Недавно смо, у тексту „Рат симболима у СПЦ“, дотакли питање уплива неправославних симбола у Српску Цркву. Ова чињеница је неоспорна и више него евидентна. Сваки верник зна како изгледа православни крст, и углавном му је познат изглед и значење црквених симбола. Но, у СПЦ све више уочавамо симболе који нису православни, и чије право значење остаје, већини, непознато. Један од таквих симбола је и лого којим екуменистички врх СПЦ позива вернике на нишку прославу јубилеја Миланског едикта.

Од тренутка његовог појављивања на тзв. „званичном“ сајту СПЦ, односно сајту патријаршијских екумениста, видели смо да је у питању нешто што нема везе с Православљем. Више је него очигледно да се ту ради о тајној поруци коју треба да разумеју само екуменистички „посвећеници“. 

Сва тајна и окултна друштва, на пример, имају своје церемоније и симболе чије је право значење познато само уском кругу „посвећених“. У њима постоји једна тајна доктрина, коју рационална објашњења церемонија иницијације и симбола пре скривају него што је откривају. У њиховој симболици има тајни у тајнама, тако да су објашњења за „непосвећене“ само „бацање прашине у очи“. Међутим, оно што је суштинско у овоме, исказује дефиниција симбола. Симбол је чулни знак неке духовне стварности. Вебстеров (Webster) речник каже да је симбол „нешто што представља или сугерише нешто друго, због односа, повезаности, конвенције или случајне сличности; надчулном перцепцијом: видљиви знак нечег невидљивог“. Ово је важно знати, јер кад видимо неки симбол знамо да постоји неко значење ИЗА онога што се заправо приказује. Он указује на нешто више од себе. Рецимо, храст је симбол снаге, постојаности, дуговечности, као што је крст симбол хришћанске вере. Између симбола и онога на шта симбол указује постоји непрестано струјање смисаоних порука.

Пошто ћемо у наставку изложити наше промишљање о симболима датим на патријаршијској позивници за прославу Миланског едикта, молимо да се има у виду следеће: кад видимо неки симбол знамо да постоји неко значење ИЗА онога што се заправо приказује.

У току нашег анализирања необичног облика крста на логоу, догодила се римокатоличка прослава у Нишу. Ту је "мистерија" неправославног крста за нас већ била решена. Престала је потреба да пажљиво истражујемо да ли је крст таквог облика икада коришћен у Православној Цркви. Крст на логоу позивнице српских екумениста, идентичан је крстовима на одеждама римокатоличких клирика који су служили мису на Чаиру, као и крсту који је стајао испред мисног престолa, што се види на следећим фотографијама:

Стање је, очито, више него жалосно: као што су индијанци конквистадорима продавали злато за ђинђуве, тако су и српски екуменисти студенички крст Светога Саве продали за папистички крст са ђинђувицама.

„Православни“ екуменисти су своје учешће у екуменистичком покрету свагда оправдавали мисионарским разлозима. Они,  под утицајем идеје модерног доба комуникација и „глобалног села”, наивно сматрају да би својим учешћем у таквим покретима могли да промене јеретички курс и суштину и да их „оправославе” т. ј. да их учине православнима тако што би њихове присталице разумеле и прихватиле истину. „Православни“ екуменисти себи додељују и својеврсну месијанску улогу: тобоже су они ти који ће јеретике и незнабошце привести Отачкој Вери, иако су Свети Оци већ одавно изрекли свој суд о римокатолицима, протестантима, о разним хришћанским сектама старим и новим, а да не говоримо о синкретизму, материјализму или пак безбожништву. Напротив, у пракси се збива обрнути процес: некада православни све дубље тону у јерес. Зашто се то догађа? Зато што је екуменизам последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини. Он помрачује смисао Православља и уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести. Уместо љубави према јеретику – љубав према његовој јереси.

