На СА Сабору СПЦ у мају ове године, владика бачки Иринеј Буловић је, без патријарха Иринеја, а са групом својих истомишљеника, имао састанак на коме је одлучио да нови епископ жички буде његов штићеник, новотарац владика далматински Фотије, али је владика шумадијски Јован, уз помоћ патријарха и себи наклоњених политичких кругова владајуће коалиције, успео да се избори да остане админстратор, верујући да ће постати владика жички, до чега му је веома стало (жичка епархија је најбогатија у СПЦ, а он је родом из Добрача код Ариља, па ту има и материјалних интереса и сујете). Али, сада мора да се доказује пред новотарцима, од којих су му главни саветници владика Игњатије Мидић и владика Атанасије Јевтић. И он је то почео.

Од једног читаоца из Ариља добили смо електронску пошту у којој се излажу догађаји везани за ово место. Укратко ћемо изложити садржај тог опширног писма, писаног у стању узбуђености и дубоког бола због онога што се збива.

+ + +

Ариље је крајем прошлог, 20. века, постало велики духовни центар епархије жичке. Захваљујући Богу и овчарско – кабларским манастирима, у њему је дошло до буђења вере. Кључна личност у том буђењу био је брат Станко Пантовић (о њему смо већ писали, http://borbazaveru.info/content/view/5133/66/), који је својим радом на радију (емисија „Тихи глас“) и касније предавањима, као и организовањем Летњих духовних вечери, дигао Ариље на ноге. Пошто је брат Станко био инвалид, побожни Ариљци су му помагали у раду. Међу онима који су га и на рукама носили и возили била су браћа Стефановић из Ариља, познати привредници и побожни људи, дародавци многих цркава и манастира. Међутим, 2003.  на захтев локалног свештенства укинуте су Летње духовне вечери, а брат Станко је наставио да издаје своје часопис „Православни пут“. Чим је брат Станко умро, на захтев новог старешине цркве, владика Јован је својим актом од 3. јануара 2013. одузео свој благослов за излажење овог вредног и душекорисног часописа.

 За време владике Хризостома, Ариљци су се изборили да се у њиховом храму служба Божја служи по прописима типика и служебника, и у складу са одлукама СА Сабора СПЦ. Када је 2008. дошло до великог новотарског скандала у Душковцима (поп Дмитар Луковић, звани Џудотворац, у одеждама је тукао вернике који су молили владику жичког Хризостома да се држи саборских одлука о богослужењу: http://www.youtube.com/watch?v=8rRLaPLh-H4), Милош Стефановић из Ариља био је човек који је отишао да, у име народа, разговара с владиком, после чега је наступио период мира и нормалног богослужења, који је трајао све док стари старешина цркве није отишао у пензију, а дошао нови новотарац, који је одмах, у договору с „колегама“, прешао да служи како не треба. Народ Божји је покушао да га уразуми, али није вредело. До тада је недељом у храму Светог Ахилија увек било преко сто верника, а од тада број се смањио до минимума. Народ је почео да иде у цркву у Трешњевицу, где је богослужење било нормално. То је тако трајало извесно време, а онда су ариљски свештеници, на челу са својим старешином, обевестили администратора и он је тог свештеника позвао на одговорност, претећи му казнама и изгоном ако не буде служио новотарски, након чега се овај уплашио и окренуо лист. И онда се десило што се десило. Милош Стефановић и његова браћа су на свом имању у Грдовићима подигли цркву и манастир за монаштво епископа Артемија. Владика Јован је то покушао да спречи, али није успео. Последњи такав покушај спровео је, преко својих послушника, новотарског калуђера Тимотеја који држи заузет манастир Вазнесење с гробом оца Саве, и ариљских свештеника, 13. августа, када су на ТВ Ариље направили емисију позивајући народ да не иде на освештање цркве у Грдовићима 15. августа, него да сви дођу на „праву“- новотарску – Литургију коју ће служити владика Јован истог дана у цркви светог Ахилија. Десило се све супротно, а владика Јован је, тог истог 15. августа, у договору са својим ментором, Атанасијем Јевтићем, „збрисао“ на службу код оцеиздајице Теодосија у манастир Бањску, тобож на позив патријарха. Свештеници ариљски су, са новотарским перјаницом Тимотејем, служили пред свега педесетак људи, од којих су многи доведени са стране.

