Британија и Француска су 1938. својим рукама гурнуле Хитлера у рат, дозволивши му да окупира Чехословачку и да анектира Аустрију. Тада је ширење нацизма могло да се заустави.

Да су Лондон и Париз показали више одлучности, Европа 7 година касније не би лежала у руинама и не би било 70 милиона погинулих.

        На европском згаришту је никла нова глобална империја - САД. Северна Америка је добила велики финансијски приход како од Другог светског рата тако и од послератног обнављања Европе. На тај начин је Америка успела да стане на ноге после Велике депресије.    

Ми се сада налазимо у почетној фази глобалне кризе, која може да потраје и деценију, а слична је депресији која је погодила свет 20.-30. година прошлог века. Чак можда и снажнија од ње.

САД се већ данас припремају за своје извлачење из текризе.

Паралелно стварају услове како за реиндустријализације - за обнављање индустрије Северне Америке у пуном технолошком циклусу - тако и за новог непријатеља са којим би било могуће, чим прође криза, да се започне нови светски рат који би САД омогућио још 100 година поступног економског развоја.   

У протеклој деценији Американци су направили битан корак у развоју свог енергетског комплекса, што је утицало на промену политике САД на Блиском Истоку.

Ако пре десет година Бела кућа - изводећи војне интервенције, имала за циљ да контролише цену нафте тако да одговара Америци, сада САД желе само једно - да повећају разлику котирања на берзи нафте класе Brent којом се тргује у Европи у односу на класу WTI која доминира тржиштем Северне Америке.

Американцима одговара раст котизација нафте Brent, јер то САД омогућава, у односу на Европу и Азију, да смање производне цене без смањења цене радне снаге.  

Са променом циљева променила се и политика. Америку више не занима стварање у арапском свету режима које може сама да контролише тако да јој обезбеде неометане испоруке нафте и гаса. Данас САД за собом остављају хаос грађанског рата, смрт и пустош.  

 САД су запалиле читав Блиски Исток и северну Африку па котизације нафте типа Brent остају на нивоу изнад 110$ за барел, па у Европи и Кини траје пад производње.

За Иран, Сирију, Египат и Либију европско тржиште је једино на којем могу да продају нафту и гас уз ниске трошкове транспорта. За Европу то значи нижу цену енергената. Међутим, то се коси са плановима САД да изведу своју нову индустријализацију.

 Није случајно што су немири у Сирији почели чим су Сирија, Иран и Ирак постигли споразум о изградњи гасовода којим би ирански гас, предвиђен за Европу, требало да стиже до сиријских терминала за течни природни гас.   

„Муслиманску браћу“, која проповедају радикалне облике ислама, могуће је сврстати, у складу са европском традицијом, у верске профашистичке организације. А њих спонзоришу најближи сарадници САД - Катар, Јордан и Саудијска Арабија - земље које, благо речено, не одликује нити демократија, нити верска трпељивост.

У поређењу са њима, Иран може да се назове државом која постиже огромне успехе у демократизацији и у развоју цивилизованог друштва.  

После хаоса који су САД посејале на Блиском Истоку, у арапском свету могу да се формирају радикални верски режими, уједињени у огромни калифат. Као и у случају са Трећим рајхом, овај калифат ће имати тесне везе са финансијским светом САД.

Као и у случају са нацистичком Немачком, многи банкари и индустријалци Северне Америке су заинтересовани за стварање таквог калифата.  

Док америчка економија излази из кризе и у САД се развија нова индустрија роботике, муслимански екстремистички калифат моћи ће да прикупи довољно наоружања да води велики рат.

У исто време, у Европи, која се нашла у дубокој кризи, формираће се социјално-политичка ситуација, која може изнедрити нову ауторитарну империју. При том, улогу странаца који би могли да се оптуже за све недаће, а пре свега за скупу нафту, играће муслимани или Арапи. Светски рат би тако постао неизбежан.

Повод за њега вероватно би био терористички напад на територији Европе, који би био одговор на депортацију муслимана или формирање концентрационих логора за Арапе-терористе.   

Трећи светски рат донеће разарања таквих димензија да ће САД моћи да се бар 100 година развијају без социјалних потреса на својој територији.

Јасно је зашто континентална Европа и њен главни савезник Велика Британија не желе да се уплићу у рат са Сиријом. Блок НАТО је такође одлучио да се дистанцира од сиријске авантуре.

Међутим, САД, у принципу, одговара одбијање алијансе.

 Уз описани сценарио, Американцима није потребан НАТО јер ће они покушати да воде Трећи светски рат туђим рукама, укључивши се у њега у последњој фази, као што је то било у Првом и у Другом светским ратовима.

Заправо, северноатлантски блок би могао да пре времена - и на погрешној страни, врло вероватно - да увуче Американце у крвопролиће.

 НАТО, највероватније, очекује судбина Уједињених нација на које се САД већ одавно не обазиру већ их користе искључиво за промовисање сопствених интереса.  

Никада до сада интереси САД и Европе нису били оволико супротстављене. Међутим, као што је то било и 30-их година XX века, када су Француска и Велика Британија више биле уплашене химером комунизма, него очигледном чињеницом да се Хитлер припрема за рат, тако ће и сада Европа пре да види претњу у Русији, него да призна очигледно - да САД више нису гарант европске безбедности већ да постају снага, која гура Европу у Трећи светски рат.

Максим РЕВА, шеф пројеката Балтичког истраживачког центра

Извор: Факти