biskupa) episkopa grada Rima, i poglavara Rimokatolicke crkve, kako mi pravoslavni kažemo u nama bliskoj terminologiji, patrijarha citavog hrišcanskog zapada.

Srebrni jubilej je povod za sve nas da se zamislimo nad primerom i porukom licnosti koja je ovih dana uz nas i veceras ovde uz nas...

Rec ”papa” je verovatno orijentalnog porekla i znaci ”otac”; pre svega duhovni otac. To je naravno i znacenje termina ”patrijarh” koji se koristi na Istoku, mada ni ternim papa nije nepoznat, jer episkop aleksandrijski se, takode, zove ”papom” u Africi. I rec patrijarh ima slicno znacenje, jer je u njenoj osnovi isto rec otac. I obicna rec ”pop” u našem narodnom jeziku, svakodnevnom nacinu govora svih Slovena, i katolika i ostalih, koja na izvornom grckom jeziku glasi ”papa”, slicno kao ”papa” i znaci isto to – ”otac”.

Verujuci, dakle, pre svega svi rimokatolicki vernici u svakog episkopa, a posebno u prvoga medu svojim episkopima, onoga koji je tokom niza vekova, citavih 1.000 godina bio i prvi episkop citave hrišcanske vaseljene ili ekumene, dok je postojala jedinstvena i jedina hrišcanska ekumena, nadamo se i molimo se Duhu Svetom da ce ponovo kad tad doci vreme postojanja jedinstvene hrišcanske vaseljene, kada ce, ako se to u istoriji ostvari, kao što se nadamo i molimo, ponovo, po drevnom kanonskom poretku episkop grada Rima biti prvi episkop hrišcanske vaseljene.

Imam utisak, i dozvolite da ga podelim sa Vama, da je današnji papa rimski, Njegova Svetost Jovan Pavle II i licno doživeo i pred citavim svetom svedocio svoje služenje i svoje prvenstvo, pre svega upravo kao službu i služenje u ime ljubavi Hristove, ne kao vršenje vlasti i jurisdikcije u prvom redu, ne kao cinjenicu juridicku ili pravnu, nego pre svega kao cinjenicu novog našeg blagodatnog života u Hristu, života kao nove tvari u Hristu, preporodenih i Duhom Svetim isceljenih licnosti, krštenih, miropomazanih i pricešcenih svetinjama Tela i Krvi Hristove...

Licnost Jovana Pavla II zaista izvršava funkciju i druge svoje pocasne titule, titule pontifeksa, mostograditelja, služeci svima, pre svega svojoj Crkvi i njenom jedinstvu, a zatim služeci koliko je najbolje i najviše moguce jedinstvu svih. On time zaista gradi mostove i ostvaruje sebe kao autenticnog mostograditelja duhovnosti, pontifeksa.

Ne treba da precutim, da je jedan od velikih svetih otaca, sveti Irinej, episkop grada Liona u današnjoj Francuskoj, svojim životom, svojom licnošcu u sebi spajao jedinstvo ljubavi, hrišcanski Istok i Zapad, bio je uzor i prethodnik današnjem papi rimskom Jovanu Pavlu II koji svojim životom i služenjem potekavši iz Istocne Evrope, iz našeg slovenskog sveta, i provevši svoj život u poljskoj crkvi do 1978., do izbora na katedru Petrovu u Rimu, u blizini i u kontaktu sa Pravoslavnom crkvom i služeci kasnije i do danas, noseci krst, kako je ovde lepo receno pre mene, toga služenja, takoder, na taj nacin sjedinjuje Istok i Zapad u želji da gradi i gradi mostove medu njima.

Ja verujem da to što sad govorim ne izražava samo mene i samo pravoslavno shvatanje, nego da izražava i sve Vas i da izražava autenticno shvatanje katolickih hrišcana, ukljucujuci i samog, Njegovu Svetost, papu Jovana Pavla II. Suština njegove službe, njegove odgovornosti, njegovog položaja u Rimokatolickoj crkvi, u tome da ulaže sav napor da doprinese služenju, spasenju svih na nacin kako kao covek najbolje može i ume, u ljubavi i u ime ljubavi, radi spasenja svih.

