Вероватно се у животу сваког човека догађају судбоносни сусрети. Истина, то не схватамо одмах, већ тек после неког времена. Када сам пришла вери, с 18 година, тражила сам одговоре на многа питања, мучила су ме мноштва сумњи. И Господ ми је послао дивног човека, познанство с којим је одредило мој животни пут.

Била сам студент филозофског факултета и трудила сам се да посећујем храмове по територијалном признаку – близу куће, факултета, или тамо где су били моји познаници. Колико сам пута само постављала питања баћушки и добијала одговоре, скоро као у познатој анегдоти: „Оче, а шта ви мислите о дванаестој глави Томе Аквинског...“ – „Да се удаш, лудо, хитно да се удаш!“. Питања су се гомилала, упорност у тражењу одговора је слабила, а брак, који би ме принудио да скренем мисли од тражења смисла живота на конкретан круг обавеза и брига, није био ни на видику.

У том периоду сам посетила и Раифски Богородичин манастир код Казања. Ходочасник нисам постала својевољно. Продужени пубертет и конфликти с родитељима, у позадини тог тражења смисла живота, подстакли су маму да, са мном, пође у манастир и тамо боравимо неколико дана. Она сама, је тада још увек само повремено посећивала храмове, али Раифски манастир је за њу већ постао духовна домовина и нешто ју је „вукло“ управо тамо. Раифа је било једино место које је, по мамином мишљењу, могло да ме излечи од дуготрајне потраге за смислом живота. 

Допутовала сам у манастир, уселила се у келију заједно с још неколико жена и почео је кратки период мог послушништва. Долазили смо у храм пре почетка службе и у тишини, с дубоким поштовањем, чекали њен почетак. Било је дивно видети, како су се сви монаси манастира (било их је више од десет) поређали окренути лицем према истоку и неко време просто стајали у тишини. Због тога сам имала утисак да сам доспела у некакву другу реалност. После службе смо скупљали восак с пода, који је накапао од свећа, бринули о манастирској башти и цветњаку. Сусетка из келије ми је рекла: „Знаш, мени се чини да се мој живот већ завршио... Имам тек педесет година, али имам осећај, да је то све, крај, већ ми је време да умрем“. „Ја имам 23 године, али имам исто такав осећај“, - одговорила сам.

Ко зна докле би ме довела моја духовна истраживања, да нисам, у једном од мојих последњих дана боравка у манастиру, наишла на таблицу с натписом: „Јеромонах Филарет (Златоустов)“. Тада сам већ имала прилике да, „крајичком уха“, чујем од својих казанских познаница, да је једна од „знаменитости“ манастира – јеромонах Филарет, који је 25 година био шеф катедре за приборе и аутомате летећих апарата Казанског авијационог института, и који је отишао у манастир после тога, како је преживео клиничку смрт. Била сам толико очајна, да сам чак престала да се стидим и некако с лакоћом отворила врата, не размишљајући о томе да ли је умесна таква касна посета баћушки, без најаве. Сусетка из келије се потом чудила мојој смелости: „Како си се усудила да тако, без куцања, без позива, уђеш у келију чувеног старца?“. А мени је већ тада било јасно, да у Божијем свету није све тако као у светској хијерархији надређених и подређених. Нека је он и познат, али је познат пре свега по својој смирености и љубави. Зар се може бојати таквог човека? 

Отац Филарет ме је дочекао пријатељски и с пажњом, позвао ме је на чај и чоколадне бомбоне. Био је постан дан, али је он вероватно видео да ми није до поста. Од почетка сам се осећала врло пријатно у његовој келији, и још с прага сам почела да му се жалим на своју душевну узнемиреност, на то, да ми се православна вера чини недоступном, њени канони недостижни. Рекла сам му да студирам филозофију и да се бојим да ћу да полудим, јер не могу да се снађем међу многим концепцијама и погледима на живот, зато што верујем свакој књизи коју отворим. Није ми давао мира избор, који сам морала да направим у свом личном животу: да одем у манастир или да чекам „доброг човека“, како су ме саветовали рођаци и баћушка из храма близу куће. Сва та питања су ми изгледала веома важна и хитна. Отац Филарет ме је с пажњом саслушао, а затим је са полице узео фото-албум и показао ми фотографију, на којој он стоји окружен насмејаним младим људима. Показао ми је милу девојку, приближно мојих година. „То је моја унука. Моја најомиљенија, рођака. Недавно смо направили ту слику. Затим се она упознала с момком и заљубила се у њега. Неко време су се забављали, а после тога је отишла код њега у госте и од тада се није враћала. Испоставило се да је он манијак. Убио је, тело исекао на неколико делова и покушао да их сакрије. Међутим, на време су га ухватили“.

