header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Владимир Димитријевић: Св. Стефан Немања / Симеон Мироточиви – прећутани отац Отаџбине
Владимир Димитријевић: Св. Стефан Немања / Симеон Мироточиви – прећутани отац Отаџбине Штампај Е-пошта
уторак, 08 октобар 2013

 Сви ми дугујемо себе некој деци – 

будимо потомци да би били преци

Брана Црнчевић

ЗАБОРАВ ЈУБИЛЕЈА

Од Средњег века, Срби су знали ко је Немања. У првом периоду, он је свети владар и патрон српског народа, као и монах и ктитор многих светиња, па се као такав и прославља ( ово је наглашено у житијима његовим који су писали синови Стефан и Сава ). Доментијан и Теодосије га величају као праоца Срба – „Новог Израиља“, изабраног народа Божјег.За Владику Николаја, он је био први велики српски теодул – слуга Божји, који је позвао цео народ на теодулију као свецело служење Христу.

Ове године се навршило девет столећа откада се родио велики жупан Стефан Немања, у монаштву Симеон, у светаштву Мироточиви, отац србске отаџбине. Његов јубилеј, међутим, не обележава се, као ни двестагодишњица смрти славних  устаника – Зеке Буљубаше и Хајдук Вељка Петровића; прећуткује се, као и двестагодишњица Његошевог рођења. Разлози су прости: у Црној Гори је на власти антисрпска коалиција монтенегрина, који не желе ни да помену Немању, рођеног у Рибници ( где је данашња Подгорица ), јер је он отац Светог Саве, кога је бард дукљаноидства, Јеврем Брковић, прогласио „геноцидним“ пошто је, наводно,негда „католичку“, Црну Гору „поправославио“. Званична Србија се стиди Немање – како да му објасне да продају Косово и Метохију, доводе Гузенбауера на власт, допуштају, макар и „мини“, геј параду? Чак је и врх Србске Цркве забављен прославом 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу, а не у Милану. И  у Цркви није било озбиљне прославе великог јубилеја,вероватно због екуменских евроинтеграција,за које је Немања,у суштини,“демоде“.

Па и под полуокупацијом, која ће ускоро постати права окупација, не смемо заборавити свог, како рече Брана Црнчевић, „оца испод фреске“. Зато и овај текст.

 СВЕТИ САВА – ОТАЦ СВОГ ОЦА

Оснивач династије Немањића, најзначајније српске владарске лозе, био је отац тројице синова: Вукана, Стефана и Растка. Ипак, причу о Немањи не почињемо од њега, него од његовог најмлађег сина. Зашто? Зато што је Савина личност и дело унутрашње језгро не само Србије епохе Немањића,него и Србије као такве, Вечне Србије,чије је основно начело:“Земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“.Свети Сава је, наиме, на своје најближе деловао узвишеним стремљењем ка Небеској Отаџбини, то јест опредељењем за монаштво.

 Он  је у манастир привукао свог оца и мајку- Немања и Ана постали су Симеон и Анастасија; замонашио је брата Стефана ( монах Симон )и синовца Радослава ( монах Јован ). Стефанов син Предсилав постаће Сава Други, архиепископ србски.Вуканов син Димитрије постаће монах Давид.И Урош Први умреће као монах Симеон,његова  супруга као монахиња Јелена, а његов син Драгутин као монах Теоктист. Замонашиће се и сестра Стефана Дечанског Неда, и постаће Јелена.Душанова удовица Јелена у монаштву ће понети име  Јелисавета. Последњи Немањић, син Душановог полубрата Симеона – Синише,Јован Урош, упокојиће се као ктитор манастира Метеора, монах Јоасаф. 

Овакво стремљење духовном животу и одбацивању земног свакако је било на Савином трагу. А Сава, то је бар јасно из контекста читавог његовог живота, био је на трагу виђења које је ученик Светог Пајсија Великог, Јован Колов, записао у свом житију великог пустињака. Наиме, Пајсију се јавио цар Константин Велики,који му је рекао да највише од свега жали што се није одрекао престола и замонашио; јер, слава монаха на небу већа је од славе  владарске, и то много већа. Вајкајући се с оне стране гроба, Константин је поручио:“О, да сам привремени живот, царску круну и одећу одбацио, а заузврат сиромаштво,врећу и частан монашки живот прихватио“. Дух тог и таквог предања, Свети Сава је понудио својој породици, почев од оца.

