header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Достојевски о Православљу и папизму (2)
Достојевски о Православљу и папизму (2) Штампај Е-пошта
понедељак, 21 октобар 2013

  18

       (...)Револуционари језуити не могу да поступају законито, они поступају управо необично. Та црна легија стоји по страни од човечанства, далеко од грађанства, изван цивилизације, она произлази из себе саме. То је status in statu, то је папина војска, она тежи победи своје, једино своје идеје – и нека пропадне све што стоји на путу остварења таквог циља, нека све остале снаге нестану и нека пропадне све и свако ко се с тим не слаже – цивилизација, друштво, наука!
         Њима је, у то нема сумње, потребно да Француску тако уреде, ако им случај буде послужио, да из ње помету све смеће и то таквом метлом о каквој се до тада није чуло – они би желели да се заувек затре у њој сваки дух отпора, да земљу претворе у такав организам који би постојао само захваљујући бризи језуита и то за вечита времена.(...)“ (Мај-Јуни 1877, „Глава трећа, IV Црна легија. Мишљење легиона као нови елеменат цивилизације“ у Дневник писца 1877-1881., 1982, стр.195-196.)

19

   „(...)На такав начин су оптуживали православне за идолопоклонство, на пример, у вези са поштовањем икона. По неки лутерански пастор никако не може да схвати како се може верујући у једнога и истинога Бога у исто време клањати пред „даском“ која приказује свеца и како се све то не би могло назвати идолопоклонством. Руски интелектуалац се у таквом начину расуђивања најчешће слаже са пасторима. Међутим, нема ни једног руског мужика или жене који би, клањајући се иконама, макар у извесној мери мешали „даску“ и самога Бога, без обзира на чињеницу да наш православни народ у исто време верује и у чудотворну моћ неких икона. Нема ни једног Руса који ће чудотворну моћ икоме приписати самој икони – моћ иконе долази по вишњој вољи Божјој. А то је већ нешто сасвим друго. Такво гледиште обичног Руса из народа ни пастор ни интелектуалац који је раскинуо с народом ни по коју цену не допуштају, они шта више не могу да верују да такво гледиште уопште постоји.(...)“ (Мај-Јуни 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава четврта, I Обожаваоци Турака“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.203-204.)

20

   „(...)Лукави људи, који су успели да му се“ (маршалу Мак Махону) „наметну, вероватно га храбре у таквом убеђењу за извесно време, они му угађају на сваки начин али га усмеравају неповратно онамо куда њима одговара. Све то долази отуда што такви људи одлично знају особине таквих карактера, посебно њихово самољубље. Таквих лукавих људи има само у једној партији, истина, она је велика и моћна – то је клерикална партија. Све остале политичке партије у Француској не одликују се неком посебном лукавошћу.  (...) О тој лиги, о тој католичкој завери, ја сам и говорио пре два месеца и много пре него што су о томе почели да говоре други, ја сам тада био рекао и своју последњу завршну реч, то јест, да се читава ствар налази управо у тој завери, све од сада у Европи зависи од те завере – чак и сам рат на Истоку може се веома скоро претворити у европски рат и све би то било само последица велике завере коју је припремио римски католицизам који лежи на самрти (...) Мој закључак је био да је та лига о којој сада сви говоре, ништа друго него снажна и добро организована католичка завера која иде за тим да поново установи римско светско господство, та завера сада потоји у читавој Европи и она ће бити од великог значаја и много ће утицати на текућа збивања у Европи, па према томе – кључ за све савремене интриге не налази се овде или онде, тај кључ није ни у самој Енглеској – он се налази у тој светској католичкој завери која је изван сваке сумње! (...) ...Сам папа је гласно на скуповима у Ватикану с радошћу говорио о „победама Турака“, он је лично предсказивао Русији „страшну будућност“. Тај старац на умору, који је уз остало и „поглавар хришћана“, није се постидео да јавно изјави како се увек много весели када чује о поразима Руса. (...) ...Тај римски католицизам није никако неки сасвим дотучени непријатељ, то је хиљадугодишњи непријатељ који страсно хоће да живи, његова је виталност феноменална, он има још много снаге и таква велика историјска идеја каква је идеја о папском светском господству не може да се угаси тек тако у једном тренутку. (...) Нека Европа буде заливена крвљу само да папа тријумфује а онима који у Риму исповедају Христа то је све, то је најважније. (Септембар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава прва, II Занимљив карактер“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.278, 282-283, 284, 285.)

