header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Подсећање: Уредништво: Уместо Христопоклонства - владикопоклонство
Подсећање: Уредништво: Уместо Христопоклонства - владикопоклонство Штампај Е-пошта
субота, 24 август 2013

 Немам ништа против сцене,

Нек сви глуме око мене,

 Само да се зна

Да сам главни ја.

Позориште у кући

 

       Да кажемо: владика шумадијски Јован некад је био добар и нормалан хришћанин, који је, као игуман студенички, чинио  вредне и значајне ствари, служећи Литургију по типику, и поучавајући народ како треба. Био је добар и нормалан док се држао предања свог духовног оца Јулијана, то јест предања владике Николаја и оца Јустина.

Рођен је у побожној и многодетној фамилији, па је, док то није заборавио, успевао да одржи духовну равнотежу и хода усправно земљом Светог Саве. А онда се, после смрти владике Саве, из Америке, где је био епископ, вратио у Србију. Вратио се – под условом да почне да новотари. Шумадијска епархија је била понуђена владици Игњатију Мидићу, али је се лукави лисац одрекао и рекао да на ту епархију треба да дође брат Шумадинац – владика Јован. Циљ му је био да га претвори у новотарца, и тако се освети наслеђу владике Саве, од кога новотарци у СПЦ нису смели ни да писну, док је овај достојанствени архијереј био жив. И тако је Јован Шумадијски почео да новотари и прогони верни народ и свештенике који се с  његовим поступцима нису слагали. Сада је већ „на деветом небу“, и више нема никаквих кочница да показује ко је и шта је (мада је на саборима, у доба патријарха Павла, био жестоко рибан због новотарија, па је чак позивао и свештенство да га брани од браће архијереја.)

Испред двора владике Јована на његов јубилеј, 20.годишњицу устоличења, 25.јула 2013.
 
Са прославе јубилеја владике Јована: еп. Игњатије браничевски, Јован шумадијски и Јоаникије будимљанско-никшићки. Као што се види на фотографији, новотарци немају подршку народа, а ускоро ће остати сасвим без народа.
 

 Да карикатуралности српских новотараца нема и не може бити краја (иако сви мисле да је глупост ограничена), доказ је и књига коју је недавно издала епархијска издавачка кућа шумадијског владике, звана „Каленић“. Она је управо ових дана објавила књигу „Такав нам архијереј требаше / Споменица епископу шумадијском Јовану“, која велича никог другог до епископа шумадијског Јована. На најлуксузнијем папиру, са огромним бројем фотографија, владика Јован је сликао себе у безброј глумачких поза – он са отвореном књигом, он са погледом у даљину, он на службама, он са децом која га обожавају (сликање са децом је омиљени доказ да је фотографисани добар и омиљен човек, а нарочито владика, за шта је доказ Јованов омиљени саветник, кичмоломац и „фудбалер Таса“ који је свој „хуманизам и ренесансу“ увек доказивао окружен децом, банално понављајући буђаве форе типа „ја имам тли године“, на које су увек „одлепљивали“ његови обожаваоци, као да су и они, бар кад је мозак у питању, на „тлогодишњем“ нивоу).

Насловна страна "Споменице епископу Шумадијском Јовану"

Владика Јован је, наравно, на сликама и са правим глумцима – Радошем Бајићем (који се као ретко ко пре њега изругао српском селу и сељацима) и Батом Живојиновићем, у друштву оних који се професионално баве послом који владика шумадијски упражњава аматерски. Књигу, као уредници и сарадници, потписују многобројни шлихтери, чанколизи, удворице и достављачи, међу којима се истичу архимандрит Тихон из Студенице, новотарски кандидат за владику, као и познати новотарски теолог, протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, „равнатељ“ крагујевачке богословије који није смео да  дише док је био жив владика шумадијски Сава, али је после тога постао све и сва у саблажњавању младих богослова. Овај улизица је у свом уводнику за споменицу (а објавио је и своју слику поред владике, да се зна) писао како је „млађани Јован“ (његов израз!) од малена себе уграђивао у Цркву, па нам све то омогућава да кроз „личност епископа“ „сагледамо целу Цркву“. И , како рече овај збуњени новотарац,  кроз владику Јована видимо „Цркву која пребива у Шумадији“ (опет новотарска глупост о томе да је једна епархија, у једном епископу, поготово ако је новотарац, пуна Црква!) 

