Путин је обавештајац који је свесно изабрао тај пут, обавештајац не само по струци него и по профилу личности, по судбини. То је човек који је инстиктивно настојао да зна више него што знају други.

Од таквих људи могу се правити не само ВВ – то могу бити свештеници и писци, магнати и банкари, али из Путина је изашао ВВ, при том за руску традицију необично сложеног карактера. То је челична песница у рукавицама од фине коже. 

Срдачан је, филантроп, психолог, убедљив. Има умиљат глас који „врбује”, имена и презимена саговорника „вади” - као из компјутера, има способност да сконцентрисано слуша што је посебна вредност, будући да су после Стаљина совјетске вође изгубиле ту способност. А при том моћан.

Путин осећа власт и воли је – иначе не би постао ВВ.

Када је он прешао свој Рубикон, своју тачку без повратка?

О томе ће му касније боље и детаљно испричати историчари. Можда ће некад и сам то рећи.

Ја нисам историчар, ја сам уметник мисли и зато ћу набројати велике задатке Историје, који чекају Путина ако он и даље буде живео и радио као ВВ.

Ево тих задатака у глобалним димензијама.

Узети и задржати власт у Русији – задатак је решен. Вратити Русији улогу главне силе у свету – задатак се решава, прогноза нејасна.

Избећи нови светски рат, ако то буде могуће – задатак се решава, прогноза је лоша, свет се убрзано креће према тачки без повратка, према новој Минхенској завери која ће испустити светски рат као лавину. Међутим, све је много теже него 1938. године будући да нико никада још није користио          огромни арсенал средстава за масовно уништење људи, који се накупио током безмало седамдесет година мира у свету.

Победити у новом светском рату – задатак је, можда, блиске  будућности. Задатак је за сада апстрактан, али реалан.

У сваком будућем светском рату шансе Русије за опстанак и победу су озбиљне. Тако су одлучили Бог и наши преци који су створили такав Руски Свет какав је данас. Ратна пропаганда непријатеља галамиће до последњег даха о слабости и распаду Русије, али рат ће свакоме одредити место – тако је увек било и тако ће опет бити.  

Успостављање послератног уређења света – неизбежан је задатак, будући да се рат раније или касније завршава. Спасити свет од нових ратова. Тако се увек говори кад се рат завршава, али нико не уме то да учини. Не уме зато што никада стварно није хтео.

До сада су ратови били веома профитабилан, „масан” догађај за њихове организаторе. Па зашто губити профит ако је у њему смисао њиховог људског живота? Нема мотива – нема чињења, нема резултата.

Истина, нови рат се може показати као стварно нови у погледу резултата за његове организаторе. Можда ће и они који преживе имати историјски нову мотивацију – схватање да још један такав рат свет заиста неће преживети. То схватање неће бити на нивоу речи, реторике и филозофије него на основу реалних, застрашујућих резултата и голих чињеница. Русија је – најдоброћуднија сила нашег света. Ми смо доброћуднији, чак и од Кине чија мирољубивост потиче из дубина хиљадугодишње кинеске историје о којој свет мало зна.

Можда Русији предстоји да после рата спаси свет,  да спаси оно што остане од света.

Можда се све то деси у Путиново време. Уосталом, до светског рата треба још преживети, било би пожељно уочи његовог почетка бити јак, добро наоружан – и обавезно са јаким ВВ на челу.

Да бисмо ми преживели и да не би сам ВВ страдао треба непријатеље уништавати. Такав је закон Историје и директно презрите сваког ко тврди супротно. Презрите у име Наполеона Бонапарте или Џона Фицџералда Кенедија, који нису потпуно разумели те законе.

Теоретски, Кенеди је могао да гледа филм на којем је стасала моја генерација – „Лењин 1918. г.” у којем су се чуле бесмртне речи: „Па ко тако гуши! За јабучицу, за јабучицу. Овде, овде, овде!” Али није гледао, гушио је непријатеље полако, погрешно, а касније је његова удовица с ужасом отресала са себе комадиће лобање последњег хероја Америке.

Хтео бих да верујем да Путин боље разуме законе Историје. Има ли данас унутар Русије тих истих нових непријатеља народа доступних уништењу? И како их уништити ако их, ипак, има? Весело питање – одговор на њега има велику историјску, научну, чак и уметничку вредност.

У Русији је са непријатељима некако нелагодно, напето, или не да има, или не да нема. Изгледа као да има, али су се добро посакривали. Путин мора да ампутира део „елите”, да уклони читаву армију апсолутно осиљених лопова „бољара” – и да то хитно уради. Јер, време пожурује.

Међутим, како препознати непријатеља у гомили дворјана који су пали ничице и пузе према ногама господара, љубе земљу поред његових ногу? Питање је вечно као и свет, тако је било и биће безброј пута у Историји.

Велики Цезар могао је на време да уништи Брута, али није умео.

Цена питања за Путина и Русију још је бруталнија, то није само судбина ВВ, него судбина Русије, можда и света.

Дозволићу себи неколико примедби на ову озбиљну тему. Не намеравам да упоређујем Стаљинове могућности да се бори са опозицијом, рецимо, 1927. године и Путинове данас, али ми се чини да Путинове макар нису мање. Ето, само Троцког нема, а тиме и главних тешкоћа. За сада нико на вуче на Троцког, и планинарске секирице скупљају прашину на рафовима продавница. Ваљда може неко коначно да дуне?