21

   „(...) Код нас, на нашим границама и у нашим провинцијама, као и у унутрашњости, постоје наши римски клерикалци. Сада није месец мај, сада сви говоре и пишу о томе да постоји светска клерикалистичка завера, чак и наши најлибералнији листови признају да таква завера постоји и да је веома моћна. Било би чудно када би ватиканска завера мимоишла наше римске клерикалце, када их не би употребила за своје циљеве. Нереди и смутње у позадини руских армија много би користили Ватикану, посебно у овом садашњем тренутку. (...) Па ипак, клерикалци, и не трудећи се одвећ, несумњиво придржавају руке оних који овде код нас држе ова наша руска пера. Они ове наше не подржавају и не наговарају, може бити, уопште, они с њима не одржавају ни директне ни формалне односе, јер ова жустра либерална пера припадају често поштеним људима који би, када би чулу неки директан предлог клерикалаца, бацили овога доле са степеништа. И због тога клерикалац, особито онај који се код нас одомаћио, и не иде на ноге том жустром перу јер то није ни потребно – то жустро руско перо ће му све написати како он хоће само зато што је онај који га држи уобразио (о, простото!) да је тако нешто честито и либерално. То жустро перо је узнемирено, на пример, против клерикалаца који су у Француској опсели Мак Махона, оно сипа гневне написе против њих. Но, у исто време, такав не само што не примећује руског римског клерикалца него када га примети – спреман је да с њим пева исту песму у један глас. Има, има таквих. И лукави наши римски клерикалци се таквима може бити и диве - „они, ето, воле тако да се ломе међу двема столицама“ – и климају главама. „И доиста, како је све то некористољубиво! Истина, треба бити до краја либералан. Та то су они који отворено вичу како Русија чак и нема права да ослобађа Словене, мало је за то дати им и стотине хиљада!...““  (Октобар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава трећа, I Римски клерикалци код нас у Русији“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр. 335, 337.)

