Ових дана смо прославили Свете апостоле Патра и Павла, па Сабор Светих апостола. Мислим се некако, како смо се све више, последњих дана и година, удаљили од Светих апостола. Поготово у ова смутна времена, у којима смо опсједнути неким новим „ауторитетима", заборављамо оне ауторитете о којима читамо у Символу вјере: „Вјерујем у једну свету, саборну и апосголску цркву!" Ту Цркву, коју је Господ основао, свједочили су свети апостоли, које је Господ изаслао по цијелом свијету. Тако су апостоли били послати црквама: у Риму, Солуну, Коринту, Колоси, Филипи, Кипру... О томе и свједоче посланице које су тим црквама изаслате.
Христос, Господ, дошао је прво „изгубљеним овцама дома Израиљева" а онда цијеломе свијету. Нова учења, у ова времена, постављају тезу да је јерес ако се неко изјасни за националну (помјесну) цркву. Као да је постао тренд да прескачемо своје непосредно, природно окружење у којем духовно стасавамо. Почињемо да губимо осјећај за оно што је прво, да смо ми баш задужени да се бринемо за своје, и да Богу предајемо „сами себе и једни друге и сав свој живот". Као да заборављамо да је породица Црква у малом; да је фамилија све наше окружење, сав наш народ за који смо дужни да се Богу молимо и за које треба да се жртвујемо, првенствено. А ево шта апостол свједочи за себе и за своје вријеме (из Апостола на Петровдан - Друга посланица Коринћанима, глава 11): „На шта се ко осмјељује и ја се осмјељујем. Јесу ли Јевреји? И са сам. Јесу ли Израиљци? И ја сам. Јесу ли сјеме Авраамово? И ја сам. Јесу ли слуге Христове? Као безуман говорим, ја сам још више: више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности"... - за браћу своју. Апостол свједочи за оно вријеме колико је страдања подносио: „Од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини, често сам путовао, био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у посговима, у зими и голотињи; поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве"! „Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим. Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити. Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем..." Кад бих се и хтио хвалити, вели Апостол, не бих био безуман, јер бих истину казао: - „али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога Што види у мени, или чује од мене..." Овако свети Апостол говори о животу своме у Христу. Овако и све нас очекује мука и страдање, бол и безнађе. Остаје нам завршна ријеч Апостола која се чита на Дан Светих апостола: „Доста ти је благодат Моја (Божија); јер се сила Моја (Божија) у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима да се усели у мене сила Христова"! Ове ријечи су довољно јаке да се о њима размишља, свакодневно. Да се не жалимо на „недаће", „времена смутна и људе злобне" већ да прихватамо све као вољу Божију. Ако тако будемо живјели и заборавили мудрост овога свијета, ако будемо живјели животом који су свети апостоли својим примјером живјели и у посланице уписали, бићемо довољни да свијет гледа у нас а не ми у свијет. Да не очекујемо уједињење са Европом већ кроз икономију нашег спасења – благодат Божију која се у слабостима показује – у Христу, кроз Његову Цркву! Извор: „Источник“, број 87, јул 2013. |