Остоја Милисављевић

Царска против калуђера

Да далматински Срби нису тако упорно чували своју православну веру, данас сигурно не би било Срба у целој Далмацији

Унијаћење Срба није престајало, али су само незнатни успеси постигнути у селима Кричке, Бољаци и варошици Врлици. И ту је отпор унијаћењу био велики, па су Срби убили попа Петра Крчку зато што се сам поунијатио. Да далматински Срби нису тако упорно чували своју православну веру, данас сигурно не би било Срба у целој Далмацији. Они нису, као Срби у Жумберку и Крижевцима, подлегли привилегијама и преимућствима које су им нуђење: да их власти материјално помаже, децу о државном трошку школују, да се запошљавају у јавне службе и др.

Унијаћење Срба спроведено је у Истри. Током 1657. године и касније бискуп Пореча Иван Батиста де Људиће вршио је унијаћење преко ранијег мисионара, далматинског преводиоца Хиацинта Димитрија. У Истри су Срби највише допрли на запад и били потпуно одвојени од осталих Срба. У таквој ситуацији морали су подлећи унијаћењу.

Унијатски владика и велики прозелит Јанко Шимрак наводи меморандум бискупа Бенка Винковића из 1637. године аустријском цару Фердинанду ИИИ, који му износи своје намере о унијаћењу Срба граничара: „Испрва се Србима могу оставити њихови црквени обреди, па када се буду боље обучили у римокатоличкој вери, напустиће лако свој грчки обред. Тако је било у Истри, у Сењској бискупији и Винодолу, где се Срби, напустивши своју веру и обреде не зову више Србима (Власима) већ Хрватима“.

О томе др Л. М Костић каже: „Од овог надасве драгоценог акта постаје јасно да католички прозелитизам, диригован из Рима, као чисто верска акција, добија у пределима Хрвата форму крађе народности, принудног примања туђе народности. И на томе су Хрвати остали све до данашњег дана“.

Овај акт, такође, доказује да је било превера и мењања народности у Истри и Хрватском приморју још пре 1637. године, можда и много пре.

Са овим текстом др Л. М. Костић даје значајне податке који се не могу заобићи: „У Перој, који се као српска оаза задржао и под Аустријом и под Италијом, и тек сад нестаје под Хрватима, Срби су принудно пресељени средином 17. века. Ту је пребачено српско становништво са брда изнад Будве у Српском приморју године 1657. То се место добро одржало против свих покушаја прозелитизма и крајем 17. века у њему станују искључиво српске породице: Љуботина, Брајићи, Драковићи, Вучелићи, Вучетићи, Маричевићи, Поповићи и Радуловићи.

По Алексу Ивићу, „непријатељство католичког свештенства и аустријске владе према православљу бивало је све јаче и све очигледније. Нарочито су забрањивали Србима подизање манастира и пресељавање калуђера православних из Турске на аустријско земљиште. Кад 1642. године одбегоше из манастира Рмња и Моштенице око сто калуђера на приморску границу, носећи уза се манастирске драгоцености и украсе, замоли њихов игуман Кирил дозволу да подигне у Приморју један манастир.

Запитан у тој ствари за мишљење, предложи гроф Франкопан да се одбије игуманова молба, јер ће се, као што он рече, лакше увести у том случају католичка вера међу православне. Срби Крпоћани, вели Франкопан, примили су сви листом католичку веру, а има томе неколико примера и у Жумберку као и у Ускочкој Гори“. На интервенцију грофа Франкопана, који ни овом приликом није могао покрити своју мржњу према свему што је српско, изађе јануара 1643. године царева резолуција да се калуђери и попови српски из Турске не примају и да се не смеју насељавати по Хрватској и Славонији“.

Појединачно католичење настављено је и даље и то врло успешно. По Адаму Прибићевићу („Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији“, Виндзор, Канада 1955), то је нарочито био случај у Лици где су, „претњама и азилом покатоличени: Аџије, Старчевићи, Петровићи, Узелци, Вуковићи, Дошени и други“. А било је прелаза у католичку веру појединаца који су били од централне власти нарочито одликовани или унапређени; услов је био - одрицање прадедовске православне вере.

На пример, „у војсци била су православним Србима више од два века онемогућена напредовања у више војничке степене само зато што су православни. Тек за време царице Марије Терезије успели су поједини православни Срби у Хрватској да добију и највише чинове. Један од првих био је Михаило Микашиновић, син крајишког војводе из села Плавшинаца код Копривнице. Он је својим јунаштвом и другим војничким врлинама успео да од царице добије чин подмаршала аустријске војске и титулу барона иако је увек остао одличан Србин и православац и одлучан бранилац православља у Вараждинском генералитету када се свим средствима настојало да се Срби одбију од православља и сједине с Римском црквом. Он је чак био против тога да се Срби жене католкињама „да не би и сами радили на затурању свога народа“, како се изражавао у једном сачуваном писму митрополиту Ненадовићу из 1769. године.

Јован Радоњић подсећа да је акција против православља поведена још жешће непосредно после склапања Карловачког мира у јануару 1699. године. А кад је Хабзбуршка монархија у пролеће 1716. године ушла у рат с Турцима и српска оружана помоћ била јој је потребна више него икад, акција против православља је скоро престала. Срби у срезу Крижевачком то користе жалећи се на унијатског епископа у манастиру Марчи Рафаила Марковића и тражећи постављење православног владике. Кад двор није одобрио постављење православног владике, Срби су се побунили у Вараждинском генералитету.

НЕЋЕ ДА КЛЕЧЕ

ТАМО где католичка црква није успела у директном преверавању, Срби су били принуђени да не раде на католичке празнике, да раде на своје православне празнике, да иду на њихове литије, да прихвате нови календар... Српски сабор се 1769. године жали двору да домаће државне власти нагоне „наше једноверне да иду у католичке литије и да клече, што у нашој цркви није у обичају, па се на то нагоне и батинају, и то: оно прво се догађа у Новој Градишкој и по многим местима у Славонији, а ово друго по Карловачком генералитету и по Банији“.

Наставиће се...

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:450957-Carska-protiv-kaludjera