Цензура ће надвладати: било непосредно, тако што се одређени садржај забрањује утицајем државних органа или независних регулаторних тела или посредно, преко тзв. ауто-цензуре, јер ће се Интернет портали уздржавати од објављивања информација (попут коментара корисника). У таквој атмосфери није тешко замислити регулатора који ће под изговором „непримерености садржаја“ грађанима ограничити приступ друштвеним мрежама, што се недавно дешавало у појединим азијским државама.

Share Defense изражава забринутост због нових решења Нацрта закона о електронским медијима, који је објављен на Интернет презентацији Министарства културе и информисања Републике Србије 7. августа 2013. године. Сматрамо да Нацрт закона знатно ограничава право на слободу изражавања на Интернету и мења услове у којима су до сада радили Интернет портали.

Спорни Нацрт закона у члану 24. став 3. предвиђа да ће независни регулатор за медије спроводити контролу над електронским издањима која заправо представљају онлајн издања електронских медија. Са друге стране, када је реч о електронским издањима штампаних медија и самосталним електронским издањима, надзор врши министарство надлежно за послове информисања. Ово значи да контролу поштовања обавеза из Закона о електронским медијима (заштита малолетника, забрана говора мржње и слично) на Интернет страницама радио и телевизијских емитера спроводи Републичка радиодифузна агенција (РРА), док сличну контролу над самосталним електронским издањима и онлајн верзијама штампаних јавних гласила врши министарство.

Интереси попут заштите малолетника, забране говора мржње и остваривања највиших стандарда у извештавању се морају штитити, али је ова надлежност спорна јер у потпуности занемарује чињеницу да се регулација штампаних медија, у смислу садржаја који они објављују без обзира на платформу, заснива на принципима саморегулације – за које већ постоји надлежност Савета за штампу. Када се то узме у обзир, на који начин Министарство културе и информисања може да врши надзор над остваривањем обавеза из Закона о електронским медијима над онлајн верзијама штампаних медија, ако то овлашћење нема према штампаним верзијама?

Подсетићемо да је Савет за штампу недавно изменио статут и проширио надлежност и на информативне веб портале. Такође је спорно и овлашћење РРА над сајтовима радио и ТВ емитера, јер је природа Интернет портала потпуно другачија од природе телевизије и радија и немогуће је повлачити паралеле. Вебсајтови емитера су готово идентични сајтовима штампаних медија и самосталним Интернет издањима. Наиме, сви они имају вести, видео-линкове и друге аудио-визуелне садржаје, коментаре посетилаца и слично. Са овако широким овлашћењима, РРА може под изговором „заштите малолетника“ или забрањивањем наводног „говора мржње“ заправо да уведе механизме цензуре и ауто-цензуре, што је веома опасно, посебно имајући у виду распрострањеност Интернета и популарност појединих онлајн медија.

Важно је напоменути да су оваква овлашћења регулатора предмет дебате и у Европи. Европска комисија је критиковала Мађарску због њеног контроверзног закона о медијима, који уводи интегрисани систем контроле над свим медијима (штампа, емитери и онлајн медији). Притом, Нацрт закона потпуно занемарује да Интернет портали електронских и штампаних медија функционишу већ више од десет година, да су регистровани и да постоји судска заштита ако су објављивањем информација повређена нечија права или интереси. Зато се поставља питање да ли је та надлежност заиста неопходна, ако постоје механизми саморегулације и судске заштите. Заснивање надлежности министарства или РРА над онлајн издањима може да има негативне последице по право на слободу изражавања на Интернету и то без оправданог разлога.

Подсетићемо да се право на слободу изражавања може ограничавати само ако је прописано законом, неопходно у демократском друштву, а ради заштите најважнијих интереса тог друштва (национална безбедност, јавно здравље, права и слободе других итд) уз обавезно постојање сразмерности између мере ограничења и циља који треба да се постигне (легитимност), што су стандарди које је и Република Србија прихватила потписивањем Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и чланством у Савету Европе.

Share Defense тим предлаже да се из опсега примене Закона о електронским медијима потпуно искључе Интернет издања, без обзира да ли се ради о самосталним Интернет издањима или електронским верзијама традиционалних медија. Сматрамо да је довољна заштита коју предвиђа Закон о јавном информисању, уз промовисање концепта саморегулације и у области Интернета. Свако друго решење је несразмерни удар на право на слободу изражавања, нарочито на Интернету, на коме се комуникација иначе у великој мери заснива на садржају који креирају сами корисници (усер-генератед цонтент).

Када се једном отвори ова „Пандорина кутија“, неће бити повратка назад. Једноставно, цензура ће надвладати: било непосредно, тако што се одређени садржај забрањује утицајем државних органа или независних регулаторних тела или посредно, преко тзв. ауто-цензуре, јер ће се Интернет портали уздржавати од објављивања информација (попут коментара корисника). У таквој атмосфери није тешко замислити регулатора који ће под изговором „непримерености садржаја“ грађанима ограничити приступ друштвеним мрежама, што се недавно дешавало у појединим азијским државама.

Share Defense ће активним учешћем у јавној расправи и другим активностима у наредном периоду покушати да утиче на текст Нацрта закона, како би законска решења била у складу са принципима Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и другим међународним документима.

Извор: Б92