„Брак је неопходан немоћнима

Брак је добар зато што чува човека у целомудрију и не допушта да погине скретањем у прељубу. Стога не сматрај брак лошим; он доноси велику корист не дозвољавајући удовима Христовим да се начине удовима блуднице, не допуштајући да свети храм буде оскрнављен и нечист.

Он је добар зато што утврђује и исправља онога који је готов да падне. Али шта ће брак ономе, који стоји тврдо и нема потребе за његовом помоћи? Ту он већ није користан и неопходан, него чак постаје сметња за врлину, не само тиме што причињава многе неприлике (неугодности), него и тиме што ускраћује већи део похвала.

Понајвише штети себи онај ко је у стању да девствује, па ипак се жени

Ко опрема оружјем таквог човека, који може да се бори и побеђује без оружја, тај не само да му не доноси корист, него му причињава велику штету (неправду), лишавајући га славе и светлих венаца; зато што му не допушта да пројави сву своју силу и да трофеј његов буде блиставији. А при браку бива још већа штета, зато што он лишава, не само похвале од народа, него и награда припремљених девству. Зато је "добро човеку да се не дотиче жене". А због чега ти (Павле ипак) дозвољаваш да се дотиче? "Због избегавања блуда", говори апостол; ја се бојим да узводим тебе на висину девства, да ти не би пао у пропаст прељубе; теби још нису тако лака крила, да би ја почео да те подижем на такву висину. Али они сами би се решили на те подвиге и устремили би се ка лепоти девства, и онда што се бојиш и страхујеш ти, блажени Павле? Зато, може бити, казао би он, што они не знајући тај подвиг показују такву готовост; а мени само дело и већ испитана борба налаже опрезније да саветујем то стање другима.

Девственост је велика, и чувар великих добара

Ја знам труд тог стања, знам силу тих подвига, знам тежину те борбе. Ради тога потребна је душа ревносна, мужаствена (храбра), која се не потчињава похотама; овде је потребно ићи по ужареном угљу и не опећи се (Прич. 6, 28), иступати против мача и не бити рањен; јер је сила похоте тако велика као сила огња и гвожђа; и ако душа иступи неприпремљена и не противи се њеном привлачењу, брзо ће погубити себе. Зато нам треба дијамантски ум, неуспављиво око (поглед), велико трпљење, снажне зидине са оградама и резама, будне и храбре стражаре, а пре свега тога помоћ свише; јер "ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари његови, ако Господ не сачува град, узалуд не спавају чувари његови" (Пс. 126, 1).

А како ми можемо да добијемо ту помоћ? Ако ми приложимо све са своје стране, здраве помисли, велико усрђе у посту и бденију, строго испуњавање закона, чување заповести и, што је најглавније, да се не уздамо у себе. Ако би ми успели да савршимо чак и велике подвиге, ми смо увек дужни говорити себи: "ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари његови"; "зато што наш рат није против крви и тела (плоти), него против началства, против власти, против светских управитеља таме века овога, против духова злобе поднебеске" (Ефес. 6, 12); дању и ноћу наше мисли треба да буду наоружане и да буду страшне за стидне похоте; тако да, ако оне (помисли) мало ослабе, ђаво ће приступити са огњем у рукама, да би запалио и сагорео храм Божји. Зато смо ми дужни да оградимо себе са свих страна. У нама је борба са нужношћу природе, подражавање живота анђела, равнање са бесплотним силама; земља и пепео настоји да се изједначи са небожитељима, и трулеж (тљеније) ступа у супарништво са нетрулежношћу (нетљенијем).

Зар ће се сада, кажи ми, неко усудити да са таквим уделом равна брак и задовољство? Зар није то већма безумно? Знајући све то, Павле је говорио: "свако да има своју жену" (1 Кор. 7, 2). Зато је он избегавао, зато се није решавао од самог почетка да говори Коринћанима о девствености, него је продужавао реч о браку, желећи мало-помало да их одвуче од брака, и у ту дугу беседу уметнуо је кратке речи о уздржању, да слух њихов не би био поражен строгошћу тог излагања. Ко саставља целу реч потпуно из предмета тешких, тај бива несносан за слушаоца и често принуђава душу, која не подноси тежину његових речи, да се одвраћа од њих; а ко прошара реч и саставља је више из лаких него тешких предмета, тај прикрива тежину предмета и, пошто успокоји слушаоца (одмори), тако га успешније убеђује и привлачи га, као што је поступио и блажени Павле.

