Када ми се пре извесног времена једна пријатељица из средњошколских дана јавила из Ријеке и испричала да није знала да је великосрбство проистекло из Светосавља и да се фашизам у Србији развио у крилу Србске православне цркве, био сам потпуно збуњен и једва сам успео да запитам откуд јој те бесмислице. Одговорила је да све то пише у књизи Српска православна црква и фашизам, објављеној у Загребу 1996. године. А ко је писао ту књигу, било је моје следеће питање. Љубица Штефан. Како ми то име ништа није значило, добио сам и допунско објашњење: “То је хрватска повјесничарка, умрла је прије неколико година”.

Није било друге него да је замолим да ми пошаље ту књигу да и ја својим очима видим шта то у њој пише.

И после неколико дана добио сам књигу.

А у међувремену “открио” сам да је Љубица Штефан рођена 1921. године у Прилепу, где јој је отац, некадашњи аустроугарски војник заробљен у Србији, момак који је одбио да пређе у србску војску као добровољац, неколико година службовао као професор, да је за време Другог светског рата живела код стрица у Карловцу (који “помаже и збрињава жидовске обитељи”), да је после рата започела славистичке студије у Загребу, да је 1949. дипломирала у Београду (где јој је отац живео али не каже од када и шта је радио), да је годинама, као свеучилишни професор, предавала “руску терминологију” на Саобраћајном факултету у Београду, да је по одласку у мировину почела да “пише књиге којима жели посвједочити повијесне истине… бавећи се углавном генезом великосрпске идеје, прикупљајући по београдским архивима и књижницама непознате документе о улози Србије у Другом свјетском рату, Српској православној цркви (СПЦ), српском антисемитизму и насиљем над Албанцима”, да је 1989. у хрватској и Словенији објавила, али не под својим именом “јер живи у Београду”, Трилогију о Албанцима, да је 1991. у Загребу објавила, под именом Томислава Вуковића, Мозаик издаје, да је 1992, под именом Еда Бојевића објавила Преглед српског антисемитизма, да 4. јула 1992. “ради сигурности хитно напушта Београд, гдје оставља стан и сву имовину, и долази у Загреб”, одакле пише “жидовским организацијама о помоћи њеног стрица Лујо Штефан и себе особно и добија Повељу и медаљу праведника”, да је 1996. године, под својим именом, у Загребу објавила књигу Српска православна црква и фашизам, те да је 2002. године умрла у једном дому за старе у Загребу.

Пажљиво сам ишчитавао књигу, неке странице и поново, исто као и пропратни текст Жељка Крушеља Светосавље као исходиште великосрпства.

И Штефанка и Крушељ писали су за хрватску и инострану читалачку публику. За Србе нису али зато јесу против Срба. Срби знају истину, а знају је и они, хрвати, које пишем малим словом јер они, овакви какви јесу, ситнодушићи и без “гризодушја”, ни у правопису нису заслужили велико почетно слово, и који свакако рачунају с тим да Срби неће реаговати на све лажи сабијене између корица Штефанкиног памфлета.

Можда би на овако скаредне (непристојне) књиге као што је ова којом се овде бавим, требало да одговоре неки србски научници, историчари свакако, црквени историчари и теоретичари такође, можда и лингвисти, можда и једни и други и трећи. Заправо, чини ми се да би сваки Србин био дужан да, у оквиру својих могућности и познавања спорне материје, искаже свој став према ономе што се може прочитати из ове књиге, али и многих сличних њој. А знам да се тако нешто неће десити, утолико пре што се сви можемо присетити да су Срби пре двадесетак година, због своје небриге и јавашлука, док је по западним деловима некадашње Брозове Југославије вођен рат, поражени у медијском рату јер их такво “ратовање” није ни интересовало.

Али, како то нико од поменутих није учинио од појаве ове књиге до данас, дајем себи за право да се огласим ја, грађевински инжењер у пензији, аматерски заинтересован за србску прошлост, понајмање да бих се упуштао у расправу с очигледним лажима поменуте хрватске повјесничарке, а више да бих изразио своје незадовољство оним што препознајем као званично ћутање званичних црквених и мирских историчара у Србији.