To je sadržaj, uostalom svakog prvenstva, i episkopskog, sveštenickog i medu vernicima i izmedu starijih i mladih i tako dalje... Smatramo da sinteza i uzajamno prožimanje dvaju osnovnih nacela u organizaciji Crkve, nacela sabornosti, kako ga mi nazivamo, ili sinodalnosti, nacela koje je Drugi vatikanski sabor, takode naglašavao i u tome se susretao i prožimao sa Pravoslavnom crkvom i celom Crkvom svih vekova. Nacelo, dakle, kolegijalnosti, ali i nacelo da ta zajednica u Hristu ne može biti bezglava, kao što ni Crkva nije bezglava, nego je telo Hristovo, a Hristos je glava Crkve, nego postoji prvi koji ima svoju odgovornost i svoj sud.

(nastavlja se)

http://www.mail-archive.com/ Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. /msg13551.html

+++

Biskupska Konferencija SCG

Miroslav Antic
          Sat, 04 Oct 2003 06:57:25 -0700

SAOPŠTENJE MEDIJIMA

Ovih dana u celom katoličkom svetu i katoličkim crkvama je svečana proslava dvadeset pete godišnjice papinske službe Ivana Pavla II. Tako je u Beogradu na razini Biskupske Konferencije SCG priređen svečani dvodnevni program povodom tog jubileja svečanom akademijom 25. septembra i zahvalnom evharistijom 26. septembra. Svečana akademija održana je u katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije u Beogradu. Akademija je savesno i vrlo uspelo pripremana i izvedena. U toj akademiji, kako priliči svečanosti časa i okolnostima saživota sa većinskom Srpskom Pravoslavnom Crkvom za izlaganje o svojim utiscima sa susreta sa Ivanom Pavlom II zamoljen je uvaženi teolog i episkop SPC dr. Irinej Bulović, episkop Bački. On je u akademiji nastupio vrlo zapaženim izlaganjem elemenata one baštine vere koji su nam zajednički i iskazao je poštovanje prema osobi sadašnjeg Pape.

Budući da su se u nekim elektronskim i štampanim medijima pojavili različiti citati, interpretacije i tumačenja, želimo ovdje navesti reči samog izlagača: „Ako historijski, kao što se svi mi hrišćani nadamo i molimo (a ne tek eshatološki), dođe do ponovnog jedinstva hrišćanske vaseljene, onda će u njoj, u skladu sa Predanjem i poretkom drevne Crkve, počev od apostolskih vremena, episkop grada Rima svakako biti prvi episkop te vaseljene.“

Uvaženi teolog i episkop govorio je preciznim jezikom u duhu istočne tradicije i teologije, znači ekleziološki, a ne juridički, te ima svaka reč svoju težinu, osobito ako upoređujemo različito shvatanje službe episkopa Rima te akcente koji su bili stavljeni tokom historije Istoka i Zapada.

Vladika je izneo zajedničke stavove koji su jasni i katolicima i pravoslavcima. Poštovao je učesnike i svečanost trenutka. Prema nama je autentično tumačio pravoslavnu nauku i odao počast jednom od najvećih ličnosti na prelazu milenija: papi Ivanu Pavlu II. Niti bi mogao ostati kršćanin bilo koje Crkve, tko ne bi zastupao načelo dijaloga kao jedinoga puta života – saživota i uzajamnog poštovanja kao jedinog mogućeg modela hrišćanskog shvaćanja sveta.

Stoga se najenergičnije, kao organizatori, ograđujemo od svake krive interpretacije ovoga govora i eventualne manipulacije. Svojim velikim duhom  vladika Irinej predstavio je autentičnu ekleziologiju Istoka i Zapada i nikako ga se ne može prozivati kao nekakvog "papinskog agenta".

Svi hrišćani svih Crkava ispovedaju Isusovo načelo: Istina će vas osloboditi. U ime te istine molimo i zahtevamo da se ovo saopštenje objavi u celosti.        

Msgr. Stanislav Hočevar

U Beogradu, 01. 10. 2003.                        

http://www.mail-archive.com/ Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. /msg13492.html

+++

Информативна служба

Српске православне цркве

3. октобар 2003. године

ИСТИНА ЋЕ НАС ОСЛОБОДИТИ

             Настављајући своју непрестану клеветничку кампању против Српске Православне Цркве, дневник  "Данас", у броју од 29. септембра о.г., на првој страни доноси наслов "Иринеј Буловић: Папа ће кад-тад бити поглавар јединствене цркве", и на унутрашњим странама текст под насловом "Епископ Рима биће на челу јединствене цркве".