Јер казавши: "Добро је човеку да се не дотиче жене", он је тог часа прешао на брак говорећи: "свако да има своју жену". Девственост је он само похвалио казавши: "Добро је човеку да се не дотиче жене", и ту је стао; а односно брака даје савет и заповест и приводи узрок у речима: "ради избегавања блуда". На први поглед он доказује оправданост брака, а у самој ствари у речима о браку неприметно уздржање уздиже похвалама, не исказујући то јавно, него представљајући савести слушалаца. Ко схвати да се њему саветује да ступи у брак, не зато што је брак врх врлина, него зато што у њему самом Павле осуђује такву похотљивост, од које њему није могуће да се уздржи без брака, тај ће постидевши се и поцрвеневши, тог часа настојати да изабере девственост и да се уклони од таквог бешчашћа (од такве срамоте).

Због чега, ако је брак частан, онима који посте Апостол заповеда да се уздржавају од општења

Заслужује испитивање и следеће: "ако је брак частан и постеља брачна чиста" (Јевр. 13, 4), онда зашто (апостол) то не допушта у време поста и молитве? Зато што би било веома чудно: ако су чак Јудеји, код којих је све имало отисак телесни (плотски), којима је било дозвољено чак да имају по две жене, и једне да изгоне а друге да узимају, дакле, ако су они тако чували себе у том делу, да су, припремајући се да слушају Реч Божју, уздржавали се од законског спајања, и притом не један дан и не два, него неколико дана (Изл. 19), онда би било чудно ако ми, који смо добили такву благодат, примили Духа (Светога), умрли и сапогребли се Христу, удостојили се усиновљења, узведени на такву почаст, после толико многих и толико великих блага, ако ми не би прилагали једнако усрђе са том децом (тј. са Јеврејима).

А ако би неко почео опет да запиткује, зашто је сам Мојсије одвраћао Јудеје од брачног општења, ја бих казао да брак, мада и частан, ипак може да достигне само толико - да не оскврнављује брачника, али да даје још и светост сам он није у стању, - то је већ дело, не његове силе него девства. И нису само Мојсије и Павле то објавили; слушај шта говори Јоило: "посветите пост и објавите торжествено сабрање; саберите народ, сазовите сабрање, призовите старешине" (Јоил 2, 15-16). Али, може бити да ти желиш да знаш, где је он саветовао уздржавати се од жене? "Нека изађе", говори он, "женик из одаје своје и невеста из своје ложнице" (Јоил 2, 16). То је чак и више од Мојсијеве заповести. Ако женику и невести, у којима страсти кипе, младост цвета, похота бива незадржива, не ваља да опште (да се састају) у време поста и молитве, онда зар није много пре онима, код којих нема такве неопходности за општењем (за састајањем)? Онај, који се моли и пости како ваља, дужан је одрећи се од сваке животне похоте, од сваке бриге и расејаности, и потпуно да се усредсреди у себи самом у свим односима, и у таквом стању да приступа Богу. Зато пост и јесте добар, што он одстрањује бриге душе и прекида дремеж који притиска ум и обраћа све помисли ка њој самој (тј. ка души). На то и Павле мисли, кад одвраћа од спајања, и употребљава израз врло тачан. Он није казао: да се не би оскврнили, него: "да би се упражњавали у посту и молитви"; пошто општење са женом води, не ка нечистоти, него ка не-упражњавању (у посту и молитви).

Они који намеравају да се предају посту и молитви, нужно ваља да одустану од општења у браку

Ако сада, после такве предострожности, ђаво настоји да нам смета у време молитве, онда, кад нађе душу раслабљену и разнежену од пристрашћа према жени, шта све неће учинити он развлачећи тамо и овамо наше мислене очи? Па да не би ми претрпели то и да се не би обраћали Богу напрасном молитвом, особито кад се ми старамо да приклонимо Њега на милост према нама, апостол зато заповеда удаљавати се тада од (брачне) постеље.

Они, који се моле лакомислено, не само да не умилостивљују Бога, него и гњеве Бога

Ако они, који прилазе царевима, - и шта ја говорим: к царевима, чак и ка нижим старешинама, и раби, који прибегавају господарима кад претрпе неправду од других, или имају потребу за неким доброчинством, или журе да укроте гњев који се подигао против њих, приступају са објашњењем тим лицима, уперивши на њих очи и све мисли своје, па и при најмањој расејаности, не само да не достижу жељено, него и одлазе добивши неку непријатност; па ако они, који желе да утишају гњев људи приступају са таквом марљивошћу, онда шта ће бити с нама, несрећнима, ако ми будемо приступали са немарношћу према Владици свега Богу, и притом се подвргли много већем гњеву Његовом? Ни слуга неће почети да раздражује господара, ни поданик цара тако, како ми свакодневно разгњевљујемо Бога.

