Портпарол Стејт департмента САД Џен Псаки изјавила је да се позиција Русије приликом разматрања питања о коришћењу хемијског оружја у Сирији коси са мишљењима других чинилаца међународне заједнице.

 „Чули смо коментаре министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова. Он плива узводно, против међународног јавног мњења, и што је још битније - против чињеница“ - оценила је Псаки.   

О томе зашто амерички политичари заоштравају реторику према Кремљу, у интервјуу за москвовски лист ВЗГЉАД говорио је један од уредника сајта Terra America, утицајни политолог Борис Межујев.  

ВЗГЉАД: Борисе Владимировичу, главна функција политичке реторике, као што је познато, јесте убеђивање људи у исправност овог или оног политичког приступа. Ко се боље сналази у том послу - САД или Русија?   

МЕЖУЈЕВ: Са те тачке гледишта, проблем имају и САД и Русија. Америка је дуго била успешнија, то је чињеница. Међутим сада, ако је судити према презвоју догађаја, њихова пропаганда проклизава. Очигледно је да је војна пропаганда своје одрадила, али не може да се каже да је она била снажна, у поређењу са оним што је одрађувала пред војну кaмпању у Ираку.  

Пропаганда је заказала, наишавши на недостатак жеље америчког народа да учествује у војним операцијама. Мени се чини да се ниво „меке силе“ америчке владе у односу на сопствено становништво приближио се руском. Они су негде на истом нивоу, можда још увек са незнатном превагом на страни САД. Међутим криза „меке силе“ у САД се већ примећује.  

ВЗГЉАД : Како се у току времена мењао тон спољнополитичке реторике самих САД? 

МЕЖУЈЕВ : Било је време када САД идеолошки експансионизам нису користиле. „Сјајни град на брду“ сматрао се симболом Сједињених Држава. Америка је требало да самим својим изгледом, да само својим ликом утиче на друге земље.  

Касније се зародила моћна идеја либералног интернационализма, која је гласила - ако Америка излази у свет зарад уништавања тирана, она мора да предложи своју варијанту светског поретка. Међутим, за њом су последњи пут посегли у време председничког мандата Џорџа Буша-сениора.  

ВЗГЉАД : Да ли је сада ова идеја отишла у сферу конспирологије?  

МЕЖУЈЕВ : Да, али сама идеја светског поретка је одувек постојала. Конспирологија је повезана са сумњом да иза свега тога стоје неке масонске парасоцијалистичке снаге. Међутим латински термин „светски поредак“ (novus ordo seclorum) користи се на америчким новчаницама и није „конспиролошки“. За Буша-сениора тај термин је постао реална ознака за „нови свет“ који ће изградити САД уз подршку ОУН.

Затим је настала идеја демократског фундаментализма - наметнутог ширења демократије, а то је била сасвим нова тема, уведена Џорџем-јуниором. Раније, у време Картера, постојао је одређени демократски месијанизам, међутим он се ширио кроз неке суптилне политичке технологије и пактове.  

 ВЗГЉАД: Ако прочитамо, рецимо, говор Картера из 1980, када је руска војска ушла у Авганистан, и скорашњи говор Обаме у вези Сирије, можемо да приметимо већу одлучност код Картера. Због чега је то тако? Шта се променило?  

МЕЖУЈЕВ : Реторика се, са једне стране, стишава, а са друге - постаје све оштрија. У то време је коришћење силе ограничавало постојање Варшавског блока. Узмимо пример Регана: уз сву његову оштру реторику, он није извео ни једну инвазију. Он је викао, звецкао оружјем и изигравао каубоја. Али, да ли је било неких реалних војних акција? Никаквих, осим покушаја увођења мировних трупа у Либан и искрцавања на острву Гренада. Његов максимум био је наоружавање побуњеника у Никарагви, по томе су Регана и запамтили.  

Данас не постоји фактор обуздавања. А Америкнаци су стекли навику да мандат сваког америчког председника мора да обележи рат, јер без рата - он није император. Појавила се империјална свест, као у старом Риму. Без обзира на то што сами Американци не желе да ратују, престиж председник-императора све тешње је повезан са ратом, без обзира на то што ти ратови нису баш успешни.   

ВЗГЉАД: Како би сте оценили испаде Џен Псаки и Џона Мекејна на рачун Кремља? Да ли можемо да кажемо да када вашингтонски политичари немају аргументе, они покушавају да се сакрију иза празне оптужујуће шстетике?  

МЕЖУЈЕВ : Што се тиче чланка Мекејна у „Правди“ и изјаве Псаки, ради се о томе да се појавио такав мем: „Русија је пријатељ диктатора“.  То је очигледан покушај да се умањи престиж Русије због успешног мировног предлога, а и покушај да се Русија „постави на место“. Очигледно је да је требало то очекивати и то да ће се то корисити у будућности.  

ВЗГЉАД: Неки блогери упоређују писмо Мекејна по форми и садржају са немачким лецима из времена Великог Отаџбинског рата…  

МЕЖУЈЕВ : То је одвратан потез. Фраза: „Руси, ви заслужујете бољег председника“ наводи нас да претпоставимо да можда и Американци заслужују исто? То је системско супротстављање које се базира на следећој логици - „ми наравно разумемо читав проблем са Асадом и хемијским оружјем, ми нећемо да ратујемо, али при свему томе немате чиме да се поносите, напротив, треба да се стидите што сте у лошем друштву и што имате лош имиџ“.  

Још јуче сам од једног од учесника Валдајског форума чуо фразу: „Русија - је пријатељ диктатора“. Ту је и слична изјава Мекејна. Исте тезе звуче и у интервјуу једног на изглед сасвим независног - левичарског публицисте, тај интервју ми планирамо да објавимо у Terra America.  

ВЗГЉАД: Зашто су Американци, по вашем мишљењу, одговор на ауторски текст Путина препустиле баш Мекејну? Зашто нису одабрали неког суптилнијег политичара-интелектуалца?  

МЕЖУЈЕВ: Америчко друштво, као и наше, има одређене ресурсе. Они имају свој ресурс русофобије и неко треба да га представи, пожељно је да то буде онај који то акумулира у себи.    

Без обзира на то што се Мекејн представља као „пријатељ руског народа“, руски народ веома добро схвата да је објекат његовог напада - председник којег је легитимно изабрала већина. Изјаве типа: „Ви сте будале, не разумете своју несрећу, било би вам много боље да је вама управљао неки мој пријатељ“ - то је вређање грађана друге земље. Овај човек је једноставно заузео нишу главног русофоба, у сваком случају - главног русофоба у Сенату САД.

        Превела Марија Петрова

http://fakti.org/