Остоја Милисављевић

Пушком чистити веру!

Жупник Мате Мугош: Доста смо радили молитвом и крстом. Како су покрштени Будимци са 2.300 душа

Власт и католички клер су грозничаво радили на присилном католичењу Срба широм НДХ: у Грубешком Пољу 26. априла 1941. године католички свештеник Петар Сивљановић, наплаћујући високе таксе, превео је у католичку веру око стотину Срба говорећи им: „Спашавам вашу душу, али не гарантујемо за ваше тијело“. Касније су сви ови Срби побијени.

Католички свештеник Дионизије, усташки официр, Павелићев пријатељ, задужен за спровођење геноцида над Србима, каснији дворски капелан Поглавника у селу Стаза, на силу дотераним Србима је рекао:

„У овој земљи не може да живи више нико осим Хрвата, јер ово је земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим“.

Жупник из Грачаца Морбер отишао је у село Штикаду и скупио српски народ на Штикарским барама да их преведе у католичку веру. Уместо да то учини, он их је са усташама све побио - пушкама, секирама, маљевима.

Католички свештеник, жупник у Удбини Мате Могуш, указујући на потребу истребљења Срба, који су одбијали да се покатоличе, говорио је: „Доста смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером... Па ако будете то радили, уживат ћете плодност мутилачких бара“, тј. краја који су населили Срби, саветује он своје верне.

Случај присилног покатоличења српског живља села Будимци код Нашица казује јасно како су и поред отпора, сви Срби најзад били покатоличени после више узастопних претњи свештеника Сидонија и свештеника Марића. И тек пошто су Срби из суседног села Погановци поклани зато што се нису хтели прекрстити, Срби из Будимаца су попустили.

О томе говори извештај објављен у „Карловачком листу“, гласилу Загребачке бискупије, у броју 38 из 1941. године на страни 451:

„Цело село Будимци прешло је у католичку цркву. Будимци су на граници загребачке и ђаковачке дијецезе близу Подгорача. У недељу 14. 09. на благдан узвишења Светог Крижа цијело је село с православља прешло у католичку цркву. У селу је основана жупа за 2.300 душа. Приправи за прелаз извршио је нашички отац Сидоније Шулц, тако да је дуље времена прелазнике подучавао у вјери. Обреду прелаза присуствовали су уз Шулца више других свећеника, те велики жупан жупе Барања из Осијека. Код банкета је у Задружном дому изречено више значајних говора с поклицима „Поглавнику и Хрватској“.

Покатоличење српског живља у Вуковару, такође је извршено под присилом. То су учинили фратар Силвестер Зубић и гардијан Дионизије Андрашец. Пошто су Срби одбијали да пређу у католике, Силвестер им је рекао, да онај ко не пређе у католичку веру, може рачунати на најгоре последице и да „непрелазнике римокатоличка црква не би могла узети у заштиту и сачувати од присиле власти“.

Дионизије је поручио да „Католичка црква жели само извршити вољу државних власти, дакле, има добру намеру спасити све грко-источњаке који се враћају својој прађедовској вјери. Ко се одупре вољи државних власти, ми за тога не можемо јамчити његову грађанску сигурност, нити можемо превидети шта државна власт жели учинити са онима који не изврше прелаз у нашу цркву“. Тек после тога Срби су „добровољно“ прешли у католичку веру.

Католичењем Срба руководио је Одбор тројице - председник др Алојзије Степинац и чланови бискуп сењски др Виктор Бурић и апостолски администратор крижевачке бискупије др Јанко Шимрак. Он ће у свом раду тесно сарађивати са министром правосуђа и богоштовља. Поред овог одбора изабран је и радни извршни одбор у саставу: др Фрањо Херман, професор на Богословском факултету у Загребу; др Августин Јуретић, конзултор бискупских конференција; др Јанко Калај, професор-катехета у средњим школама и наставник за глагољицу на Богословском факултету у Загребу, и др Крунослав Драгановић, професор Богословског факултета у Загребу.

Овај одбор ће решавати све послове око католичења Срба, под надзором Одбора тројице. Степинац о томе извештава: „Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа људи добре воље, мирних сељака који живе међу католицима. Они познају католике и они њих познају. Њихово преобраћање је лако и прихватљиво...“.

На Бискупској конференцији новембра 1941. године разматране су „грешке“ у католичењу Срба. О тим грешкама Степинац пише поглавнику и наводи оно што су рекли о присилном католичењу Срба мостарски надбискуп Алојзије Мишић, бањалучки бискуп Јозо Гарић, котарски бискуп и апостолски администратор дијецезе Дубровник Павао Буторац. Он затим каже: „Извор свих тих грешака лежи у чињеници да рад у вези са конверзијама није повјерен јединој власти којој је по Божанском правцу и канонским правилима требало повјерити - хрватским католичким бискупима у корист Свете Римске Католичке цркве и Хрватске нације“.

И грешке пребацују на друге кад каже:

„Покатоличење је вршено од стране људи који су често поступали као да црквене власти не постоје, ради чега су грешке слиједиле“.

Степинац ништа не предузима против својих потчињених који су вршили присилно католичење Срба са ножем или пушком у једној руци, а у другој са крижом, или у присуству усташких јединица, спремних да Србе побију ако одбију католичење.

ПРЕТЊА ФРАТРА БЕРКОВИЋА

ДАНА 12. фебруара 1941. године становници села Тење, српске националности, прекрштени су у католике од стране свештеника др Јосифа Шефлера, Фрање Јуфирта, Амброзија Милетића и оца Колба - 700 породица је присилно прешло у католичку веру. Исто се то догодило и у селу Даљ. Под претњом да ће сви Срби бити побијени и протерани и они су се покатоличили. Урадио је то фратар др Петар Берковић уз присуство усташког жупника Хефера.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:451557-Puskom-cistiti-veru