У тишини манастира Витовнице, народ Хомољских планина, где се масив Хомоља спушта према Стигу, са свих страна света, велики број људи скупља се не само за благдан, да чује једног човека и његова казивања као одговор на хиљаде питања која стоје пред сваким човеком суоченим са све суровијом свакодневицом. Њега зову, једноставно, Отац Тадеј.
Човек треба да буде добар ради свог добра. Да се бави мирним, тихим мислима. Ако је домаћин оптерећен мислима, ни мало дете неће имати мира ни спокоја од њих. А Господ се труди, неће нас оставити ни гладне, ни жедне, ни голе, ни босе. Је ли тако? Зато се и треба потрудити. Мирне мисли, пуне доброте и љубави. Ми смо невероватно прецизан мислени апарат, човече. Наше мисли, због тога, утичу не само на нервни систем разумних бића, већ и на животињски и биљни свет. Сви од нас очекују пажњу и љубав, а ми не схватамо да су наше мисли огромна снага. Само мало прибраности треба да би видео да ли ти ближњи упућује мисли пуне доброте и љубави или оне друге. Зато и треба бити у молитви, јер ко се користи љубављу, даће му Бог и срећу и корист. Ми сада, у нашој земљи па и у свету, беремо плодове наших мисли и жеља. Нису нам добре жеље, нису нам добре мисли, не може ни добар плод да буде. Потребно је да се покајемо, да изменимо живот. Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи те мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у свом животу. Покајање је измена живота, окретање према апсолутном добру, остављање негативне стране. Тога слабо има и код побожних и због тога страдамо. Кад би се наш народ покајао, не би доживљавао ово страдање сада, јер ми сами, својим жељама и мислима компликујемо себи живот. Ја то пре нисам знао, али сад видим да сам сам крив за све и те како сам крив за све. Ја сам се зачудио да су Свети Оци себе сматрали најгорим од свих људи. Гроб оца Тадеја, манастир Витовница, Епархија браничевска
Свети Оци о мислима кажу: "Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и не прихватити." Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Отац наш Небески жели да његова деца имају Његове Божанске особине, да смо пуни љубави, мира, радости, утехе, истинитости, племенитости. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих Сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо и да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо. Видите и сами како ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи већ и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају мира нити утехе. Он као домаћин треба да зрачи добротом па да се из њега емитује на све остале у кући. Такви смо ми мислени апарат. Записао: Слободан Миловановић Извор: „Српско наслеђе“, бр. 3, март 1999. |