Јасно је да су аутори обају текстова, и књиге и њеног пропратног текста, покварени и лукави (“Латини су старе варалице”), али треба имати на уму да они тај свој посао раде смишљено и крајње прорачунато. По истом је том рецепту хрватско “пучанство” припремано за погроме над Србима још од велике шизме 1054. године, а та је “процедура” нарочито интензивно спровођена у време бискупа Јосипа Јурја Штросмајера и Анте Старчевића, оца им њине домовине. А да се пучанство може лажима лако навести на грех и злочин, сведоче нам и речи србског песника и дипломате Јована Дучића: “Тешко је помутити памет једног човека, али је лако помутити памет једног народа”.

Пишем ово понајвише због тога да бих подсетио на србске националне вредности, али и на пољуљано национално достојанство, јер је тешко остати усправан у хаосу у каквом се последњих деценија нашао србски народ. Ослабило нам је не само историјско него и дневно памћење. Академик Љубомир Симовић записао је 2002. године да ако је историја заиста учитељица живота, она није имала горих ђака од Срба. Ми ништа не знамо и ништа не памтимо. Нас занима магла а не суштина. Када бисмо знали, памтили и разумели своју историју, не би нам се многе ружне ствари и бројне грешке вечито понављале.

Србски народ ћутао је деценијама. Био је притиснут да ћути али, да смо имали петљу, нико нас није могао спречити да проговоримо о геноциду који смо доживели. Ћутали смо, дубоко верујући у древно искупљење – да ће починиоци тог ужаса схватити величину наше ћутње и да ће се, када схвате светињу те ћутње, “десити обједињење свих у заједнички загрљај”, као што је то пророковао академик Енрико Јосиф.

Немамо више права на грешке. Треба имати на уму да се хрвати непрекидно и неконтролисано напајају мржњом према Србима. За почињена злодела у ближој и даљој прошлости не само да нису кажњавани већ су и награђивани.

Нема краја извртању чињеница и релативизовању познатих историјских догађаја.

Два пута у 20. веку хрватска је избегла осуду због својих злочина. На Нирнбершком процесу после Другог светског рата Немачка је осуђена да спроведе денацификацију и државе и народа. Због тога што није до краја пратила судбину нацистичке Немачке, оне чију је војну силу користила да би спровела злодела која излазе изван сфере људског, усташка хрватска успела је, захваљујући блискости комунистичких идеолога с усташтвом, да несметано настави с неговањем сопствених нацистичких метода према србском народу. Примера за ту тврдњу има много и у нашем времену. Године 2004, више стотина хрвата из Даља и околине потписало је протест због тога што њиховој деци у основној школи предаје троје наставника српске народности, а скоро истоветан случај десио се 2007. године и у Јагодњаку, у Барањи.

За Србе у Србији, такав поступак одвратан је и незамислив, али је типичан за “спонтано” реаговање хрвата. Или, године 2006, грађани Осека бране Бранимира Главаша, најодговорнијег за бројне злочине над Србима из Осека и околине, а све зарад тога да се хрватски домољуби, горљиви бојовници за усташку хрватску, “не би дали криминализират”. Наравно, у истој тој равни налази се и одушевљење целе хрватске, и њене државне и политичке и католичке структуре, и целог хрватског пучанства, а све по правилу које је поставио Његош: “Пучина је стока једна грдна”. Јер, носиоци таквих дејстава јесу обични хрватски грађани који све то чине на миг врховних хрватских државних и политичких власти.

Љубица Штефан није била “обичан грађанин”, она је радила “с врха”, тајно, али је, као висококвалификовани петоколонаш у србским редовима, имала сјајне могућности да јавно скупља материјал и документацију за своја (не)дела. Још крајем осамдесетих година, када је после оне Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Југославије постало јасно да се хрватско партијско руководство припрема за разлаз са Србијом, слала је у Загреб, Гласу концила, делове својих “открића” за фељтон о, како сама каже, “разоткривању истине о полустољетној табу теми о Српској православној цркви у Другом свјетском рату”. А године 1989, загребачки Глобус објавио је, без ауторовог имена, Трилогију о Албанцима. Ова књига одмах је здушно прихваћена и у Словенији, чији су се грађани такође припремали за отцепљење од Југославије. Књигу су у Љубљани штампали часопис За критико знаности и предузеће “Магелан”.