Са данашњим, као и раније, либералним дневним редом, тешко. А какав конгрес победника без Троцког? Кога су победили?

Синтагму „дневни ред” – дослован превод са енглеског agenda – нерадо пишем, али за сада немамо прецизнију реч. Реч „идеологија” још је лошија и данас је сасвим испрљана и нејасна. Не вуку сви ти хипстери, канцеларијски пацови, благонаклони лукави олигарси и патуљасти менаџери револуционари на Троцког, дакле нису ни заслужили секирицу.

Како и слути читалац, секирица је само метафора, убиство опонената данас је застарело – дошла су нежна времена, данас људе убијају у огромном броју отрованом храном, штетним лековима и канцерогеном телевизијом, али то чине нежно, полако и плански. Тако да жртве не схвате убијање него да је понекад, чак и пријатно.

Данашњи „противници режима” не вуку на непријатеље народа зато што су они исто такав званични либерални дневни ред који је наметнут Русији још у Јељциново време и за сада ничим не замењен. Противници, напросто, захтевају део колача на основу тога што је, наводно, њихова космата шапа у вашингтонском обкому. А део им не дају – и ето вике: покрали су! Наравно, покрали, сви увек и свуда краду, ако могу, а време је било веома повољно, питање је у томе колико краду и какви су резултати.

Путина чека задатак који по замршености не заостаје за Стаљиновим проблемима у периоду настајања: како при либералном дневном реду неолиберално ампутирати део одслуженог посткомунистичког тржишно-приватизационог бојарства?

Ова тешка загонетка може се решити само једним путем – унети нови дневни ред, односно укинути либерални и тако преформатирати „елиту”, учинити право „ресетовање” – пошто се та реч веома допада Јенкијима.

То је компликовано и опасно. Запад ће да завапи по читавом свету, уплашиће се, досађивати, али, имају ли Путин и Русија друге варијанте? И шта би било са светом кад би се милијарда и по Кинеза и милијарда Индуса преко ноћи прикључила либералном дневном реду, још и у његовом одважном руском остварењу?

Питање о гулазима, Колими и Магадану желим да одмах поставим изван оквира ове књиге – доживели смо тако добра, хумана времена кад не треба физички уништавати непријатеље, довољно је одузети им новац, а конопац ће они сами наћи.

Али, како то учинити, ако се новац не налази код нас? Одвојити ампутиране непријатеље од новца. Они су одвојено – у Русији, новац одвојено – у Америци, Европи, офшор зонама. Наводно пробају, иако споро. Може се одвојити, такође се може држати и не пуштати их, али новац је тамо. А ми – овде и већ много година до избезумљености решавамо чудно питање: како да привучемо у Русију новац страних инвеститора док сами скоро половину свог нафтно-гасног новца извозимо из земље. И кажемо да је то уносно. Вероватно уносно, али за кога? Да ли и за нас?

Они тамо у компјутерима цртају зелене нуле и те нуле шаљу нам на мејл, а ми овде за те нуле испумпавамо дубине родне земље, затим заједно са богатствима из тих дубина те исте нуле шаљемо њима назад и у њихове компјутере. И говоримо да је то исправно. Зато што је код нас такав дневни ред – њихова слобода нам је драгоцена, а свој живот није нарочито. Па, реч „чабар” у савременом руском језику је веома увредљива реч.

Може ли Путин да замени дневни ред неким разумнијим? Може, чини то постепено, корак по корак. Током последње две године руски политички и медијски мејнстрим савесно исецају либерални дневни ред по парченце, али то чини сувише постепено. До рата остаје све мање времена и зато смисао те постепености постаје све мање разумљив и приморава да посумњамо у озбиљност намера.

Распрострањена је слика времена Горбчова–Јељцина као новог татарског ропства: наш сироти кнез је морао да иде у Орду на поклоњење. Затим је одлазио и нови кнез Путин, али је престао. Иако је Орда као и раније моћна и подсеца Путину крила. Слика је довољно адекватна.

Нико заиста не зна шта Путин реално може себи дозволити у односима са светским злом, шта може а шта не може Путин у игри са Ордом, за коју сам ја пре годину дана смислио савременији назив ЗОПА – ЗаОкеански ПАртнери. Али, Путин не може да не промени дневни ред, а ЗОПА овде за Русију није декрет.

Ту ЗОПУ ће ускоро сви желети да бомбардују и уништавају – тачније, сви већ желе, али још не могу.

Ова књига биће улог руског писца, уметника мисли и филозофа Добре Силе у стварање новог дневног реда за Русију, дакле и за читав свет.

Јер, Русија је Добра Сила, то је нада света у опстанак  - жао ми је што се у самој Русији о томе нико не замисли. Живи се по принципу: до ђавола с њим, с тим светом, наратовали су се наши дедови и прадедови, а ми би да лако згрнемо лову и иза брда бацимо.

Глупа скаредна филозофија, Смердјаков је био паметнији и образованији, нема за Русе никаквог Забугорја и никада неће бити. Наћи ће – и биће, као што је увек било са малодушнима у Историји Русије.

Превела

Ксенија Трајковић

http://fakti.org/rossiya/putinu-je-sudjeno-da-planetu-spasava-od-novog-svetskog-rata