ВЕЛИКИ ЖУПАН

Родио се,како рекосмо, око 1113. године у Рибници, код данашње Подгорице у Црној Гори. Због династичких сукоба, његов отац Завида склонио се у Зету, где му се и родио Немања, као најмлађи од четворице синова; најстарији је био Тихомир, а остала двојица Мирослав и Страцимир. Немања је у Зети био крштен по латинском обреду, а затим, по повратку у Рашку, примио је православно крштење, што  у  житију свог оца  истиче и Свети Сава. После смрти Завидине, његови синови су поделили земљу: Тихомир је постао велики жупан, коме су сви дуговали верност;  Мирослав је добио Хум, Старцимир крајеве око Чачка, при Западној Морави, а Немања  источни део, област око Топлице, Ибра, Расине и  Реке.

Млада српска држава, још увек у заметку, нашла се између две моћне силе – с једне стране била је Византија, а с друге Мађарска. Мађарска је, уз српску помоћ, хтела да се ослободи византијске власти, али на престолу у Цариграду седео је моћан (и опасан) ромејски владар, Манојло Комнин. Пошто се Немањина удеона област граничила с Византијом, млади српски велможа је настојао да са империјом Ромеја одржава добре односе. Приликом сусрета са царем Манојлом у Нишу, добио је од њега дворску ромејску титулу и област Дубочице ( околина данашњег Лесковца ) на управу. Могуће је да је Манојло хтео да Немању приближи себи како би га одвојио од браће, јер су Срби увек били склони побунама против централне  власти, и представљали су,како је уочио још Псевдо-Маврикије, опасност ако се уједине.

На својој територији, у Топлици, Немања је подигао два манастира с храмовима – Пресвете Богородице на реци Косаници и Светог Николе близу данашње Куршумлије.

Његова браћа, а поготово велики жупан Тихомир, оптужили су га да не ради у договору с њима, и заточили у једну пећину у Расу, старој српској престоници. Немањи блиска властела је стала на његову страну, и он је ослобођен ( своје избављење приписивао је Светом Ђорђу, коме ће подићи манастир Ђурђеви Ступови у Рашкој области ). Дошло је до сукоба, после кога су  браћа побегла на територију под влашћу Византинаца, настојећи да се,уз њихову помоћ, врате на своје престоле. Немања се прогласио за великог жупана 1166.године.

Византијски цар Манојло подржао је Немањину браћу, па је Тихомир са Мирославом и Страцимиром повео војску против великог жупана Рашке. Војске су се сукобиле у селу Пантину код Звечана, а победа је припала Немањи. Тихомир се удавио у реци Ситници, а Мирослав и Страцимир су признали братовљеву власт и вратили се у своје удеоне области.

Године 1171, Немања је покушао да искористи рат Млетака против Цариграда, па је, уз подршку Угарске, кренуо да ратује за ослобођење од Византије. Угари су га, због унутрашњих разлога, оставили на цедилу, па се српски владар предаје на милост цару Манојлу, који га зароби и у тријумфалном походу води кроз Константинопољ. Ипак, пошто му Немања обећа верност, силни василевс Ромеја га враћа на престо, потврђујући му  великожупанску титулу,због чега бунтовни Србин остаје миран све до Манојлове смрти 1180. године.

Када су у Византији избили нереди у борби за престо, Немања се опет удружује с Мађарима у настојању да се одвоји од Цариграда. Заједно с њима, напада утврђени византијски град Ниш, и, упркос миру који Угри потписују с Грцима, наставља освајања, тако да успева да загосподари крајевима између Западне и Велике Мораве, облашћу око Врања, Косовом, Лабом и Хвосном . У походу на Дукљу, коју Византинци сматрају својом облашћу, Немањина војска 1186. заузима и разара градове - од Скадра, преко Улциња до Бара ( томе је претходио узалудан покушај освајања Дубровника, у коме су учествовали и Мирослав и Страцимир ).Србија постаје све битнији чинилац на Балкану.