          Јасно је да је ово писано у злој намери како би се оваквим насловом и тенденциозно испремештаним речима Преосвећеног Епископа Г. др Иринеја, изговореним на свецаној академији поводом јубилеја Папе Јована Павла II изазвао скандал и унео немир међу верне, јер, забога, један српски епископ тврди да ће Папа бити поглавар јединствене Цркве, и то кад-тад.

Имајући у виду да се овакви напади у поменутом листу, и то од стране новинарке Јелене Ташић, понављају сматрамо да је неопходно да разоткријемо и њихову позадину, без обзира на то што је тривијалност те позадине равна текстовима поменуте новинарке. Наиме, наведена Јелена Тасић је, под изговором да је остала без посла у листу "Данас", молила за запослење у Патријаршији.

Примљена је на рад као хонорарни сарадник "Православља", новина Српске Патријаршије и када је протекло време потребно за објективно сагледавање њеног новинарског знања и њених правих намера, Свети Архијерејски Синод јој се захвалио на сарадњи. Увређена због отказа, именована је, уз то сигурно у складу са уређивачком политиком новина за које ради и за које је радила и у току њеног ангажмана у "Православљу", објавила неколико клеветничких и незналачких ланака, којима је најчешћа мета био Епископ бачки Г. др Иринеј, за кога, по свему судећи, има личнуфиксацију да је највише допринео њеном отказу из "Православља".

           На крају, истине ради, у нади да је и листу "Данас" стало до ње, саопштавамо да је Преосвећени Епископ Г. Иринеј 25. септембра о. Г., у цркви Узнесења Блажене Дјевице Марије у Београду, на јубилеју Папе Јована Павла II, рекао: "Ако историјски, као што се сви ми хришћани надамо и молимо (а не тек есхатолоски), дође до поновног јединства хришћанске васељене, онда ће у њој, у складу са Предањем и поретком древне Цркве, почев од апостолских времена, епископ града Рима свакако бити први епископ те васељене."

         Овде нема могућности за подробну анализу и тумачење теолошких разлика и теолошких последица између онога што је Епископ Иринеј рекао и манипулације његовим речима од стране наведене новинарке, али је и ономе ко је имао имало додира са теолошком литературом све јасно.

http://www.mail-archive.com/ Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. /msg13519.html

+++

Увреде уместо аргумената

Мирослав Антић
Wед, 08 Оцт 2003 14:16:06 -0700

Титле: Мессаге

Дневни лист ДАНАС

Рубрика "ДИЈАЛОГ"

стр.06.

0бјављено 08. октобра, 2003.

РЕАГОВАЊА

Поводом реаговања Информативне службе СПЦ на писање Данаса

Увреде уместо аргумената

На извештај објављен у Данасу 29. октобра о свечаној академији којом је обележена 25-годишњица понтификата папе Јована Павла Другог, Информативна служба Српске православне цркве одговорила је четири дана касније непотписаним текстом под називом "Истина ће нас ослободити". Чему служе "ослобађајући" текстови пуни увреда упућени појединим медијима и њиховим новинарима, ако ни сам аутор не може да смогне снаге да стави потпис на своје дело, било из страха да би за написане (не)истине могао да одговара пред судом или из простог недостака елементарне културе у јавној кореспонденцији, питање је за оне који такве ствари пишу, чак и под фирмом Информативне службе СПЦ.

Шта је епископ бачки Иринеј (Буловић) тачно рекао те вечери постоје тонски записи, које и Данас поседује. Из неког разлога само за епископа бачког "спорна" реченица дословно гласи: "... надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања јединствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима бити први епископ хришћанске васељене".

Из Православне цркве досад нико није јавно на било који начин прозвао поменутог епископа због извештаја о овом догађају који се појавио и у другим медијима, не само у Данасу и чије се интерпретације владикиних речи не разликују. Ипак, владика Иринеј је, како се прича у добро обавештеним војвођанским круговима, најпре вршио притисак на домаћине скупа да демантују само наш лист и његовог новинара, тражећи заштиту, наводно, од "православне браће", која се, руку на срце, у јавности нису огласили. Исти извори тврде и да је поменутом епископу "прање" потребно због разноразних послова везаних за предстојећи Свети архијерејских сабор СПЦ, најављен за новембар.

