Сам израз "раслабљеност" потиче од Руских Стараца, а они су тај израз узели вероватно из Јеванђеља о раслабљеном (тј. о узетом Мт. гл. 9. и Мк. гл. 2. и Лк. гл. 5.), где стоји, како је Господ рекао раслабљеном (тј. узетом): "опраштају ти се греси твоји", и затим га исцелио. То значи да раслабљивање човека бива због греха његових. Али израз "раслабљеност" не употребљава се потпуно у смислу овог Јеванђеља, него вишу у смислу грешних слабости, као у Посланицама апостола Павла, који говори:

"Христос, још кад слаби бејасмо, умре у време своје за безбожнике" (Рим. 5, 6). "Добро је не јести меса, и вина не пити, и оно не чинити на што се твој брат спотиче, или саблажњава или слаби" (Рим. 14, 21). "Дужни смо дакле ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати" (Рим. 15, 1). "Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год спасем кога" (1 Кор. 9, 22). "Зато и ми, имајући над собом толики облак сведока, да одбацимо свако бреме и лако заводљиви грех, и с трпљењем да трчимо у подвиг (битку), који нам предстоји, Гледајући на начелника вере и савршитеља Исуса, који уместо одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божијега. Помислите онда на њега, који је такво против-речење на себе од грешника поднео, да не клону душе ваше и да не ослабе. Јер још до крви не дођосте борећи се против греха, И заборависте утеху, коју вам као синовима говори: сине мој! не клони кад те Господ кара (васпитава, наказује), нити слаби кад те он изобличава." (Јевр. 12, 1-5).

Треба разликовати снисхођење према хришћанину и и раслабљивање хришћанина. Јер снисхођење бива по Предању Цркве које ми имамо од Владике Николаја и Богомољаца, док раслабљивање није по Предању Цркве, јер нећеш наћи ни једног светог Оца који раслабљује хришћане. Јер снисхођењем се не уводе нова правила у Цркву, док се раслабљивањем уводе нова правила, тако да хришћани све више личе на јеретике. Данас су хришћани раслабљени више него икад, и раслабљени су и духовно и телесно. Познато је да непотребно јело и пиће раслабљује човека, непотребни разговори раслабљују човека, светски медији раслабљују човека, телевизија, радио, новине, свакакве игре и забаве преко интернета раслабљују човека, познато је да лагодан живот раслабљује човека. И сада је питање: да ли онај, који те раслабљује, да ли ти је пријатељ или непријатељ? Сигурно је да ти је непријатељ и треба да га рачунаш у непријатеља и да га волиш као непријатеља по заповести Господњој: "љубите непријатеље своје". Није случајно Господ рекао: "непријатељи човеку биће домаћи његови" (Мт. 10, 36). Зашто су му непријатељи? Па зато што га раслабљују, раслабљују му и дух и тело, и тако раслабљен он тешко може да се бори против злих духова. Раније је српски богомољац учио дете посту и молитви, учио га да буде Христов војник и уз помоћ Божју да носи свој крст и да побеђује зле духове, а данашњи родитељ мази своје дете и прави од њега "мамину мазу". Такво размажено дете није ни за шта, нити оно личи на Христовог војника, нити можеш да се надаш да ће оно носити неки крст и да ће се изборити са тешким искушењима, која очекују човечанство и која су најављена у свим пророчанстима Цркве.

И не само да је данашњи хришћанин раслабљен, него је и бљутав, по речима Господњим из Откровења:

"И анђелу Лаодикијске Цркве напиши: тако говори Амин, сведок верни и истинити, почетак створења Божијега: Знам твоја дела, да ниси ни студен ни врућ: о, кад би био студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш, да си ти јадан и бедан, и сиромашан, и слеп и наг. Саветујем те да купиш у мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја, које год љубим, оне и карам и поучавам; ревнуј дакле, и покај се". (Откр. 3, 14-19).

Ко није ревнитељ, тј. зилот, и ко нема ревности, тј. зилотизма, тај не може да се спасе. Тај је бљутав, по Откровењу, и биће избачен из Цркве, јер то значе речи Господње: "Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих." Разуме се да ће га избљувати зато што је – бљутав.

И сада је питање: да ли је и данашњи духовни родитељ, који од духовног чеда уместо Христовог војника ствара раслабљеног и бљутавог хришћанина, да ли је он њему пријатељ или непријатељ? Сигурно је да му је непријатељ, и по заповести Господњој: "љубите непријатеље", треба волети и непријатеља, али га не треба слушати. Господ заповеда: "волите", а не "слушајте непријатеље своје", јер не треба да слушаш никога, ако те раслабљује. Зато опет да поставимо питање: ако неко раслабљује хришћанина, да ли је то љубав или мржња према хришћанину? Није љубав, него је то мржња у ствари. Јер знаш да ће морати да носи свој крст, можда и врло тежак крст, а ти га раслабљујеш?