Пошто се спремао Трећи крсташки рат, Немања је децембра 1188. послао своје људе ( дочекани су с највишим почастима!) на нирнбершки двор Фридриха Барбаросе, који је у Свету Земљу требало да поведе војску, скупа с енглеским краљем Ричардом Лављег Срца и француским монархом Филипом Другим. Немања је рачунао на помоћ крсташа у борби против Констанинопоља, па је Барбароси нудио савезништво и повољне услове за снабдевање трупа,као и вазални однос у случају да му помогне у рату за ослобођење од Византије. Приликом сусрета у Нишу следеће године, Барбароса је жупанову понуду одбио, али су узајамни односи остали срдачни. 

Погибија Барбаросе у Малој Азији 1190. ослободила је многих брига ромејског васлевса Исака Другог Анђела, па је он кренуо у рат против опасног  великог жупана, и победио га у борби на Јужној Морави. Немања је извесне територије вратио Византији, али је задржао Дукљу,јадранско приморје до ушћа Цетине, изузев Дубровника, као и Косово и Метохију осим Призрена. Византија је признала границе Србије и, на тај начин, њен међународни статус. У својој повељи Хиландару, Немања указује, излажући поредак држава на Балкану, да је задовољан својим статусом, истичући да је Бог Грцима дао цареве, Мађарима краљеве, а Србима великожупански престо. Исак Други Анђео је статус Србије додатно потврдио удајући своју синовицу Евдокију,ћерку будућег цара Алексија Трећег, за Немањиног сина Стефана, престолонаследника,коме ће таст касније доделити титулу севастократора. Године 1196,на државном сабору, Немања се одриче престола и скупа са супругом Аном одлази у манастир. Он се замонашио у својој задужбини, Студеници,узевши име Симеон, а она у манастиру Пресвете Богородице у Топлици,узевши име Анастасија. Великожупански престо је оставио зету владара Ромеја, Стефану, а сину Вукану управљање Дукљом. 

Године 1197, Немања одлази у Свету Гору, у манастир Ватопед, где се придружује свом сину Сави, који је од ране младости светогорски подвижник. Са дозволом грчког цара, обнављају запуштени манастир Хиландар 1198. године, а Немања га богато дарује. Ту ће се и упокојити 1200. године, оплакан од целе светогорске заједнице. Његове мироточиве мошти Свети Сава 1208. преноси у Студеницу, где и данас почивају.

НЕМАЊИНА БОРБА ПРОТИВ БОГУМИЛА

Наш угледни византолог и канониста, др Миодраг М. Петровић, недавно је објавио књигу својих огледа о богумилсколатинској јереси и „Цркви босанској“ у којој је коначно доказао да се у српским средњовековним списима под богумилима ( који су, иначе, били двобошци – веровали су у, подједнако снажне, доброг и злог бога,а презирали Цркву и државу као ђавоље творевине ) подразумевају нови богумили ( тако их зове Свети Симеон Солунски ), који су увели јерес „филиокве“ ( Дух Свети исходи и од Оца и од Сина,чиме се у Свету Тројицу уводи манихејски дуализам ). На фресци Немањиног сабора против богумила у цркви Светог Ахилија у Ариљу ( задужбини краља Драгутина ) види се Немања на престолу. С једне његове стране су епископи у одеждама и са ореолима око главе, с друге стране епископи без ореола. Зна се да богумили нису имали епископе, већ су презирали црквену организацију. Једини који су у Немањино време имали епископе, а нису били православни ( представљени с ореолима ) били су римокатолици. Управо против њих је Немања водио велику борбу, јер је и у то време Рим покушавао да наметне своју власт целом Балкану, па и Србији. Немања је, као и његови потомци, био спреман на политичку сарадњу с римокатоличким државама, Млецима и Угарском, али је духовно бранио идентитет свог народа, што истичу и Сава и Стефан у својим житијама оца, наглашавајући да је он крштен два пута   - први пут у Зети  латински, а затим у Расу православно.  Немањићи су давали слободу вероисповести римокатолицима – Дубровчани су имали и своје храмове и своје свештенство у Србији; једино им је био забрањен прозелитизам, што нарочито наглашава цар Душан у свом Законику.