Недуго затим, 1992. године, предузеће “Алтира” из Загреба, још док је Штефанка живела у Београду, објавило је њену књигу Преглед српског антисемитизма, а само неки од навода у о србској цркви и фашизму јасно казују да иза њене “науке” стоје римокатоличка цркве и њене државне институције у Хрватској. По природи ствари, тој “науци” сметало би да се и речју помену хрватски злочини над Србима, али се зато све што је свето у србском народу обезвређује и блати. И, наравно, пошто се по књигама србских отаца пребира циљно, у великом луку заобилази се једно размишљање Светог владике Николаја Велимировића о Српској Земљи и њеном простирању:

“Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу наших отаца, у којој живи један исти народ. Не иде држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. Отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У томе случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности”.

Па се у преговору поменутој књизи каже: “И данас 1995, послије ослобођења Западне Славоније у муњевитој акцији fБљесакQ, Свети Синод СПЦ и један од њезиних главних јастребова, владика Атанасије Јевтић, вјерни томе светосавском аманету (и за то мирне савјести) позивају своју паству на даља освајања и етничка чишћења: Срби морају бранити свој народ не гледајући на границе које је повукао Броз. И плаше – и онако изманипулираног њиховим дезинформацијама обичног српског човјека у Хравтској износећи му своје точне податке: У прва два дана хрватског напада на Западну Славонију побијено је више од 1500 људи, а масакр се наставља… Исто такве точне податке користиле су комисије СПЦ и Недићева промиџба у Другом свјетском ратру, па се тако наводило и ово: Срез Пакрац 20915 Срба – ни једно дијете није преживело. И за котаре Доњи Лапац, Костајница, Бос. Дубица, Бос, Градишка итд, итд. Објављено је исто: нема ни једног Србина, ни једне српске куће, и последњи је истријебљен, итд. Такву истину од прије пола стољећа СПЦ, ето, шири по свијету и данас”.

Све то типично је са хрватску државну доктрину уклањања на коју упозорава и Слободан Јарчевић у својој књизи “Греси историчара”. Разумни људи су у прошлости упозоравали да је расрбљивање на делу и да се томе треба супротставити. Нажалост, србска држава је таква упозорења систематски (системски) уклањала и на њих се у образовној литератури (школским уџбеницима) није могло наићи. Предност је давана делима која су најављивала “заједничку југословенску државу, заједнички језик и заједничку културу”. Довољан доказ за то јесте чињеница да је држава тај свој антисрбски програм спроводила путем образовно-васпитних и културних институција, преко писаних и електронских медија, преко утицајних појединаца из јавне сфере, трујући породицу и разбијајући је (раслојавајући је), а несумњиво је да је такво понашање ранијих србских политичара и културних посленика утрло пут трима узастопним стравичним србским трагедијама у 20. веку.

Бране хрвати Брозове границе, њиховој незајажљивости за србским територијама и покрштавању србскога народа нема краја. То, с једне стране, а са друге, чини се да нема краја ни подилажењу србских званичника хрватима, и у прошлости зарад Југославије, и у филологији, и после прогона српског живља из Републике Србске Крајине.

Само да се присетимо какву је, најблаже речено, нечасну улогу 1939. године одиграо кнез Павле Карађорђевић у споразуму Драгише Цветковића и Влатка Мачека око формирања Бановине хрватске. Препустио им је Приморску бановину, део Врбаске бановине, делове Дунавске бановине (Барању са претежно српским живљем, која никада није припадала хрватској а од половине 19. века била је саставни део Војводства Србије, као и Западни Срем са Вуковаром. Винковцима и великим делом шидске општине) и део Зетске бановине (Дубровник са Конавлима, све до Превлаке). Тада су Дубровчани послали делегацију да се оштро супротстави тој сулудој намери. Они, Дубровчани, католици, били су свесни свог србског порекла, свог Српства, и покушали су да се намераваној кроатизацији одупру и тада као што су се одупирали и после Првог светског рата, када су своју делегацију послали у Париз, на Мировну конференцију, јер нису желели да се нађу под патронатом Загреба.