И брак може да раслаби хришћане, и обично данас погрешно тумаче Посланицу апостола Павла о браку, као да Апостол одобрава раслабљивање брачника. Зато свети Златоуст објашњавајући ту Посланицу пише:

"Попуштање (брачницима, тј. снисхођење брачницима) апостол Павле нигде не чини просто, него са навођењем узрока: "ради избегавања блуда", говори, ради избегавања сатанских искушења и неуздржања; и на тај начин у речима о браку неприметно даје похвалу девству"... "(Апостол вели брачницима): "не забрањујте се једно другоме, осим по сагласности за време, ради упражњавања у посту и молитви". Видиш ли, како неприметно и без прекора он подстиче брачнике на упражњавање у уздржању?"

(Дакле, подстиче брачнике на уздржање, а не на непотребно раслабљивање, како обично данас тумаче ову Посланицу. Јер ако код хришћана нема потребног уздржања у браку, него раслабљивање као код незнабожаца, по чему се онда хришћани разликују од не-хришћана?)

       Борба на земљи и благовољеније

Свети Оци говоре, да је овај живот време сетве и трудова, а будући живот биће време жетве и уживања; сада је време борбе и ратовања, а онда биће време одмора и победничког славља, ако се удостојимо. Јер ако се у ово време сетве и радова ми не трудимо, јасно је да ништа нећемо обрати у време жетве; ако се у ово време борбе и ратовања ми не боримо, јасно је да нећемо добити победничке венце у време додељивања награда. Напротив, у ово време, док још траје рат, ако се ми одмарамо и славимо победу, која још увек није остварена, онда сигурно губимо овај рат на земљи. А наш рат није са људима, него са злим духовима, мада зли духови нападају и кроз људе, и данас зли духови имају много својих слугу у свету, и њихове слуге данас владају светом и припремају долазак антихриста, а то је, као што знамо, по допуштењу Божјем. И видимо данас како зли духови владају људима и наводе их на свакакве грехе и настраности више него икад у историји човечанства, и они данас међу људима углавном немају озбиљне противнике, чак ни у Православљу, осим мало добрих подвижника, који се већином скривају од овог света, који иде ка свом крају.

И шта: ако зли духови владају и свет иде ка свом крају, да ли ми да се препустимо општој пропасти и да се не боримо? Никако тако не стоји у светим књигама. Господ је прорекао за последње време: "И зато што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти" (Мт. 24, 12-13). Ако спојимо ова два стиха и спојимо љубав и трпљење, то би значило: ко сачува божанску љубав до краја, тај ће се спасити. И у српском језику ако спојимо речи "волети" и "вољу", то би значило: ко воли Бога и ближњега, тај ће до краја имати воље за животну борбу и тај ће се спасити. И обрнуто: ко не воли Бога и ближњега, тај неће до краја имати воље за животну борбу и тај се неће спасити. Јер познато је да без воље ништа не успева у животу. Без добре воље човек је мртав, и за Бога је мртав, јер човеку без добре воље ни Бог не помаже. Зато се пева на Божић: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (благовољеније)" (Лк. 2, 14). Ова добра воља, ово благовољеније је најважније за ношење свога крста и животну борбу човека. Стога, онај ко у теби јача добру вољу, тј. благовољеније, тај ти је пријатељ; а онај ко у теби слаби добру вољу, тј. благовољеније, тај ти је непријатељ. И овде се не мисли на човечју добру вољу, него на божанско благовољеније, о коме говори апостол Павле:

"И да се не бих понео за премнога откривења, даде ми се жалац у месо (у плоти), анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим. Зато трипут Господа молих, да одступи од мене, И рече ми: доста ти је моја благодат; јер се моја сила у немоћи показује сасвим. Онда ћу се радије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у немоћима, у ружењу, у нуждама, у прогонима, у тескобама за Христа: јер кад сам у немоћи, онда сам силан" (2 Кор. 12, 7-10). "Ја се навикох бити задовољан оним у чему јесам: Знам се и понизити, знам и изобиловати; у свему и свакојако навикох, и сит бити и гладовати, и изобиловати и немати. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје" (Фил. 4, 11-14).

Исто и кад Господ говори: "Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га, као што свет даје: да се не смућује срце ваше и да се не страши" (Јн. 14, 27), овде се не мисли на човечји мир, него на божански мир, на мир који сам Бог даје човеку.

А како се јача благовољеније у човеку? Свети Василије Велики каже, да "пост јача вољу у човеку", наравно умерени пост, умерени према моћи сваког човека. А разуме се да и молитва јача добру вољу у човеку, тако да без молитве и поста човек не може имати божанско благовољеније, јер њему добра воља зависи од доброг јела и пића. Иако Канони Цркве говоре, да дете до седме године не мора да пости, то није важило раније у Српској Цркви. Осим одојчади, која морају да сисају млеко, свако дете раније морало је да пости као и одрасли, и није било разрешења раније ни малој деци, него чим почне пост, сва мрсна храна се склања и закључава. И мада ја не тврдим да тако обавезно треба да буде, ипак тврдим, да је раније српски богомољац био пријатељ свом детету, јер га је учио посту и молитви од малена и тако је јачао добру вољу и трпљење у њему. А данашњи родитељ је у суштини непријатељ свом детету ако га не учи посту и молитви од малена и ако му тако слаби добру вољу и трпљење. Јер благовољеније и трпљење потребни су ради ношења животног крста, који може да буде врло тежак. Тачно је Господ рекао: "непријатељи човеку биће домаћи његови". Али опет Господ заповеда: "љубите непријатеље", и "домаће" и "стране", тако да морамо да испуњавамо заповести о љубави. Ту се опет враћамо на почетак беседе о раслабљености данашњих хришћана.