СВЕТАЦ 

Одрећи се престола на врхунцу моћи и постати инок у убогој одежди – то је истински израз хришћанске вере,која зна да је, како рече Свети апостол Павле, наше живење на небесима. Ко би, од данањих политичара,  урадио оно што је урадио Немања? Јосип Броз Тито, кога је,као борбеног безбожника, блаженопочивши владика Данило будимски звао „дебели мртвац Гроз“, просто није хтео да умре. Као крпељ везан за овдашња блага,непрестано је примао свежу крв, подвргаван интервенцијама, окруживан масеркама, и дочекао осамдесет осму годину верујући да је на земљи бесмртан.

 Не тако отац наше отаџбине, Немања, не тако. На сабору своје државе 1196. он се одриче престола у корист сина Стефана, наглашавајући, као Свети Симеон Богопримац, да је дошао час да Господ прими душу његову с миром и да се он одрекне престола и узме смерну монашку расу. Извесно време провео је у својој задужбини Студеници, а затим отишао сину Сави на Свету Гору. Ову монашку државу, место додира неба и земље, Стефан Првовенчани у „Хиландарсској повељи“пореди са прекрасним разгранатим дрветом у чијој крошњи певају монаси, те, како он каже,„мудре птице љубави“, међу којима је и његов „детић Сава“. Из Ватопеда, где су извесно време били заједно, постајући његови ктитори ( њихове фреске налазе се на улазу у ватопедски саборни храм ), одлазе да подигну Хиландар, Србима у вечну баштину. И тамо умире, захтевајући од сина Саве да га положи на тле и стави му камен под главу, дајући му икону Мајке Божје Одигитрије – Путеводитељке у руку.Желео је да тако оде зато што је знао да је прах и пепео. Из свих светогорских манастира стизали су монаси да се опросте с њим,дивећи се владару који је престо одбацио ради иночке расе. Од свих је он молио опроштај и благослов и то је, по речима Савиним, било за дивљење – онај пред којим су за живота дрхтали непријатељи, сада је био мањи од макова зрна, предајући се Христу и тражећи опроштај да би, како каже народна песма „Свети Саво“, „души мјесто ухватио“

Одмах после смрти, из моштију Симеонових,као нарочити знак благодати Божје, потекло је целебно миро. Миро је наставило да тече и после преноса моштију у манастир Студеницу. Кад је престало, због грехова наших, да тече у Студеници, у Хиландару се пројавило чудо са лозом Светог Симеона, која је израсла из његове гробнице.

О лози Светог Симеона

Ha јужној страни хиландарског саборног храма, задужбине Милутинове и Лазареве, израсла је висока и разграната винова лоза, која је, како се каже, полегла „по својој пергули". Њено стабло извире из самог зида, на метар и по одстојања од земље, из празног гроба Светог Симеона Мироточивог, који се налази поред тог истог зида, али с унутрашње стране храма. (Камени саркофаг из средњег века свештеник Војислав Билбија обложио је златом и сребром своје вештине, једним од најлепших примера савремене православне уметности у нас.)

Предање о лози Светог Симеона записано је у „Упутству за неплодне супружнике", које хиландарски монаси дају потребитима:

„Кад је од смрти Светог Симеона (13. фебруара 1200.) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске испоснице у манастир да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Србију, ради мирења завађене му браће, онда су хиландарски монаси неутешно плакали. Тада се Свети Симеон јави на сну игуману Методију и каже му да је потребно да његове мошти буду пренете на родну груду, али да ће, за утеху хиландарском братству, из празног гроба његова изнићи лоза, и док она буде рађала, дотле ће и благослов његов на Хиландару да почива.