И свега неколико година касније, на шумском заседању у Јајцу (1943), Брозови србски и црногорски подрепаши само су потврдили оно што су кнез Павле, Цветковић и Мачек утаначили стварањем Бановине хрватске. Та је одлука озакоњена 1945. године, када су исти ти брозовићи покушали да и Војводину Србску предају хрватима, али су, ко зна како, од тога одустали.

Све ми се чини да је дошао последњи час за излечење србске наивности, да се спречи расрбљивање и даље биолошко истребљење православних Срба, по много чему налик ономе које Штефанка и не помиње а које су хрватске (католичке) усташе практиковале током Другог светског рата, док је она у хрватској, наводно, збрињавала жидовске обитељи. Ако таква сазнања не допиру до умова такозваних државника у Србији, била би дужност духовног врха Србске православне цркве (чији смо ми живи део) да истакне проблем и постави захтев да се у школске програме унесу теме од судбинског интереса за оздрављење србске нације. Није сувишно истаћи овде да је пре више од сто година протојереј Димитрије Руварац, брат злосрећног Илариона Руварца, у књизи “Ево шта сте нам криви”, дао најтемељитија упозорења да су илирство и југословенство уперени искључиво против србског народа. У југословенској држави, без обзира на то како се она од 1919. до 1990. године звала, та мисао сматрана је за јерес. Ту су књигу од очију србске јавности склонили такозвани србски интелектуалци и такозвани србски политичари (реч “државник” за њих је претешка), они на које се односе речи Слободана Турлакова (изговорене 2001) да су “интелектуалци гори део народа, а код нас Срба су осведочени – олош. Кроз историју”.

Чини ми се, такође, да би корисно било за историју (али и за памћење обичног србског света), нарочито због тога што је Штефанка избегла да се позабави истином о Србима из Другог светског рата, да овде пренесем неколико речи које је о односу Хрвата према Србима у том времену у своју књигу “Операција Балкан” унео Херман Нојбахер (1893-1960), специјални опуномоћеник Трећег Рајха у Србији:

“Срби су постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија. Након што се Југославија распала 1941. године, уследио је хрватски осветнички поход уништавања Православних Срба. Овај догађај спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје”.

Срби се више и не чуде дрскости, безочности и безобразлуку којом хрватски такозвани интелектуалци нападају ђенерала Милана Недића, србске епископе, Светосавље, србске светитеље. Са вишевековном хипотеком (у виду злочинстава и предачких и својих) на оно што се код поштеног света зове савест, они, без стида и срама, настоје да испред очију јавности уклоне и сакрију истину. За жаљење су и немамо времена да их мрзимо. Смирени смо и само их подсећамо да им никада нећемо заборавити њихова злодела.

Штефанка, са прелепим српским именом Љубица (не зна се да ли јој је то српско обележје сметало у животу, у Србији није а, рекло би се, није ни у хрватској), у предговору захваљује свима, а њих није мало, који су јој помогли у “фабриковању” наводних истина. На листи заслужних “фабриканата” налазе се, између осталих, Институт за сувремену повијест у Загребу, министарство вањских послова хрватске, католичка црква у хрватској и “Глас концила”, католички тједник (недељни лист) из Загреба, што јасно указује да се и данас, исто као у време независне државе хрватске, на антисрпском послу заједно налазе усташка држава и католичка црква.

Један од Штефанкиних “фабриката” гласи да је ђенерал Недић 1942. године, у писаној форми, тражио од немачког артиљеријског генерала Паула Бадера, команданта 65. више команде за посебну намену (у рангу корпуса), чија је једна од четирију дивизија била придодата као испомоћ усташким постројбама на подручју НДХ (а касније и од Хитлера), да му помогне у стварању “Велике Србије”. У том меморандуму, каже Штефанка, Недић тражи да се из Србије, Босне, Херцеговине, Далмације и Срема исели 771.168 католика и размести по хрватским католичким крајевима.