22

   „(...)Дуго, о, веома дуго они“ (Словени) „неће бити у стању да схвате некористољубивост Русије и ону велику свету, до сада у свету нечувену идеју у име које је Русија подигла заставу, они неће моћи да схвате ту идеју која спада у оне идеје уз помоћ којих човечанство живи и без којих – човечанство пропада обогаљено, посрамљено у ранама и немоћи. (...) ...Касније, када се они буду ослободили и када се некако буду организовали – хоће ли они тада признати овај наш велики подвиг на који смо се ми решили ради њиховог ослобођења – реците ми то? Никада, ни за шта на свету, они то неће признати! (...) ...Они ће чак и о Турцима почети да говоре са много више уважавања него о Русији. Они ће у току читавог једног века, па и више, дрхтати за своју слободу и плашиће се руског властољубља, они ће се удворички понашати пред европским владарима, клеветаће Русију, сплеткариће и шириће интриге о њој. О, ја не говорим о појединцима: биће и таквих који ће разумети шта је за њих значила Русија, шта ће им она и убудуће значити. (...) ...Сви ће ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу, они ће у заносу заборавити себе и усвојиће европске политичке и социјалне облике владавине и тако ће проживети читав један период европеизације пре него што буду разумели нешто од своје улоге која им је досуђена у заједници словенских племена у будућој историји света. Те ће се мале земље вечито свађати, завидеће једна другој и водиће интриге једна против друге. Разуме се, у моментима неких великих невоља оне би се обавезно обраћале за помоћ Русији. Но, ма колико оне буду мрзеле, сплеткариле и клеветале нас пред Европом, кокетујући с њом и уверавајући је да је воле, оне ће увек инстинтивно осећати (наравно, у тренутку невоље, не пре) да је Европа природни непријатељ њиховог јединства, да је она то била и да ће заувек то остати... Биће чак и таквих момената када ће они свесно признавати да би без Русије, тог великог источног центра и велике привлачне силе, нестало њиховог јединства, да би без ње чак и њихова националност нестала у таласима европског океана као што нестаје неколико капи у мору. (...) ...Русији, колико је нама познато, није падало на памет нити ће јој тако нешто икада пасти на памет, да своју територију проширује на рачун Словена, да њих политички себи припоји, да од њихових земаља начини своје губерније и томе слично. Сви Словени сада сумњиче Русију због таквих намера, као што то чини и Европа, и то ће чинити још стотину година. Али нека Бог сачува Русију од таквих намера... (...) Само ако буде показала своју потпуну некористољубивост, Русија може победити и привући Словене на своју страну; у почетку ће јој долазити само у невољи али касније ће јој се вратити и пригрлиће је потпуно са оним поверењем које показују деца. Сви ће се вратити своме гнезгу. (...) ...Русија се бори да све мале уздигне до себе како би они могли боље да схвате њену мисију мајке – да, то је циљ Русије, у томе је њена корист, ако вам се тако више свиђа. Ако нације не буду служиле узвишеним некористољубивим идејама и циљевима, ако буду служиле само својим уским „интересима“, оне ће сигурно пропасти, окамениће се, умреће као нације. А нема узвишенијег циља од оног који је Русија поставила себи када је одлучила да некористољубиво послужи словенској ствари не тражећи захвалности од Словена, Русија је служила њиховом моралном (не само политичком) сједињавању у једну велику целину.(...)“ (Новембар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава друга, III Нешто строго лично о Словенима што сам давно хтео да кажем“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.364-365, 366, 367.)

23

   „(...)За сада је једина сила која делује као фактор јединства – Русија и то је делом због тога што ће она чврсто имати да стоји ту, у Константинопољу. Она ће спасавати мале народе једне од других и стајаће на стражи њихове слободе. Она ће стајати на стражи читавог Истока и његовог будућег уређења. И најзад, она је једина у стању да на Истоку подигне затаву нове идеје и да том источном свету протумачи његову нову мисију. Јер, шта је то источно питање? Источно питање јесте у суштини решење судбине православља. Судбина православља је повезана и сливена са мисијом Русије. Шта је то судбина православља? Римски католицизам који је одавно продао Христа ради световне, земаљске власти и од којега је човечанство окренуло главу, био је главни узрок појаве материјализма у Европи, и природно, тај исти католицизам има за циљ да одреди судбину човечанства али не по Христу него изван Бога и изван Христа, и сасвим је природно што се он родио управо у Европи као замена за европска хришћанска начела која су се нашла у кризи, која је напредовала онако како су се кварила и коначно губила та начела у оквиру саме католичке цркве. Посрамљени лик Христов сачувао се у свој светлости своје чистоте једино у православљу.(...)“ (Новембар 1877, „Глава трећа, I Гласови о миру „Константинопољ мора бити наш“ – да ли је то могуће? Различита мишљења“ у Дневник писца 1877-1881., стр.372.)

