Остоја Милисављевић

Слово владике Теофана

Тек 1781. признао је православну веру у Хрватској цар Јосиф II против воље хрватских „сталежа“

МАЂАРСКИ парламент је 1412. године признао православну веру, а хрватски сабор је још 1609. године закључио да се у Хрватској признаје само римокатоличка вера. И тек 1781. признао је православну веру у Хрватској цар Јосиф ИИ против воље хрватских „сталежа“. Године 1741. прогурали су Хрвати на угарском сабору закон којим се православна вера забрањује на подручју Хрватске, али га царица није прихватила, јер су јој Срби били потребни за борбу са Пруском. Остао је на снази пропис да се у Хрватској и Славонији сви који нису католици искључе од службе и имовине.

И сам Штросмајер био је за унију и унијаћење Срба, нарочито после 1878. године. Више пута он је позивао да се добровољном унијом измири Исток са Западом. На то је горњокарловачки владика Теофан (Живковић) у својој Духовној беседи 1881. године одговорио: „Прије ће бити што још није било: прије ће Лика усанути цела, а изаћи Глина до Кистања; а Језерам Купа окренути, и Карловац прећи на Ријеку, а Ријека под Комоговину, него шта ће послушати тога гласа, и преврнути вјером, православни српски народ мога краја“.

Најјачи притисак за унијаћење Срба био је у Жумберку, о чему је најпотпуније дао приказ Аустријанац Јохан Хајнрих Швикер на основу богате документације из Бечке архивске грађе у својој књизи „Хисторија унијаћења Срба у Жумберку“. Сјајан предговор написао је Жумберчанин Никола Живковић. Ову вредну књигу хрватски знанственици не помињу, јер им истина изнета у њој о унијаћењу Срба у Жумберку, никако не одговара.

Жумберчани су се опирали пуна два века, али су најзад сви до једног преведени у унијате. О томе Адам Прибићевић каже: „Жумберак је подлегао Унији око 1750. после много година јуначке борбе. Нагурали су му унијате свештенике и забранили прилаз православцима, свештеницима и вршили зулум сваке врсте. Кад ни то није помогло, мобилисали су их као граничаре, постројили у редове и тражили да приступе унији, под претњом суду за непокретност“.

По жељи Угарске дворске канцеларије Марија Терезија је наредила да се одржи ново саветовање о жумберачком проблему; оно је одржано 14. марта 1760. године под покровитељством Угарске дворске канцеларије - канцелара грофа Палфија. На саветовању је био и председник Илирског дворског посланства барон Барнштаун, на кога се у својој књизи Швикер често позивао као најобјективнијег учесника и очевица. Постављена су два питања: да ли се грчко-католички бискуп свиднички има устоличити у Жумберку и какав став заузети у односу на карловачког православног владику и његове вернике, који живе у Жумберку.

Сви су се сложили да свиднички унијатски бискуп треба да буде устоличен у жумберачком подручју попут његових претходника. За друго питање постигнута је сагласност да карловачки православни владика сме, ако се ради о хитном послу, да путује у Жумберак, али му се не дозвољава да се тамо насели. Ниједном унијату није дозвољено да пређе у православну веру, али се дозвољава православцима да се поунијате, али ако неки православни свештеник успе да наговори неког унијата да пређе у православље, обојицу оштро казнити и протерати из генералитета. Православним свештеницима, који живе у Жумберку, треба дозволити верску слободу према постојећим прописима прецизно утврдити колики је број православних свештеника у Жумберку. Тек пошто се ситуација смири, утврдиће се број унијата и православаца у Жумберку.

Марија Терезија је прихватила све закључке.

Генерал Петаци је настављао послове на унијаћењу Срба. Уз помоћ својих војника присиљавао је православне „да својим потписом покажу да су за унију“ и забрањивао је карловачком владици приступ у Жумберак. Карловачки митрополит жалио се због тога 1. маја 1761. године Краљици и молио да се обуставе такве работе, а изнуђени потписи да се прогласе неважећим.

Приликом одласка Срба граничара у рат марта 1761. године викар унијатског бискупа тражио је писмена изјашњавања од жумберачког батаљона и од њихових присутних рођака на отвореном простору код Прибића, „којим потписани под заклетвом признају за себе и за своје породице, да желе живјети и мријети по старом грчком обреду у правој католичкој вери и под римским папама и да никада неће признавати ни прихватати друге бискупе ни свештенике, него садашњег бискупа Божичковића и његове наследнике истински сједињене с римском црквом“. Божичковић је био унијатски бискуп.

Православне граничаре Србе су током војни силили да посећују католичке цркве.

Потпуковник гроф Харберштајн издао је 20. октобра 1761. године писмену забрану жумберачким унијатима да иду у „влашку цркву“ наређујући им да иду у католичку цркву. А карловачки бискуп унијатске вере тражио је од грофа да не допусти да се „још ово мало унијата, који живе у Жумберку, отуђе и пређу у „влашку веру“. Гроф Петаци је послао два официра, два Гвоздановића у жумберачку чету да контролишу жумберачке унијате, да ли редовно посећују римско-католичку службу Божју.

МРЖЊА ГРОФА ПЕТАЦИЈА

ДИВИЗИЈСКИ генерал у карловачкој команди гроф Петаци био је фанатични присталица римокатоличке цркве и огорчено противник Срба и православља. Православне свештенике који би кренули у Жумберак да крсте децу и тамо врше службу Божју дао је бацити у тамницу. Ту су их немилосрдно батинали и оптерећивали тешким ланцима.

ИВО ВОЈНОВИЋ КАТОЛИК

НЕКОЛИКО познатих Срба су у то време постали католици и Хрвати: историчар Тадија Смичиклас (Жумберчанин), Иво Војновић и Милан Огризовић, посредно Петар Прерадовић, непосредно Старчевићева мајка (била је Српкиња). Српске породице у северној Хрватској покатоличиле су се и добиле племство: Кукуљевићи, Драшковићи, Ожеговићи, Сладојевићи и други.

Наставиће се...

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:451130-Slovo-vladike-Teofana