Намењена пучанству (широким католичким масама), ова небулозна (измишљена, јер ко би у ратним временима имао могућности да “у главу” израчуна колико којих има) цифра требало би, по свој прилици, да компензује не само изгон србског живља с подручја хрватске током прве половине деведесетих година 20. века већ и прогоне, покоље и покрштавања у време Павелићеве владавине. Подразумева се да би помињање Недићево у целој тој причи требало да хрватске читаоце што више удаљи од истине да је Недићева Србија пружила уточиште за око милион избеглих Срба са територија под усташком и другом окупацијом, нарочито са податка да је спас у Србији нашло десетак хиљада католичких Словенаца прогнаних са подручја које је, по Хитлеровом налогу, требало учинити немачким. И прећуткујући све то, Штефанка не каже да је Недић, у свом меморандуму, тражио од генерала Бадера да се од тоталног уништења заштити преостали србски живаљ.

Идејом да се створи велика србска федерација – коју злонамерници називају Велика Србија – бавио се и Херман Нојбахер, до рата шеф једне велике грађевинске фирме а једно време и градоначелник Беча, од 1940. до 1945. “летећи дипломата” на Балкану (од августа 1943. године специјални опуномоћеник за Југоисток), после рата седам година у југословенском затвору. Своја искуства из тога “летења” он је сажео у констатацији да Срби представљају “супериорну државотворну снагу” на Балкану, да су хрвати осветољубиви, Румуни “мекани”, Арбанаси “неуништиви” а Бугари “превртљиви”.

Његова замисао била је да се од Србије, Црне Горе и делова Босне и Херцеговина, крајева које је сматрао несумњиво србским, створи нова, целовита србска држава. Препрека на том путу није била само хрватска, био је ту и њен врховни заштитник Хитлер. У својим мемоарима Нојбахер пише да, када је “по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истинским ужасним стварима које се одвијају у хрватској, Хитлер је овако одговорио: fИ ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превеликаQ. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа”.

Када је већ тако било, Нојбахер је још могао посведочити, мимо онога што је већ назначено о хрватском (усташком) злочину над Србима (који “спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје”), да је то било време у коме су “Срби постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија”, да “рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, подсећа на најкрвавије религиозне ратове. Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка била је спроведена у дело. Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце, то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи 750.000”.

Што се оне друге врсте тиче (“да напусти земљу”), “у правцу Србије кретала се непрегледна колона српских избеглица који су бгежали из НДХ”.

Све то имајући у виду, господин Нојбахер могао је са сигурношћу рећи да су Срби, “најјаче ткиво, најснажнији народ на Балкану”, у Другом светском рату “најгоре прошли”.

Штефанка не говори о Нојбахеровом односу према усташком режиму у хрватској, јер би морала навести и коју од овде изнесених његових речи, због којих је он, још у Павелићевом времену, проглашен за “хрватског државног непријатеља број један”.

А због оних Срба који то још не знају, нека овде буде записано и следеће:

Херман Нојбахер је, уз помоћ немачког генерал-фелдмаршала Максимилијана фон Вајхса (1881-1954), команданта армијске групе Ф за Југоисток (од 1943) и пешадијског генерала Ханса Густава Фелбера (1889-1962), који је 1944. године заповедао немачким трупама у Србији, спречио масовно стрељање 850 српских талаца узетих због убиства седамнаест немачких војника. Није, дакле, само ђенерал Недић спасавао Србе, него су то, понекад и на своју руку, радили и неки Немци, као ова тројица поменутих, увек уз сопствену одговорност и на сопствени ризик. Иначе, Нојбахер се доследно супротстављао спровођењу репресалија. После поменутог случаја више у Србији није било масовних стрељања. На послератном суђењу то му је спасло главу; осуђен је на двадесет година робије, али их је издржао свега седам и по. Испада да му је суђено због тога што је спасао неколико хиљада Срба. Можда је време да се заслужни Немци барем попишу, да им се зна име, ако већ нисмо стигли да неку од улица у неком граду у Србији назовемо по неком од њих. Ако се од ђенерала Недића, суђеног за “народну издају”, очекивало да спасава Србе, нико то није тражио од Нојбахера; он је од тога имао само неугодности.