Објашњавајући то и Христос је грехе према ближњем назвао динарима, а грехе према Богу талантима - "десет хиљада таланта" (Мт. 18, 23-24). Зато, када ми у молитвама прибегавамо к Њему с намером да утишамо такав гњев и да умилостивимо Њега, Кога ми тако гњевимо сваки дан, (апостол) с правом одвраћа нас од поменутог наслађивања и као да говори: "љубљени, реч је о нашој души, предстоји опасност крајња; треба стрепети, страшити се и скрушавати се; ми приступамо страшном Владици, Кога смо много пута увредили (оскорбили) и Који има против нас велике тужбе и за велике грехе; сада није време загрљаја и наслађивања, него суза и горких уздаха, колено-преклоњења, марљивог исповедања, приљежног скрушавања, многих молитава". Благо томе, ко са таквим усрђем приступи и припадне к Богу, тај ће омекшати гњев Његов, не зато што је Господ наш тврд и неумољив, - напротив, Он је врло кротак и човекољубив, - него безмерност наших грехова не допушта чак и благом, кротком и многомилостивом (Господару) да нам брзо опрости.

Зато и говори (апостол): "ради упражњавања у посту и молитви". А шта може бити горе од тог ропства? Ти би хтео да напредујеш у врлини, да се узносиш на небо, сталним упражњавањем у посту и молитви да опереш нечистоћу душе; међутим, ако жена неће да се приклони тој намери, ти су принуђен ропски да се подчињаваш њеном неуздржању. Зато је у почетку он и рекао: "добро је човеку да се не дотиче жене". Зато су и ученици говорили Господу: "ако је таква обавеза човека према жени, онда је боље не женити се" (Мт. 19, 10). Расудивши да (у браку) и једна и друга страна нужно трпи стешњеност, они су, принуђени тим мислима, и изнели такву изреку.

Због чега онима у браку (Павле) даје утеху, а девственике не одмара од борбе

И тако, брачницима Апостол даје много утехе, пошто их не лишава једно другога без њихове узајамне сагласности, и то лишавање по сагласности не продужава на дуго време, и још им дозвољава други брак, ако пожеле, да се не би распаљивали. А девственицима он није дао никакву сличну утеху; него прве (тј. брачнике) после таквог уздржања опет ослобађа од њега, а девственицу, без и најмањег олакшања, оставља целог живота да се бори, да стоји без уклањања и да се смућује жељама, и не даје јој ни најмањег предаха. Зашто он и њој није казао: "ако не може да се уздржи, нека ступи у брак" (1 Кор. 7, 9)? Зато што и борцу (рвачу), кад је он већ скинуо одећу, намазао се уљем, изашао на позорницу и посуо се прахом, нико не би казао: "одустани и бежи од противника"; него је већ неопходно сваком од њих да оде (из борбе) или увенчан или оборен и посрамљен. У дечјој игри и на вежбалишту, где се вежбају са блиским људима и боре са друговима (у вежби) као са непријатељима, свако је слободан (да бира), или да се бори или да се не бори; но, кад се неко већ обавезао, и гледалиште се сабрало, и судија се појавио, и гледаоци сели, и супарник изведен и постављен насупрот, тада закон борбе одузима од борца ту власт (избора).

Тако и деви, док се она још није решила, да ли ће ступити у брак или неће ступити, брак се дозвољава без сметње, но кад је она изабрала и зарекла се (на девственост), ту је она већ извела себе на борилиште. И ко ће се осмелити у то време, кад је позорница откривена (кад је гледалиште окупљено), кад свише гледају анђели и подвиго-положник Христос (као судија), кад ђаво бесни и шкргуће зубима, стоји на видику и устремљује се у борбу, - дакле, ко ће ступити на средину и казати: "бежи од непријатеља, остави напоре, уздржи се од сукобљавања, не обарај и не побеђуј супарника, него му уступи победу"? И шта ја говорим о девама? Чак и удовицама нико не би смео казати такве речи, него уместо њих казао би следеће, страшне (речи): "Кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају. Оне подлежу осуди, зато што су прву веру (обећање) одбациле" (1 Тим. 5, 11-12).“