На примеру наше Цркве, ова чињеница се манифестује на више начина: српски екуменисти кваре Православље, како би га уподобили латинском кривоверју. Они модификују наше богомоље и богослужење, чинећи их сличним римокатоличким. Из храмова уклањају двери и иконостасе, како би православни олтари били огољени попут латинских. Новотарски иконопис и фрескопис је више хуљење на светињу него прослављање Бога и Његових Светих Угодника. Све се чини како би се спољашње - видљиве разлике између Православне Цркве и латинске јереси уклониле, да би улазак у унију с папистима за српски народ био што безболнији и готово неприметан.

Са супротне, латинско-протестантске стране, не видимо ни један једини гест усвајања елемената Предања Православне Цркве, а камоли учења Цркве од Истока. На патријаршијској позивници видимо крст који користе латини (и нека тајна друштва), док, истовремено, они верно чувају своју симболику и обичаје, и на крај памети им не пада да православни крст носе на својим одеждама нити да га користе на својим амблемима.

Шта више, српски екуменисти се враћају паганизму, о чему сведоче симболи на њиховом логоу. Три спојена круга неодољиво подсећају на Олимпијске прстенове, које је дизајнирао психоаналитичар Карл Густав Јунг, „као архетипни симбол човека и непрекидности, произашлог из колективног (не)свесног, односно, данашњег Изворног поља илити Матрице“ (по окултистичком тумачењу), а које су највише популаризовали нацисти 1936. године и довели их у широку употребу до данашњега дана, као логотип Олимпијских игара. По званичном тумачењу (за „непосвећене“) олимпијски прстенови симоболишу пет континената. Шта симболишу три прстена на патријаршијском логоу, питање је на које треба да дају одговор они који њиме позивају вернике на нишку прославу.

Зашто је на логоу Христов монограм овенчан златним ловоровим венцем, када се зна да је он у грчко-римској традицији представљао победу, примирје, мир, па је зато у почетку додељиван у паганско-окултном ритуалу победницима на Олимпијским играма, а римски цареви су га носили на глави. Какве то везе има с Православљем?

Такође, зашто на логоу Свети Цар Константин нема светитељски ореол око главе, што је карактеристично за православну иконографију? Да ли зато што би то можда сметало екуменистичкој западној „браћи“?

Иако је на логоу, као што рекосмо, реч о неправославном крсту, поставља се питање, зашто је крст уцртан у круг, ако се зна да је круг знак сунчаних богова Египта и Рима, а представља такође и мајку Земљу. Масонски писац Џ.С.М.Ворд (Ward) објашњава да круг симболизује и Бога.  Моћни знаци окултизма настају уцртавањем неке фигуре у круг. На пример:

  Познати црномагијски обредни знак је петокрака у кругу...

Као и много пута до сада, ми не тврдимо да сви учесници у екуменистичком пројекту знају шта раде. Већина од њих нема појма, него их вуче новац и моћ. Они, међутим, који су у „унутрашњем кругу“, добро знају шта раде, и једни другима шаљу поруке. Уопште, уздизање цара Константина као највећег хришћанског цара (мада је он свакако велики и равноапостолни), поготово ако се зна да је он тек пред крај живота примио Свето Крштење, и да је постепено прилазио пуноти вере Христове, велика је превара: за хришћанску цивилизацију Европе велики значај има Свети Теодосије Велики, који се обрачунао с паганизмом и укинуо Олимпијске игре, а о Светом Јустинијану Великом, градитељу Свете Софије и кодификатору римског права преображеног у хришћанско право да и не говоримо. Садашњим екуменцима, чији су вођи често чланови тајних друштава, као идеал се привиђа „симфонија“ хришћанске Цркве са паганском државом – што није православни идеал.  Православни идеал је симфонија Цркве са хришћанском државом, чији је симбол двоглави византијски орао, који је постао грб и Србије и Русије. Паганска држава, попут америчке слушкиње, Европске уније (ка којој стреме српски екуменисти, на челу с владиком бачким Иринејем Буловићем), увек ће бити сурова прогонитељка Цркве Божије.

Зато, браћо и сестре, добро упознајте своју веру, да вам не би продавали рог за свећу, поготово ако је рог од рогатог Луцифера, а свећа упаљена пламеном Светог Огња у Јерусалиму!