 Због свега овога, владика Јован, који се и даље нада да ће „умилостивити“ Буловића и новотарску екипу и остати ту где јесте, веома је љут и одлучан да се обрачуна са свима који у жичкој епархији држе богослужење како треба, пре свега са монаштвом и угледним свештеницима. Иначе, он у обрачуну са „непослушнима“ има велико искуство. (Ради подсећања наших цењених посетилаца, у прилогу доносимо преглед прогона у епархији шумадијској, изведених са благословом и под руководством новотарца владике Јована).            

+ + +

Ипак, треба да се зна – није се добро играти са Богом и Светим Савом. Владика Хризостом, који је у почетку био лепо примљен од народа, доживео је, нарочито после скрнављења гробова у Жичи, тешке дане, и са овог света отишао разочаран, чему је сам допринео својим гажењем типика и многим невољама које је нанео онима који су остали верни богослужбеном поретку. И владика крушевачки Давид је од Господа опоменут због новотарства и невоља које је нанео старом и угледном монаштву. Јер, „шта човек посеје, оно ће и пожњети“ (Гал. 5,7).

Шта владика Јован Шумадијски спрема благочестивом монаштву и свештенству жичке епархије – знамо, и о томе ћемо благовремено обавештавати наше читаоце. Као што рекосмо, ми будно пратимо и пратићемо сва безакоња новотарско-екуменистичких окупатора Српске Цркве. Ни једно њихово злодело неће остати у мраку.

_____________

 ПРОГОНИ У ШУМАДИЈСКОЈ ЕПАРХИЈИ

Прогон свештеника Небојше Стевића

5. јуна 2006. године, Еп. шумадијски Јован шаље акт Е. бр. 985 свим архијерејским намесницима и управама манастира Епархије шумадијске. Између осталог у акту се каже: „Напомињемо и упозоравамо да се из такозваних „практичних разлога“ никако не може нарушити поредак и структура било ког богослужења а поготово не Свете Литургије, те да овакве и сличне преступе немамо намеру да толеришемо...“ Међутим, поред поменутог акта Е.бр. 985, Епископ Јован шаље немесницима и акт Е. бр. 987. и то спојен (прихефтан) за први. У овом другом акту Еп. Јован каже:

„Већ дуже време сведоци смо неспоразума и несугласица око начина служења Свете Литургије.

Стога старајући се о црквеном поретку и једнообразности богослужења, на основу Устава СПЦ чл. 102, 103, и 108. т.4, наређујемо свом свештенству да у будуће на Светој Литургији молитве имају читати наглас, јасно и разговетно, почевши од прве молитве верних па до краја Свете Литургије.

Такође наређујемо да се Царске двери сво време Свете Литургије имају држати отворене како би сабрани народ могао да слуша молитве које свештеник чита, да види свештенорадње које се врше и да између осталог и на тај начин сам активно узме учешће у Светој Литургији.

Напомињемо да приликом саборног служења све молитве и сва благосиљања искључиво припадају началствујућем свештенику.

За сва питања и нејасноће које могу настати или које евентуално имате по овом или неком другом питању, изволите Нам се обратити ради појашњења“.

Епископ Јован у једном дану издаје два међусобно контрадикторна акта и истовремено их шаље архијерејским намесницима и управама манастира. Колико ово има везе са здравом памећу, читаоци ће сами закључити.

13. јула 2006. Епископ Јован служи Свету Литургију у селу Тулежу, парохији свештеника Небојше Стевића. Том приликом Епископ демонстрира силу и жестину над појцима, насилно примењујући новотарије у поретку Свете Литургије. У писму које му појци и верници венчанског храма после тог догађаја упућују, моле га да им разјасни у чему су до тада грешили на Светој Литургији, ако је већ два пута служио у њиховом храму без икаквих примедби.