Кратко расуђивање

Књига светог Златоуста о девствености могла би се назвати апологија девствености, тј. одбрана девствености, јер је вероватно у његово време било много говора против девствености и монаштва, док са друге стране свети Златоуст понижава брак и брачнике. Међутим, код Срба раније нико није питао младе, хоће ли у брак или неће, него већ од 16-те до 20-те године најкасније морали су по благослову родитеља да буду у браку. Па ипак, у овом писању светог Златоуста о девствености и браку не треба много расуђивања и може се закључити да брак бива и по нужности и по немоћи људи, а девственост бива по слободној вољи. Свети Оци, па и Златоуст, увек нас опомињу на речи апостола Павла, да наш рат није са људима, него са злим духовима (Еф. 6. гл.). Свети Златоуст јасно позива све на уздржање и подвиг, не само девственике него и брачнике, све позива на подвиг и борбу са злим дусима, свако да се бори по својој моћи. Апостол Павле говори: "Сваки, који се бори, од свега се уздржава: они (тркачи) дакле да добију распадљив венац, а ми нераспадљив" (1 Кор. 9, 25). Мада је Црква против паганских игри и такмичења, ипак свети Оци узимају за пример и тркаче и рваче само да би уверили хришћане да морају да се уздржавају и боре да би победили зле духове. Никакав озбиљан духовни напредак није могућ без уздржања и молитве, и то потврђује искуство свих светих Отаца. Господ је рекао: "Тај (ђавољи) род изгони се само молитвом и постом" (Мт. 17, 21), а данас, после Богомољаца, молитва и пост су запостављени, нико не изгони зле духове, па се треба питати: да ли је Господ то лажно рекао или се хришћани не труде у посту и молитви? По дужности епископи и свештеници треба да изгоне зле духове из ђавоиманих људи, а ђавоиманих данас има много, па ако они не испуњавају своју дужност, онда сваки хришћанин мора да појача пост и молитву да би Господ изгонио зле духове из данашњих људи. Раније су се Богомољци много више подвизавали у посту и молитви, обично су држали недељу дана поста и молитве и тако изгонили зле духове, а данас је то само држање говора и обреда у Цркви, па су још и литургију изменили да би припремили народ за унију са јеретицима, како сам чуо од Стараца у Светој Гори. Предање Српске Цркве, да треба недељу дана поста и молитве за свето причешће и решавање животних проблема данас је потребније држати него раније, јер раније је било великих подвижника, који су спашавали и себе и друге, а данас у кога да се надаш? Данас се треба молити по Псалтиру: "Спаси ме, Господе, јер оскудје преподобниј" (Пс. 11, 2). Јер сваки хришћанин, а пре свих епископ и свештеник, ако није у стању да изгони зле духове из себе и из Цркве, тај није прави хришћанин и може да се рачуна у оглашене. Апостол Павле говори хришћанима: "Ви сте Тело Христово, и уди понаособ" (1 Кор. 12, 27). Тако по закону Тела Христовог – Цркве, ако један хришћанин изгони зле духове из свог тела, онда их изгони и из Заједничког Тела – Цркве, а ако их он не изгони из свог тела, онда их не изгони ни из Заједничког Тела – Цркве. То је као у рату: један војник бори се, не само за себе, него и за целу војску своју и за цео народ свој. Лепо је рекао апостол Павле: "Царство Божије није у речи, него у сили" (1 Кор. 4, 20), и зато треба испитати: да ли се зли духови изгоне молитвом и постом или Господ лаже? Или пак новотарци лажу са својим гордим теоријама, показујући како су они школовани и мудри, наравно на речима, а раније како су људи били нешколовани и неразумни, иако су раније изгонили зле духове из себе и из Цркве? За доказ изреке да "Царство Божије није у речи, него у сили" имамо поуку из Хиландарског Пролога за 23 фебруар:

„Слово од Лимониса о Аделфију епископу

Аделфије епископ од Аравијска града, тај је имао сестру игуманију женског манастира. И једном је дошао епископ у манастир у посету сестри својој, и кад је улазио он на врата манастирска, видео је једну црноризицу мучену бесом, и на земљу бачену, и бљује пену. И призвао је епископ своју сестру, и говори њој: "Тако ли ваља, да сестра ова буде вређана бесом, и да страда зло? Или не знаш, како свих сестара носиш суд, јер си игуманија?" А она је одговорила: "Па шта ћу ја да учиним бесу?" А епископ је рекао њој: "Па шта чиниш, кад си толико година у манастиру примила анђелски образ? Јер монашка борба је са демонима; па ако им овде не одоле, нити отерају (њих), онда у будућем веку горко ће бити мучени". И ово кад је рекао, онда је учинио молитву епископ, и одагнао је беса, и очистио црноризицу.“