Ту је, наравно, и уводник духовног оца Јовановог, владике Игњатија Мидића, који га је и прелестио да служи новотарски (једном свом покојном пријатељу, владика Јован је рекао, после скандала у селу Тулежу: „Ти знаш да ја о овоме ништа не знам – на све ме је наговорио Игњатије, па се после извукао“). Зизјуласовски понављач, владика Игњатије, понавља своје старе небулозе – да је епископ икона „увек слична прототипу“, по „много чему сличан Христу кога Духом оваплоћује“(???). Наравно, (правоверни) епископ је икона Христова на Литургији (ако је служи како треба, то јест по Светом Предању), и треба га слушати као Христа (ако он слуша Христа, а не Зизјуласа и Мидића). Међутим, епископ својим животом треба да покаже да личи на Христа, иначе ће се на њему испунити речи Светог Григорија Богослова да нема горих звери од лоших епископа. Владика Игњатије хвали Јована Шумадијског и због тога што се борио против оних који су „поодавно усвојили туђе црквено предање“, то јест против оних који су служили у складу са одлукама СА Сабора СПЦ , по типику и служебнику СПЦ.  Једна сличност повезује владику Јована и владику Игњатија: обојица су из тешке сиротиње, оне сеоске, улетела у свилу и кадифу епископских дворова опремљених као космички бродови; како су се најели, напили и навозали, почели су да реформишу Литургију и гоне правоверне, што није нимало чудно – они више никакве везе немају с побожним народом који тешко и сиротињски живи и мучи огромне муке да децу прехрани кором хлеба.

Зато је владика Јован себи у част и објавио оволику књигу, за живота (иако се такве књиге праве после нечије смрти, кад  човекова дела изађу на видело Божје и црквено - осим ако он и њему слични не сматрају да се на њих односе  речи Писма: “Имаш име да си жив, а мртав си“ (Откр. 3,1), па објављују постхумне монографије за живота свога, да би примили плату своју, славу земаљску, у уском кругу својих обожавалаца).

Замислите човека који допушта да се у књизи коју он сам издаје, трошећи народне паре приложене Цркви, налазе овакве речи: “Епископ Јован корени из самог средишта бића народног, из саме срчике његове. Током свог монашког живота спознао је он природу људску у свим сегментима њеним, све висине и узлете људског духа и сву каљугу, поноре и суноврате душе људске. Зато он воли све светове око себе неким самосвојним вољењем, као онај старац Зосима из романа „Браћа Карамазови“ Фјодора Михајловича Достојевског. /.../ Као ретко ко у одори владичанској, Епископ Јован  је увек приправан као војник на мртвој стражи, сабран и смирен да сваког часа отвори двери своје душе и свог дома и прими неког од својих клирика који ће пред њим, својим Архијерејем, отворити поноре своје душе, поверити најскривеније тајне, прислонити главу на раме његово и на њему се исплакати./.../ Он је за њих (за своје епархиоте и пријатеље, нап. „Борба за веру“ ) био и остао „наш Јовица“ и „наш Владика“/.../ На лицу Владике Јована лебди непрестано осмех, онај детињи, незлобив и срдачан./.../ Његово присуство облагорођује, умирује и радости, јер из целе његове појавности исијавају зраке мира, склада и духовне равнотеже“.

Слика говори више од хиљаду речи:
 "На лицу Владике Јована лебди непрестано осмех, онај детињи, незлобив и срдачан./.../ Његово присуство облагорођује, умирује и радости, јер из целе његове појавности исијавају зраке мира, склада и духовне равнотеже“. 

 Тако написа о свом архипастиру његов верни улизица, јереј Срећко Зечевић, син попа Славише из Заграђа, који му је вероватно и помагао да напише овај хвалоспев руци која га лебом рани (и од верног народа, коме су се новотарије смучиле, брани ).

Ту је и стари буловићевац, издајник дела владике Николаја, код кога је искушеник био, архимандрит Јован Радосављевић, који пише о владики Јовану као младом полазнику острошке монашке школе, па и он очекује неку наградицу од штедре руке моћног Шумадинца.

Ту је и текст извесног Саше Миленића, Њу Ејџ православца, који Харија Потера у Хогвортсу пореди са Светим Савом пред вратима Хиландара, а владику Јована са Гандалфом из „Господара прстенова“. Из његовог текста сазнајемо да владика шумадијски (Миленић каже за њега да је поседник „неземаљског става“, “одлучног војничког корака у анђеоској сили“) воли да код себе види предузетнике (који поседују „шушку“, тако драгу свим новотарцима), па им каже: “Ево мојих најдражих! За вас највише морам да се молим!“

 Сам владика Јован воли да разобличава себе у својим беседама. Тако је, на хиротонији, 1993. рекао да бити епископ значи бити на Голготи. Он, данас, уместо на Голготи, живи у једном од најраскошнијих епископских дворова у СПЦ, док народ Крагујевца нема хлеба да једе.  Такође, у тексту о монаштву који је објавио у својој луксузној монографији, владика Јован пише (чујте и почујте!): “Са одбацивањем новца и добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, те стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу./.../ Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју природу, да зажалимо због њене немоћи, и да још више зажелимо богатство Божије...“ То, дакле, говори владика који је свој двор обложио полудрагим каменом!!! 