Моја питања одједном више нису била важна. Занемела сам од ужаса и нисам знала шта да кажем. Вероватно, ни није било потребе да кажем нешто. Оцу Филарету није била потребна утеха, напротив, он је видео да сам ја вршњакиња његове унуке, да ми је потребна подршка и био је спреман да ми помогне. 

Кроз пар дана сам отпутовала из манастира, а ускоро је отац Филарет сам нашао мене. Позвао је наше заједничке познанике и молио их да ми пренесу да ме чека да га посетим. „Сада ћеш ти бити моја унука“, - рекао је он кроз неко време. Тако сам ја нашла нову сродну душу. Док сам живела у Москви, дописивали смо се и на крају његових писама увек је стајао потпис „деда Филарет“. Мени је то веома пријало. 

Од апстрактних филозофских питања, отац Филарет ме је мало по мало преводио у реалан живот: организовао ми је преко лета да радим у манастирском цветњаку, упознавао ме је са осталом својом духовном децом. Видела сам како се с истом дружељубивошћу обраћао и са професорима и са месним бакицама и са недавно ослобођеним затвореницима (које су му понекад слали у келију). Избегавао је било какав наговештај за поклањање њему као „старцу“. Тог, ко је долазио за савет, трудио се да сам подстакне на тражење решења. Учио нас је да не гледамо мистично на просте свакодневне проблеме, који се лако решавају здравим разумом и жељом да се он примени. 

По питањима, везаним за технику, био то фотоапарат, компјутер или штампач, ја сам се, такође, често обраћала свом духовнику. Још како! Јер је он професор, специјалист за приборе и аутомате. Својевремено је баш он помагао директорима школа Татарстана да уведу нови предмет – информатику.

2006. године је отац Филарет примио постриг у велику схиму с именом Сергије. 2011. је преживео мождани удар, који га је приковао за инвалидска колица. Али он је наставио да комуницира с људима и скоро сваке недеље је држао проповед. У почетку ми је то изгледало чудно: схимник треба да живи изоловано. А мој духовник остаје увек тако разговорљив и весео. Наставља преписку, телефонске разговоре с друговима и духовном децом у разним градовима и државама, прима госте. „У древности су великосхимници заиста давали додатну заклетву – да живе затворено, да се затворе у усамљену пећину, као у гроб, и тиме у потпуности умру за свет, остајући сами с Богом, - објаснио ми је отац Сергије. – Касније, изолованост више није била обавезна за схимнике. У Свето-Троицкој Сергијевој лаври сам више пута сретао људе, који су при покушају разговора с њима, одговарали да њима није дозвољено да разговарају. Имали су управо такво послушање, и за њихову душу је то корисно. А ја, напротив, тежим да разговарам с онима, који долазе у манастир и имају потребу за подршком, просвећењем и утехом“. 

Једна од најјаркијих успомена на мог духовног оца: идем к манастиру и одједном ми у сусрет иде бела Волга, за чијим воланом је седи старац… Невероватно личи на старца Сергија... Не може бити... Прилазим к његовој келији – нема никог! У својих 85 година отац Сергије је решио да се сети прошлости, купио је половни ауто и поново сео за волан. Сада, будући прикован за инвалидска колица, он је ипак сачувао покретљивост, често га можете срести на територији манастира окруженог ходочасницима. На његовим коленима мијауче риђи мачак – љубимац схиигумана – с оковратником, на коме је написано: „Мачак Раифски. Телефон власника 8919...“

Прошло је неколико година после упознавања с баћушком. Постепено ми се живот осмишљавао, запослила сам се, положила испите на постдипломским студијама, а кроз неко време сам се и удала за дипломца семинарије и постала мајка. Ако би ми неко тада, када сам дошла са сумњама и у очају у манастир, рекао какав ме живот чека у будућности, ја му никако не бих поверовала. Тек сада схватам: те вечери, када сам без куцања, са сузним очима ушла у келију баћушке, почео је пут мог душевног и духовног оздрављења. 

Превод на српски: С.М.

Фотографија у наслову: Раифски Богородичин мушки манастир

Извор: Манастир Лепавина