И, на самом крају, још напомена или две о Штефанкиној књизи, с позивом на њеног приређивача Жељка Крушеља и текст му под насловом “Светосавље као исходиште великосрпства”. У труду да будуће читаоце уведе у садржај Штефанкине књиге, он бестидно, без скрупула, безочно ређа лажне податке, полуистине и скаредне “анализе”, не кријући у тим тумачењима и “размишљањима” своју мржњу (чак и завист) према Србској православној цркви. И његов текст, исто као и књига којом се поменути приређивач бави, има за једини циљ да хрватском “пучанству”, и иначе програмираном да без премишљања прихвати све лажи које чује о Србима, набаца што више неистина о Србији, Србству, Србској православној цркви, Православљу, Светосављу, “заборављајући” да католичка црква поставља своје бискупе где год има и шачицу својих верника, као што је то, на пример, учинила у Београду. Али ће, баш у вези са бројношћу верника, о Пећкој Патријаршији он написати и ово:

“Иако је била ријеч само о црквеној јурисдикцији на тим просторима, политичке посљедице обнављања тако увећане Пећке Патријаршије разорно су се осјетиле у новије доба, када је СПЦ дала национални идентитет етнички хетерогеним Православним вјерницима западно од Дрине и Дунава, усађујући им Светосавску идеологију. Дакле, територијални оквир Пећке Патријаршије послије је суставно надограђиван Доситејевим и Вуковим језичким великосрпством, познатијим по синтагми fСрби сви и свудаQ, Гарашаниновим Начертанијем, тим чудноватим спојем српског повијесног и националног права, црнорукашким пројектима насилног обједињавања српских земаља, југо-унитаристичким сновиђењима о троплеменом народу, с иначицом о Србо-хрватима као јединственој нацији, те најновијим меморандумским пројектима свих Срба у једној држави, који су били подлога за српску агресију на хрватску и БиХ… Још је мање двојбе имала хијерархија СПЦ након капитулације Југославије, када је у интересу Српства понизно служила једном од најбруталнијих режима у окупираној Европи. О тој политикој и моралној каљужи Светосавља говори књига која је пред вама”.

Подсетимо ли се само оне Нојбахерове оцене да усташки (хрватски) злочин над Србима током Другог светског рата “спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје”, и констатујемо ли да је ова Крушељева конструкција о “једном од најбруталнијих режима у окупираној Европи” требало да хрватском пучанству стави на знање да је хрватска током Другог светског рата била део те окупиране Европе, макар се она у својим злочинствима звала и “независна држава хрватска”, можемо поставити барем једно питање:

Зашто хрватски интелектуалци после Другог светског рата, а посебно хрватски римокатолички духовници, нису изрекли свој критички суд о хрватским државним и верским злочинима над стотинама хиљада србских људи, критички суд о геноциду над србским народом, а као наводни србски грех истичу смрт неколицине католичких свештеника које је на смрт осудила комунистичка власт у Југославији, власт коју су фактички предводили и усмеравали наводни атеисти из реда хрватског народа на челу с Јосипом Брозом познатијим као Тито.

У том су погледу часни изузеци филмски редитељ Лордан Зафрановић (1944), коме је обновљена усташка хрватска, као “непријатељу хрватског народа”, својевремено забранила повратак у домовину и приказивање његових филмова “Крв и пепео Јасеновца”, “Окупација у 26 слика”, и других, као и скулптор Едо Муртић (1921-2005) који се јавно згражавао над неделима хрватских усташа.

Но, није забележено, или овом аматерском коментатору није тако нешто познато, да је и један једини хрватски католички свештеник подигао свој глас против злочина над србским народом, као што му је, нажалост, познато да су многи од њих учествовали у тим злочинима. Тако, на пример, Међународна комисија за истину о Јасеновцу саопштила је средином 2012. године да су у злочинима над Србима током Другог светског рата, поред обичних грађана, домобрана, крижара, просветних радника, чиновника, интелектуалаца, здушно учествовали и римокатолички свештеници. “Према америчким изворима преко 1.400 римокатоличких свештеника у Хрватској и Босни и Херцеговини вршило је лично мучење, убијање, силовање, пљачкање и насилно покрштавање”.

Мимо свега тога, грађевински инжењер који потписује овај текст пита се због чега је, у Земљи Србији, њему остављено да се овом сложеном темом бави он а не неко позванији и квалификованији, неки историчар, неки православни духовник или неки лингвист.

Да ли их је србски народ школовао да би ћутали и да се не би мешали у сопствени посао.

Фото у наслову: Љубица Штефан

Извор: vaseljenska.com