24

 „(...)Ствар је у томе што се налазимо уочи највећих догађаја који ће изазвати потресе, ми живимо уочи великих преокрета у самој Европи, речено без икаквог преувеличавања. (...) Да, Европу очекују огромни преокрети, такви да ум људски све то не може да схвати – до те мере је све то фантастично. (...) Најстрашнијег непријатеља Немачке, њеног јединства и њене обнове, он“ (кнез Бизмарк) „је наслутио још пре много година – то је римски католицизам и чудовиште које је он родио – социјализам. (...) ...Он“ (кнез Бизмарк) „ће... нагнати милитантни римски католицизам (који неће престати да се бори до скончања света) да уђе у нову фазу борбе за опстанак – у фазу подземног, конспиративног, завереничког начина ратовања.(...)“ (Новембар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава трећа, II Још једном и последњи пут о „пророчанствима““ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.374, 375, 376.)

25

„(...)Они ће народу рећи да је све то што му сада проповедају социјалисти пре њих проповедао Христос. Католицизам ће унаказити лик Христов и продаће га народу, још једном, као што је то чинио вековима у име земаљске власти силом инквизиције која је уништавала мученике за веру Христову, борце за слободу људске савести у име љубљенога Христа – Христа који је волео ученике који му слободно приступише, а не оне поткупљене или силом страха нагнане. Католицизам је продавао Христа, благосиљао је језуите, он је оправдавао „сва средства у име дела Христова“. Читаво дело Христово католицизам је претворио у бригу о својој световној власти, све је код њега потчињено аспирацијама да ће једном створити своју светску Државу. Када је католички свет окренуо главу од тог унакаженог лика Христовог који су му понудили после толико векова протеста, реформација и сличног, појавили су се почетком овога века и покушаји да се људско друштво уреди изван Бога и далеко од Христа. Лишени инстинкта пчеле или мрава, који граде свој савршени уљаник или мравињак, људи су хтели да створе нешто налик на људски мравињак. Они су одбацили једину могућу формулу свога спасења проистеклу од Бога и која је кроз откровење најављена: љуби ближњега свога као самога себе и заменили су је практичним закључком као што је Chacun pour soi et Dieu pour tous, или научном аксиомом која се зове „борба за опстанак“(...)“ (Новембар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава трећа, III Треба искористити тренутак“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.377-378.)

26

 (...)...У многим случајевима тамо цркве и нема, него су остали црквени људи и великолепне црквене зграде; саме пак цркве тамо већ одавно теже к прелазу из нижег вида, као црква, у виши вид, као држава, да у том виду потпуно ишчезну. Бар тако је, чини ми се, у лутеранским земљама. А у Риму – тамо је већ хиљаду година место цркве проглашена држава(...)“ (1879, Старац Зосима, Браћа Карамазови: I, књига 17, стр. 118)

27

 (...) И опет вам велим – не будите охоли. Не будите охоли према малима, не охолите се ни пред великима. Не мрзите ни оне што вас одбацују, што вас срамоте, што вас хуле и што вас клеветају. Не мрзите ни атеисте, злоучитеље, материјалисте, ни рђаве међу њима, а добре поготово не, јер и међу њима има много добрих, нарочито у наше време. (...) Народ Божји волите, не пуштајте да вам стадо ваше отимају дошљаци; јер ви ако заспите због лености и гадљиве охолости своје, а, што је најгоре, због користољубља, тада ће наићи непријатељи са свих страна и одбиће од вас стадо ваше. Тумачите народу Јеванђеље неуморно... Не каишарите... Сребро и злато не волите, не држите га уза се... Верујте и заставу држите. Високо је уздижите.(...)“ (1879, Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови: II Изабрана дела у 35 књига, књиге 18) Ваљево, Глас Цркве, 1994, стр. 10-12.).

28

 (...)...Ја хоћу у Европу да идем, Аљоша, па ћу и поћи; али, видиш, ја знам да ћу поћи само на једно гробље, али на нај-најмилије гробље; ето ти! Мили тамо леже покојници, сваки камен над њима прича о пламеном минулом животу, о страсној вери у узвишен поступак, у истину, у борбу – тако да ћу ја, то знам напред, пасти на земљу и љубићу то камење и плакаћу над њим, - но у исти мах сам из свег срца свог убеђен: да је све то већ одавно само једно гробље и ништа више!(...)“ (1879, Старац Зосима; Иван Фјодорович Карамазов, Браћа Карамазови: II, књига 18, стр. 129-130) (Све: 1877-1879.)