Ево како је било у  Тулежу:

14. децембра 2006. тројица свештеника, јереј Небојша Стевић, јереј Младен Ђурановић и јереј Владимир Трифковић, упућују молбу Владици Јовану заведену у архиви парохије венчанске под бројем 89, да писмено повуче акт бр. 987 од 5. јуна 2006., како би „...убудуће сви свештеници Епархије шумадијске, служили Св. Литургије (једнообразно) по устаљеној пракси, односно по одлуци Св. Архијерејског Сабора СПЦ – одржаног у октобру 2006.“.

23. децембра 2006. свештеник Небојша Стевић се писменим путем обраћа архијерејском намеснику орашачком у коме га обавештава о проблемима у његовој парохији. Први проблем је био 13. јула 2006. у селу Тулежу, када је Епископ Јован „прекидао Свету Литургију пар пута, вређајући верни народ који је појао Св. Литургију по Уставу СПЦ“, што је изазвало саблазан међу верницима.

Други проблем се десио 9. августа 2006. када је била храмовна слава. Том приликом, каже свештеник Небојша, „двојица свештеника која су била задужена да служе са мном нису хтела, што је такође узбунило вернике јер су мислили да смо у свађи (не дај Боже!). Касније сам објаснио верницима да ти свештеници желе да поштују владичански акт, а да ја не желим да га поштујем јер је противан Уставу СПЦ.“ Свештеник Небојша моли, даље, намесника орашачког да са наведеним проблемима упозна Еп. Јована у циљу њиховог превазлажења.

13. марта 2007. о. Небојша Стевић се обраћа Еп. Јовану са молбом да му писмено буде потврђена истинитост информације да ће уместо протојереја – ставрофора Миће Ћирковића, који је на основу акта Еп. Јована К Ебр. 328 од 23. фебруара 2007. г. требао обавити чин освећења темеља храма Светог Николе у селу Тулежу, освећење обавити лично Епископ по завршетку Свете Литугије. Отац Небојша даље каже:

„Уколико је ова информација тачна, очекујемо да ће те Свету Литургију служити како Вам је већ то предочено одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ (АС број 8/зап.55 донете 6. октобра /23. септембра 2006. у Београду), ако то нећете, онда прихватамо само освећење темеља храма Св. Николе у селу Тулежу“.

„Дрскост“ позивања на одлуку СА Сабора о литургијском поретку, и не  хтења да се повинује безаконој одлуци Еп. Јована о увођењу новотарија у вишевековни поредак Свете Литургије, јереју Небојши нису били опроштени од стране Еп. Јована. 20. марта 2007. године Еп. Јован издаје акт бр.18 следеће садржине:

„Архијерејском намеснику орашачком

Аранђеловац

На основу чл. 108. т. 19 и 21, и чл. 132.,133. и 134., Устава Српске православне цркве, Кривичних правила СПЦ чл.3,5,6,15,17,25,39,45,47,49., и канона: Ап. 39., 55., IV Вас. саб. 34, Лаод. 57; јереја Небојшу Стевића, привременог пароха венчанског из Венчана, од 21. марта 2007. године, стављамо под забрану свештенослужења и налажемо покретање црквеносудског поступка.

С тим у вези Црквеносудском тужиоцу Епархије шумадијске, протојереју Драгољубу Ракићу, стављамо у дужност да против јереја Небојше Стевића подигне тужбу и да је у што краћем року достави Црквеном суду Епархије шумадијске.“

Већ 21. 3. 2007. године обављена је примопредаја дужности. На овом месту је важно напоменути да је примопредаја обављена противзаконито, јер је папир о извршеној примопредаји припремљен унапред и као такав дат оцу Небојши на потписивање (пред више сведока свештеника, слепих послушника Еп. Јована), чиме је јереј Небојша стављен пред свршен чин. Свакако, познато је да се примопредаја обавља тако што се пре чина потписивања изврши попис комплетног инвентара црквене имовине. Ту спадају: одежде, црквени сасуди, књиге, благајничка каса и све друге црквене вредности. Прецизно пописивање црквеног инвентара је потребно да би се тачно знало шта је предато и примљено, како би се онемогућила свака будућа евентуална манипулација према ономе ко је црквене вредности предао.