Све у славу Божју

Апостол Павле заповеда: "Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините" (1 Кор. 10, 31). То значи: све што се чини на славу Божју, све је то на спасење човеку; и обрнуто: све што се не чини на славу Божју, све то није на спасење човеку. Овде Апостол изричито говори: "све", и тиме искључује било какву другу могућност спасења и било какав други пут спасења. Дакле, овде апостол вели: кад год једете и пијете увек на славу Божју једите и пијте; а на другом месту он говори: "Сваки, који се бори, од свега се уздржава" (Кор. 9, 25). Ово би значило: ко се бори, уздржава се и од јела и пића, које раслабљује његов дух, зато што апостол Павле опет заповеда:

"Браћо моја, јачајте у Господу и у сили моћи његове (држави); Обуците се у сва оружја Божија, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога: Јер наш рат није против крви и тела (плоти), него против поглавара и власти, и кнезова таме овога века, против духова пакости (злобе) испод неба. Тога ради узмите сва оружја Божија, да бисте могли против-стати у зли дан, и свршивши све одржати се. Станите дакле опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, И обувши ноге у приправу јеванђеља мира; А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све распаљене стреле лукавога; И кацигу спасења узмите, и мач духовни, који је реч Божија: И сваком молитвом и мољењем молите се Богу духом у свако време, и уз то стражите са сваким трпљењем и молитвом за све свете" (Еф. 6, 10-18).

Дакле, у том духовном рату важно је имати јак дух, пошто се бориш са злим духовима, а не са "крвљу и телом", и зато се рећи: све што се чини на јачању духа човекова ради борбе са злим духовима, све је то на славу Божју, као што и сама борба хришћанина треба да буде на славу Божју. И треба разумети: само по себи јело и пиће не може бити на славу Божју, него само такво јело и пиће, које одржава телесну снагу и подржава дух човеков у ношењу свога крста и у борби против злих духова, само такво бива на славу Божју. На основу тога може се закључити: све што јача дух човеков за ношење свога крста и за борбу против злих духова, све је то на славу Божју и на спасење; и обрнуто: све што слаби дух човеков за ношење свога крста и за борбу против злих духова, све то није на славу Божју и није на спасење. Тако се опет враћамо на почетак беседе о раслабљености данашњих хришћана.

Расуђивање о божанској љубави

Ради расуђивања о божанској љубави треба знати: Господ заповеда љубав према Богу и ближњему, и говори: "По томе ће сви познати, да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом" (Јн. 13, 35). Али то не подразумева било какву љубав према Богу и ближњему, него само такву љубав која подражава љубав самог Господа нашег и љубав светих Отаца и Матера, па би могли рећи: подражавати, како и шта Они воле, тако исто и хришћани треба да воле. Божанска љубав, која подражава љубав Господа и љубав светих Отаца и Матера, не подразумева било какву земаљску и телесну љубав, него би, напротив, могли рећи: свака љубав без благослова Бога и Цркве рачуна се у блуд, и зато је Господ рекао у Псалтиру против Јевреја:

"Четрдесет година негодовах на тај пород, и рекох: увек заблуђују срцем; и они не познаше путеве Моје. Тако се заклех у гњеву Своме: да неће ући у покој Мој" (Пс. 94, 9-11).

Још и горе од раслабљивања хришћана јесте: повлађивање тешким грешницима. Друго је снисхођење, а друго је повлађивање тешким грешницима. Као што је речено, снисхођење бива по Предању Цркве и не уводи нова правила у Цркву, док повлађивање није по Предању Цркве и уводи нова правила, тако да хришћани све више личе на јеретике. Ако неко повлађује тешком грешнику, да ли је то љубав или мржња према грешнику? Није љубав, него је то у суштини мржња према грешнику. Јер ако му не укаже истину ради покајања или ако се не клони од њега, у суштини он мрзи грешника. Апостол Павле на растанку говори Ефесцима: "Зато вам сведочим у данашњи дан, да сам ја чист од крви свију; Јер не изоставих да објавим вама сву вољу Божију" (Дап. 20, 26-27). То значи: да није Апостол објавио Ефесцима сву вољу Божју и сву истину Божју ради покајања, он би њима био крвник, убица њихових душа. И сада је питање: да ли православни екуменисти, који јеретицима не објављују истину Православља, да ли они воле јеретике или их мрзе? Не воле их, него их у суштини мрзе. Јер кад би волели јеретике, они би им казали да, по учењу наше Цркве, јеретици су противници Божји и нису на путу спасења, или би се клонили од јеретика по заповести Канона Цркве. Овако православни екуменисти подржавају јерес и јеретике као противнике Божје на путу ка вечној смрти.