29

 (...) -  Да, тако и треба да буде у сваком случају - опет се насмејао Иван. - Старац га и сам упозорава да нема ни права да додаје ништа ономе што је већ раније казао. Ако хоћеш, у томе и јесте најбитнија црта римског католичанства, бар по мом мишљењу: »Све си, кажу, предао папи и, према томе, сада је све у папиним рукама, а ти сада не долази уопште, немој да сметаш, бар за извесно време.« Они не само да говоре у овом смислу већ и пишу, бар језуити. То сам читао код њихових теолога. »Имаш ли ти право да нам саопштиш било коју тајну из тог света, из кога си дошао?« пита њега мој старац и сам одговара уместо њега: »Не, немаш, да не би додавао оном што си већ раније казао, и да не би одузео људима слободу, за коју си се тако залагао, када си живео на земљи. (...) Зашто си сада дошао да нам сметаш? И зашто ме гледаш ћутке и саосећајно кротким очима својим? Разљути се, ја нећу твоју љубав, зато што и ја тебе не волим! И шта да кријем од тебе? Зар не знам с ким говорим? Ово што имам да ти кажем, теби је већ све познато, ја то читам у очима твојим. И зар ја да скријем од тебе тајну нашу? Можда ти хоћеш да је чујеш управо из мојих уста; онда слушај: Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви... (...)  Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. Они ће нам се дивити и ужасаваће се и поносиће се тиме што смо тако моћни и тако паметни да смо могли умирити такво анархично, хиљадумилионско стадо. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг тако лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот, као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен ако је учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехове узећемо на себе, нека тако буде. И узећемо их на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су њихове грехове узели на себе пред Богом. (...) Ово што ја теби говорим, оствариће се, и царство наше ће настати. Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити. Dixi.[1]« (...) -  Па... то је бесмислица! - повикао је црвенећи. - Твоја поема је похвала Исусу, а не осуда... као што си желео. И ко ће ти поверовати у оно о слободи? Зар је тако треба схватити! Зар је тако схвата православље... То је Рим, а није ни сав Рим, није истина - то су најгори у католичанству, инквизитори, језуити!... И уопште не може постојати тако фантастична личност, као твој инквизитор. Какви су то грехови људски које су узели на себе? Какви су то носиоци тајне, који су узели на себе то проклетство ради људске среће? Кад је њих неко видео? Ми знамо језуите, о њима се ружно говори, али да ли су они такви, као код тебе? Они уопште нису такви, никако нису такви... Они су једноставно римска армија за будуће земаљско царство, са царем - римским папом на челу... то је њихов идеал, али без икаквих тајни и узвишене туге... Најједноставнија жеља за влашћу, жеља прљавих земаљских блага, поробљавања... слично будућем кметству у коме ће они постати спахије... то је све што имају. Они, можда ни у Бога не верују. Твој инквизитор који пати, само је фантазија ... (...) Отворено ти кажем да тврдо верујем да такав изузетни човек никада није недостајао онима који су били на челу покрета. Ко зна, можда су ти изузетни постојали и међу римским папама. Ко зна, можда тај проклети старац који је тако упорно и на свој начин волео човечанство, постоји и сада у виду целог реда многих таквих изузетних стараца, и то уопште не случајно, већ постоји као споразум, као тајни савез, који је већ одавно основан ради чувања тајне, ради њеног очувања од несрећних и немоћних људи, да би их учинили срећним. То, несумњиво, постоји и тако мора бити. Наслућујем да чак код масона, у основи њиховог покрета, постоји нешто слично овој тајни, и да католици зато и мрзе масоне што у њима виде конкуренте, разбијање јединства идеје, а треба да буде једно стадо и један пастир... (...) - Ти си, можда, и сам масон! - отело се неочекивано Аљоши. - Ти не верујеш у Бога - додао је, али већ са необичном тугом. (...) - Значи ли то »све је дозвољено«? Све је дозвољено, је ли? Иван се намршти и изненада некако чудно пребледе... - Па, добро: »све је дозвољено«, кад је већ реч изговорена. (...) (1879, Фјодор Михајлович Достојевски, Легенда о Великом Инквзитору, Браћа Карамазови II, Изабрана дела у 35 књига, књига 18) Ваљево, Глас Цркве, 1994, (преузето са http://borbazaveru.info/content/view/2517/30/), стр.159-190).