Да се та лоза одржала и до данас, и да сваке године без изузетка богато рађа, иако јој се, сем орезивања, никаква друга нега не указује, нити се какве мере против филоксере или других болести и штеточина предузимају - представља велико чудо Божије, и тиме велику моралну утеху и духовно бодрење за наше хиландарско братство, а и за све верујуће Србе.

Али та лоза није само по томе изузетна. Она има и једно друго својство - од њеног плода разрешује се неплодност супружника, који са вером и молитвом прихвате ово чудотворно средство.

Прво упамћено чудотворно дејство лозе Немањине, по предању, збило се у 16. веку, када je y манастир дошао моћни паша (можда солунски, то се са сигурношћу не зна). Он је био без мушког наследника, па је, тражећи лека, дошао у ђаурски манастир и испричао о својој невољи. Нису могли да му понуде другу светињу, као иноверном, али му дадоше три зрна грожђа светосимеоновске лозе. Паша, по вери, доби сина, и поклони Хиландару метох Мило Арсаница, данас познат као Каково, који je y 18. веку имао око 10388 хектара, углавном шуме. Од прераде кестена са Какова манастир се и данас умногоме издржава.“

Што се употребе Немањине лозе тиче, онима који  желе да, како каже једна од молитава из Свете Тајне Венчања, добију „плод утробе на корист", хиландарско упутство каже следеће:

„Они који желе да, по Бoжијем благослову имају плод утробе своје, треба да се обрате молитвама св. Симеону Мироточивом, који је био подвижник Свете Горе Атонске када је оставио своје царство српско; који је сазидао манастир Хиландар у коме је, после многих и великих трудова, а богоугодна живога и умро, те за то добио дар од Бога дар да чини чуда -да дреши неплодност оних супружника, који вером њему прибегавају тога ради, бере се грожђе и гранчице са оне винове лозе, која је чудним начином израсла из самог гроба Св. Симеона. У једном следовању су три зрна грожђа и једно парче од орезане лозе. Ово се парче ставља у пола оке (650 грама) освећене воде и од исте узимају оба супружника да пију пре сваког јела за 40 дана. Потом узима супруг једно зрно грожђа, а супруга остала два”.Томе претходе усрдан пост и молитва.Свети Симеон преко своје лозе чини велика чуда и данас – не само Србима, него и свима православнима који ишту његову помоћ.

Ево одломка из писма Патрише, супружнице Зоранове, из Охаја, које је у манастир Хиландар стигло крајем 1987. године:

„He улазећи у све појединости историје мојих проблема око трудноће, дозволите да Вам само кажем да сам за последњих шест година имала пет операција, и да сам узимала све могуће лекове, укључивши и оне које се узимају ако се жели дете из епрувете. Иако нисам узела учешће у таквом програму, из етичких разлога, ипак сам узимала лекове, јер ја имам само једну половину јајника и један канал. Обзиром на бројне операције, које сам имала, узимала лекове без икаквих резултата и слично, лекари су покушали да усмере моју пажњу од остајања у другом стању на усвајање неког детета.

Лекове сам престала да узимам у августу 1984, а наш драги свештеник и пријатељ, донео нам је лозу св. Симеона са Свете Горе. Узели смо грожђе и почели молитве у новембру 1984, пре божићног поста и држали смо се упутства о посту и молитвама. Наставили смо са молитвама све док нисам остала у другом стању у јуну 1985. године, а Симониду сам родила у марту следеће године. Крстили смо је по православном обреду код оца М. Матејића, од кога прима редовно свето причешће."

А ево једног новијег писма, које је потписала „раба Божија" Викторија из Русије:

„Велико чудо догодило се у моме животу. Муж и ја чекамо да се појави на свет малиша, наш дуго чекани првенац. Тек недавно, осетила сам његове прве покрете у мојој утроби. To је таква неописива срећа и тако сам благодарна Богу за њу. Хиљаду пута сам му захвална за све, што је било, јесте и биће у мом животу, за сва искушења кроз која сам морала проћи, да бих сада изненада миловала растући животић, и радовала се овом чуду зачетка новог живота."