Саопштење Бискупске конференције СЦГ упућено свим медијима са теолошким појашњењима владикиног говора и назнаком да је "својим великим духом владика Иринеј представио аутентичну еклезиологију Истока и Запада и никако га се не може прозивати као некаквог ‘папинског агента’", што дотад у јавности нико није ни поменуо, очито за Информативну службу СПЦ није било довољно. Она се истог дана, неколико сати касније, огласила са текстом "Истина ће нас ослободити".

Недостатак аргумената о догађају коме нико из Информативне службе СПЦ није присуствовао надокнађен је увредама на име аутора извештаја и новине. Новинар Данаса јесте неко време био хонорарни сарадник листа Православље, о чему анонимни аутори "тривијалних позадина", ако баш трагају за истином која ослобађа или имају "напукло памћење" могу да се обавесте код митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) и тадашњег уредника листа. Такође је познато коме је и због чега сметало присуство професионалног новинара и појединих тема које је он пратио и уређивао у Православљу. Зна се и ко је из Информативне службе СПЦ ширио и шири приче о "антисрпском и антицрквеном Данасу", форсира параноју о "злонамерним медијима и новинарима".

Сада се помињу Данасови "клеветнички и незналачки чланци у којима је најчешћа мета био епископ бачки". У текстовима "црквеног" новинара Данаса, истини за вољу, владика Иринеј само је једном био главни лик и то у рубрици "Личност Данас" објављеној почетком августа. На текст под насловом "Сива еминенција" ни из СПЦ, нити из Новог Сада није било званичног и јавног реаговања, али су поједини службеници Информативне службе, одбијајући да уруче званичну одлуку Светог архијерејског синода или било ког званичног црквеног тела, спровели "посебан режим" за новинара и лист Данас.

Проблем је био да добијемо свим медијима доступан Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, то што користимо "писмо другог народа", кретање новинара Данаса кроз Патријаршију, ма како кафкијански деловало, први људи ове Службе лично прате и надгледају...

Ово није први пут да Информативна служба СПЦ објављује непотписана реаговања против Данаса и њеног новинара, истог рукописа у коме се уместо аргумената просипа жуч типа "Нове лажи из кухиње Данаса", чак и када је реч о текстовима које је наш лист преносио из других медија, јасно наводећи извор. Занимљиво је да су за Информативну службу СПЦ или оне који се преко ње анонимно оглашавају увек спорни само текстови објављени у Данасу, углавном који се тичу односа СПЦ са Римокатоличком црквом, а из неког разлога сметају баш поменутом епископу, мада су догађаји досад увек потврђивали писање нашег листа, које се ни по чему није разликовало од осталих медија.

Циљ овог текста свакако није да се и други медији нађу на удару беса Информативне службе СПЦ и оних чије она непотписане текстове објављује. Али, питање јесте по чему је сада споран само извештај Данаса у коме је пренето исто што је Радио Слободна Европа емитовала 26. октобра (може се видети и на њиховом веб сајту), а што су пренеле и друге новине. Када су поједини новинари покушали да, због аутентичности, сазнају зашто најпре факсом у медије послато саопштење "Истина ће нас ослободити" нема потпис, званично заглавље ни печат у Информативној служби СПЦ им је одговорено да је "тако стигло из Новог Сада". Толико о "кухињама" и "фиксацијама".

Јелена М. Тасић новинар Данаса

__________________________

Буран аплауз

Радио Слободна Европа објавио је 26. септембра следећи извштај који се може видети и на веб-сајту овог медија:
Београд - "Један од највиших великодостојника Српске православне цркве - Владика бачки Иринеј (Буловић) најавио је у четвртак нове кораке у отопљавању односа СПЦ и Римокатоличке цркве. Он је на свечаности у цркви Свете Марије на београдском Неимару, поводом 25. годишњице понтификације Папе Ивана Павла Другог подсјетио на своје сусрете са папом и рекао: ‘Молимо се Богу да се у будућности хришћанска црква поново обједини, а тада ће, по древном канонском поретку, епископ града Рима бити први епископ хришћанског свијета’. Након ових речи уследио је буран аплауз."
          http://www.danas.co.yu/