Парохије оца Небојше предате су на опслуживање јереју Слободану Раковићу и јереју Милану Матићу. Примопредају дужности извршио је и оверио вд. Архијерески намесник орашачки Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор.

24. марта 2007. свештеник Небојша Стевић доставља доказни материјал о неканонском поступању од стране Еп. Јована и арх. намесника орашачког, арх. намеснику орашачком, за који моли да се преко Еп. Јована буде прослеђен СА Сабору СПЦ на разматрање.

У свом обраћању СА Сабору, отац Небојша се жали да му се не уручују писмени позиви од стране Епископа, већ да га је арх. намесник усмено обавестио да мора да иде код Епископа Јована на разговор. У епархији му је, каже о. Небојша, био монтиран сусрет на његову штету, са секретаром протонамесником Рајком Стефановићем и ректором Богословије у Крагујевцу, протојерејем – ставрофором Зораном Крстићем. Уместо да добије писмени позив, свештеник Небојша је добио усмену грдњу (начињен аудио запис, који је као доказ предложио СА Сабору у случају потребе).

Још један монтиран сусрет се догодио у Аранђеловцу 20. марта 2007. Тада је у канцеларији Црквене општине, при храму Св. апостола Петра и Павла,  све било намештено тако да се отац Небојша ухвати у замку, те му се напакују кривице због којих би био тужен Црквеном суду (о. Небојша је СА Сабору као доказ за своју тврдњу предложио два аудио записа начињена том приликом и два жива сведока). Намесник је упорно покушавао да сведоке из венчанске парохије, које је отац Небојша повео са собом, избаци из канцеларије, како би остала само тројица свештеника  (такође монтирано). Отац Небојша је захтевао да му се оптужба прочита у пристуству сведока и уручи искључиво у писаној форми. Намесник Миладин Михајловић на то није пристао.

26. 3. 2007. у парохијски дом у Венчанима у 17 сати по наредби владике Јована дошао је намесник Миладин Михајиловић са тројицом свештених лица:

- свештеником Слободаном Раковићем

-свештеником Миланом Матићем и

-ђаконом Градимиром Милојевићем.

Њихов је задатак био да изврше примопредају архиве, пошто је примопредаја парохије претходно обављена.

Око хиљаду верника се тада окупља и не дозвољава да се примопредаја црквене архиве обави, изјављујући да су они задовољни својим свештеником Небојшом Стевићем. Такође изјављују да је отац Небојша припремио ахриву за примопредају, али да они то неће допустити, и да свештеник Небојша нема са њиховим спонтаним окупљањем никакве везе.

Ситуација је том приликом била толико наелектрисана, да су озбиљни инциденти избегнути само упорним инсистирањем оца Небојше.

Окупљени верници су тада изричито захтевали да њихов свештеник Небојша Стевић буде хитно враћен у службу и да друге свештенике у својој парохији не прихватају.

Верници венчанске парохије су у два наврата позивали владику Јована да дође 2. 4. 2007. у Венчане и да се том приликом обрати скупу верног народа. Уколико не удовољи њиховој моби, верници су најавили да ће своја права потражити у Патријаршији СПЦ (бр. телеграма је: 11 99 6 22 043 48 93).