Двор епископа Јована шумадијског

Онда су ту и његове новије беседе, у којима, као киша око Крагујевца, стално обилази око теме која му је једино на памети – како да убеди народ да прими његове новотарије као нешто нормално. Тако у књизи доноси своју беседу у чачанској цркви 16. фебруара 2013. где народ подсећа да буде на Литургији, да се не одваја из заједнице, да не буде као фарисеј у храму и гледа ко се како моли, да не узимамо у своје руке суд Божји... Па онда, на врхунцу своје беседничке неумешности (проповедник који прича дуже од 10-15 минута убеђује самог себе у оно што говори, и ништа друго), каже: “Данас се често истиче да сам ја православац, ја волим Бога, а богами сам спреман да убијем онога који није, који не мисли онако како ја мислим, или одступа од овога или онога. То ли је православље?“ На кога ли је мислио кад је ово говорио? На себе и себи сличне који на народ Божји воде милицију, као што је он радио у Тулежу селу (где га је "обезбеђивало" око сто полицајаца) и свуда, закључно с манастиром Преображење ове, 2013. године, где су мирни и питоми верници приметили неколико полицајаца у цивилу?

 За крај, владика је објавио и песме себи у славу: рецимо, гуслар Радивоје Бишевац – Бишке, назива га „пресвети Владика“, кога је Бог послао с неба да „вазда стигне тамо ђе затреба“. Вероучитељица Биљана Вуловић из Рековца ускликнула му је: “Бгалослови, Владико, наше винограде, благослови, Свети, наше рукосаде“.  Кличе му, додуше прозно, и протојереј – ставрофор Саво М. Арсенијевић, као великом духовнику, молитвенику, градитељу, и прочаја, и прочаја.      

НА КРАЈУ МОНОГРАФИЈЕ СУ, ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ, ЧЕТИРИ СТРАНЕ МАЛИХ ФОТОГРАФИЈА ГЛУМЦА АМАТЕРА РОДОМ ИЗ ДОБРАЧА, СА СЕДИШТЕМ У КРАГУЈЕВЦУ, КОЈИ СЕ ОДАЗИВА НА ИМЕ ВЛАДИКЕ ШУМАДИЈСКОГ ЈОВАНА! ЧЕТИРИ СТРАНЕ!

Са прославе јубилеја: владика Јован уручује поклон свом духовном учитељу епископу браничевском Игњатију Мидићу

 Јадан владика Јован... Шта ће рећи Христу, Који је узор сваком архијереју у патњама и болу, сиромаштву и гоњености? Како ће оправдати ову монографију, која се продаје за 6000 динара, и то на силу, на разрез? (иначе, монографију је издао по угледу на свог духовног учитеља Игњатија Мидића, који је на тај начин „рекетирао“ црквене општине, односно овај ојађени и осиромашени народ).  Уз књигу, добија се и кеса с ликом владике Јована и три компакт диска, на којима је и видео спот „Добро нам дошао, владико Јоване“. Размишља ли овај човек о томе где живи, у каквој земљи, и шта се збива са његовим народом (а не само са његовим бизнисменима, за које, како рече Саша Миленић, мора толико да се моли)? Нико ни  да га подсети на оца Саву из Студенице, с којим је толико хлеба и соли појео, а који сад чами у полутамничким условима, тешко болестан, под будним надзором Тихона млађаног архимандрита који ће ускоро постати владика и о себи, једног дана, правити овакву, или сличну монографију, какве су за живота прављене само о Јосипу Брозу Титу од стране његових оданих чанколиза.

Помолимо се Богу и за владику Јoвана, да се сети оца Јулијана, и за себе, и сав овај народ, који по гресима својим дочека разарање Цркве... Смилуј се, Боже, на нас јадне, и уразуми нас, да не одемо у вечну муку! 

 

Напомена: Већина фотографија преузета са сајта епархије шумадијске  

                                                        

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 15 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“

 

 

 

 

 

 


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.