А Гркиња Панајота Цамита - Елефтерију јавља манастиру Хиландару:

 „Поштовани оци благословите!

Зовем се Панајота Цамита - Елефтерију и живим у Халкиди. Пишем вам да додам још једну страницу у архив чуда Св. Симеона, јер је и нас Бог удостојио да постанемо родитељи после девет година брака.

Била сам у процесу вештачке оплодње, под стресом и разочарењем, јер су покушаји свих ових година били безуспешни, а ни лекар није био оптимистичан. Сасвим случајно, неки наш познаник нам је донео грожђице и лозу Св. Симеона са пратећом књижицом. Било је то као порука од Бога, јер никада пре нисмо чули за чуда Св. Симеона, али и зато што се догодило у датом тренутку. Као резултат, превазишли смо све проблеме, и Св. Симеон нас је великодушно даривао, не једним него сатроје деце (тројке, у складу са бројем грожђица које смо узели).

Свети Симеон је био уз нас током читаве трудноће и порођаја, јер је рођење тројки, по речима лекара, изузетно тешко. За Бога, међутим, ништа није немогуће. И тако сада у наручју држимо Симеона (најмања почаст коју смо могли одати свецу), Димитриса и Ирини. Шаљемо вам њихову фотографију и молимо да се помолите за нашу породицу (Андреаса, Панајоту и децу)."

КО НИЈЕ ЗАБОРАВИО  СВЕТОГ СИМЕОНА?

 Ипак, има оних који нису заборавили Светог Симеона Мироточивог. То су наша браћа Руси: на Малу Госпојину 2013. године они су дошли из Русије у Србију и започели Крсни ход посвећен деветстогодишњици Светог Симеона и четиристогодишњици династије Романов. Циљ: да стигну пешке од храма Светог Саве до Пећке патријаршије, да би тамо били на дан Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра ове године. Прошли су кроз Шумадијску, Жичку, Крушевачку епархију, а сад стижу и у Рашко – призренску. Званичници СПЦ за њих, веле, нису имали времена због прославе 1700-годишњице Миланског едикта. Шиптари их заустављају на „граници“ Тачијеве „Косово републике“ ( наравно, не без знања НАТО окупатора ).  Подухват је осмислила Рускиња Катарина Васиљевић, а на његовом челу нашао се путник – поклоник, Милан Иванковић,  челник организације „Видовданско ходочашће“. Ту је и Милутин Малишић, из Четничког покрета, који је ове, 2013, у Русији у току крсног хода препешачио преко две хиљаде километара.

 Духовник крсног хода је отац Анатолије, велики пријатељ србског народа. Он је, у интервјуу за „Геополитику“ октобра 2013, између осталог, рекао:“У Русији су се одувек приређивале литије да би се жито одвојило од кукоља,да би се створила благодатна атмосфера међу људима, и да би се они поново пренули и вратили вери,Христу и православљу. /…/Овај Крсни ход који иде ка Косову је ослобађање од грехова. Утиче чак и на оне људе који не верују у Бога, па се дешава да се неко од њихи преобрати./…/Људи који учествују у Крсном ходу се у извесном смислу успињу на голготски кр и сараспињу се са Господом. Они су спремни да за Христа пострадају.Човеку је страшно, и тешко му је, али му Господ даје снагу,храброст и једно светло стање када човек престаје да се боји. Када видите колико мало људи данас учествује у литијама – то је доказ духовног стања људи и тога колико смо ми одступили од вере. Потпуно смо опседнути материјалним животом под утицајем кнеза овога света./…/ По пророчанствима, ви ћете вратити Косово. Треба да се нешто догоди у српском народу да до тога дође. У томе ће помоћи руски народ.“

 Хвала Господу и браћи Русима који нису заборавили Светог Симеона Мироточивог онако како је то нама, огрезлима у самозабораву, успело.   

Свети Симеоне Мироточиви, ти нас не заборави! Оче свију Срба, моли Бога за нас!

Краћа верзија овог текста објављена је у септембарској „Геополитици“ 2013.

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 октобар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.