Пошто Еп. Јован није удовољио молби верника (прецизније речено, уопште није ни одговорио на молбу верника), они се (са уредном пријавом скупа СУП- у Београд – Стари Град) поводом подршке свом парохијском свештенику Небојши Стевићу, коме је Еп. Јован забранио свештенослужење а да притом ни свештеник ни народ нису упознати са природом његове кривице, окупљају испред Патријаршије 4.4.2007.године. Представници верног народа, на жалост, овом приликом нису удостојени пријема у згради Патријаршије, што су забележиле и камере неких ТВ-е станица. Из Патријаршије је окупљеном народу саопштено да њихови представници тога дана не могу бити примљени, јер  Патријаршија не ради. Међутим, преко две стотине окупљених верника јасно је видело да Патријаршија ради, јер су из канцеларија провиривали поједини службеници, а и сви који су тога дана послом долазили у Патријаршију били су примљени. Уосталом, то је био обичан радни дан. Овде се намеће следеће кључно питање: да ли је могуће да један епископ непослушан СА Сабору има толики утицај на Патријаршију СП Цркве, да онемогући пријем прогоњеног свештеника и представнике верног народа, који је стао у његову заштиту. Није наодмет напоменути да рођени брат Еп. Јована ради као портир Патријаршије - и то њеног главног улаза.

19. априла 2007. свештеник Небојша Стевић се писменим путем обраћа начелницима полицијских управа у Крагујевцу и Аранђеловцу са молбом да заштите његову породицу и њега лично, зато што је изложен, како је рекао „нејасним притисцима од стране МУП-а, која се испољавају у свакодневним, некада и више пута, посетама патрола полиције, које без икаквог налога инсистирају да ме испитују и разговарају са мном. То ми јако тешко пада, јер су моја деца сведоци томе, а уз то не постоји никаква моја кривица.

Молим Вас, да као начелник полиције, предузмете све што је потребно да се заштити моја породица и ја лично, да нас нико не узнемирава, на шта имамо право као грађани ове земље“. Надлежни полицијски органи излазе у сусрет овој молби оца Небојше и његове породице и од тог дана они нису више имали сличне непријатности.

Отац Небојша Стевић се 26. 4 2007. писмом обратио СА Сабору СПЦ. У том обраћању он обавештава СА Сабор, између осталог, и о следећем:

„Пишем Вам да бисте знали какво неправославно понашање су у Венчанима 14.4.2007. год. приредили умировљени Епископ Захумско-херцеговачки Др. Атанисије Јефтић и Епископ Шумадијски Г.Г. Јован. Било је то заиста једно духовно болесно понашање ове двојице Архијереја, који су најпре на мене наизменично викали у цркви пред око 40 свештеника, понижавали, оптуживали и претили (што је било страшно саблажњиво за све присутне), говорећи многе лажи (ко говори лаж – знамо чије говори.“

Свештеник даље у писму СА Сабору набраја све лажи које су против њега  измонтиране и моли Сабор:

„Уједно Вас молим, ЗАШТИТЕ МЕ ЦРКВЕНО УСТАВНО од притисака које трпим од Еп. Јована, умировљеног Епископа захумско -  херцеговачког Др. Атанасија Јефтића, протојереја Ненада Михајловића (клирика Жичке Епархије) - који тренутно живи у Атини, ђакона Радоша (види се на снимку). На основу поменутих свештених лица, можете и сами закључити, да на мене противуставни притисак не врши само Епископ Јован, већ да Он даје благослов и другим свештеним лицима из различитих епархија, па чак и држава да то чине - доказујем видео снимком.“

Због дужине овом приликом не можемо навести цело писмо СА Сабору оца Небојше, али ћемо навести још само један део из писма:

„...Молим Вас, происпитајте рад Епископа Јована преко фонда „Светог Јована милостивог", јер се овај фонд бави каматарењем (зеленаштвом) - што је у супротности са канонима (44. правило правило Светих Апостола: 'Епископ или свештеник или ђакон, који тражи камату од дужника, или нека престане са тим или нека буде свргнут') - Као доказ, прилажем фотокопију једне од оригиналних признаница, где се види узимање камате у износу од 100 евра.“

Само Бог Свезнајући зна колико је пострадала породица оца Небојше, а и он сам, због прогона од стране Епископа - пастира који "једе своје стадо". Трауме које су троје мале деце о. Небојше тада доживеле, оставиће им последице за читав живот.

СА Сабор је узео у заштиту свештеника Небојшу Стевића. Сабор је наредио непослушном Еп. Јовану да свештенику Небојши скине забрану свештенослужења и да га врати на парохију на којој је био. Неколико дана по завршетку Сабора, отац Небојша упућује писмо Еп. Јовану у коме му нуди могућност избора: да уколико га жели у својој епархији, он ће остати у њој;  али, уколико га сматра непожељним, да му да канонски оптуст после чега ће он отићи у другу епархију. Одговор Еп. Јована стигао је у рекордно кратком року. У одговору је стајалао да се свештенику Небојши скида забрана чинодејства и да му се одобрава прелазак у другу епархију. Из свега што је речено јасно се закључује да је забрана чинодејства о. Небојши неправедно била изречена. Јер да је имао кривице, Еп. Јован га сигурно не би тек тако пустио из своје епархије.

Отац Небојша Стевић је сада парох села Гај у Банату.

Прогон оца Младена Ђурановића

Отац Младен Ђурановић је био професор појања на Богословији у Крагујевцу. Као частан свештеник и савестан предавач није пристајао на кршење Статута школе, које се огледало у поклањању оцена ученицима и омогућавању да положе испит они који нису савладали предвиђено градиво. Отац Младен је инсистирао на томе да се Статут поштује и предвиди додатно време за доучавање оних ученика који нису савладали градиво, чиме је изазвао револт против себе руководећих људи Богословије. Изложен перманентним претњама и уценама (да ће му бити одузета парохија) од стране Еп. Јована  и  ректора Богословије о. Зорана Крстића, отац Младен бива принуђен да напише молбу да га отпусте са места професора Богословије.

Поред горе наведеног разлога због кога се нашао у немилости код Епископа Јована, други је његово непристајање да Свету Литургију служи противно одлукама СА Сабора и вишевековној пракси наше Цркве. Подсећамо да је и о. Младен Ђурановић 14. децембра 2006. год. потписао молбу (поред свештеника Небојше Стевића и о. Владимира Трифковића) Еп. Јовану да писмено повуче акт бр. 987 од 5. јуна 2006. год. како би „...убудуће сви свештеници Епархије шумадијске, служили Св. Литургије (једнообразно) по устаљеној пракси, односно по одлуци Св. Архијерејског Сабора СПЦ – одржаног у октобру 2006.“

Еп. Јован кажњава о. Младена забраном свештенослужења у трајању од месец дана.

Упркос забрани свештенослужења, отац Младен наставља да писмима обавештава СА Сабор о штетним поседицама које су наступиле, и које ће тек наступити, због безакоња које се чини на Богословији у Крагујевцу.

Због писменог обраћања СА Сабору, Еп. Јован кажњава оца Младена премештајем на удаљену сеоску парохију у близини Сопота. Здравље оца Младена је већ у то време било значајно урушено, због притисака, претњи и уцена којима је био изложен. Из тог разлога морао је да узме боловање. Међутим, док је он био на боловању, на најподмуклији могући начин бива му одлуком Еп. Јована одузета парохија и предата другом свештенику. Овим бездушним, разбојничким чином отац Младен са својом породицом (супруга и два малолетна сина) бива лишен било каквих материјалних примања.

Отац Младен никада није отишао на другу парохију. До данашњег дана живи без икаквих материјалних прихода. Епархија му је, иако је тешко болестан, ускратила и потребну документацију са којом би могао да оствари социјалну помоћ и здравствену заштиту.

Упркос свим прогонима, страдањима и материјалној оскудици његове породице, старији син оца Младена је најбољи ученик Карловачке Богословије. Иако ђак друге године, он већ даје часове појања другим ђацима. Из овога се свакако види какав је родитељ и педагог отац Младен Ђурановић.