30

   „(...)Он је био красан дечко, добар и храбар дечко, осећао је част, и горку увреду која је његовом оцу учињена и против које је устао. Дакле, њега ћемо се сећати, браћо, целог нашег живота. (...) Знајте, да нема ничег вишег, и јачег, и здравијег, и кориснијег унапредак за живот, него каква лепа успомена, а нарочито која је изнесена још из детињства, из родитељске куће. Вама се много говори о васпитању; а једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда баш јесте најлепше васпитање. Ако човек накупи и понесе много таквих успомена, са собом у живот, онда је тај човек спасен за цео живот. А ако макар и само једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам ма кад може послужити као спас. (...) Будимо, прво и прво, и пре свега, добри, затим поштени, а после – не заборавите никад један другог. (...) А ко нас је сјединио у том добром и лепом осећању, којег ћемо се увек, целога живота сећати, и ради смо сећати га се? ко, ако не Иљушица, добри малишан, мили малишан, драги за нас малишан, у векове векова! Не заборавимо њега никада! вечан му спомен и леп спомен у нашим срцима, одсада и вавек века! – Тако, тако, вечно, вечно! – повикаше дечаци, сви, својим звучним гласовима, са блаженим лицима. – Сећаћемо се и лица његовог, и одела његовог... и онога како је смело устао он сам, Иљуша, против целог разреда, за оца! – Сећаћемо га се, сећаћемо се! – викнуше опет дечаци; - он је био храбар, он је био добар! – Ах, како сам га ја волео! – ускликну Коља. - Ах, дечице, ах мили пријатељи, не бојте се живота! Како је леп живот, кад учиниш што било добро и истинито! – Да, да! усхићено поновише дечаци. – Карамазове, ми вас волимо! – нагло викну један глас, канда Курташовљев. – Ми вас волимо, ми вас волимо! - прихватише сад сви. Многима заблисташе сузице у очима! – Живео Карамазов! – одушевљено објави Коља. – И вечан спомен умрломе малиши! – са осећањем додаде Аљоша. – Вечан му спомен! – прихватише дечаци опет. – Карамазове! – викну Коља, - зар збиља религија говори: да ћемо устати из мртвих, и да ћемо оживети и опет видети један другог, и све, и Иљушицу? – Неизоставно ћемо васкрснути, неизоставно ћемо се видети, и весело ћемо и радосно испричати један другом све што је било, - одговори Аљоша пола смејући се, пола одушевљено. – Ах, како ће то бити лепо! – оте се Кољи. – А сад завршимо говоре, и хајдемо на његово подушје. Нека вас не буни што ћемо тамо палачинке јести. Јер то је старински, вечан обичај, и у том има нешто добро! – засмеја се Аљоша. – Но, хајдемо! Ето идемо сад сложно, држећи се за руке. – И вечно тако, целог живота, држећи се за руке! Живео Карамазов! – викну Коља усхићено још једаред, и још једаред сви дечаци прихватише његов усклик. (1879, Браћа Карамазови: V, књига 21, стр.240-244).

 

31

 „(...)Но, како може бити среће ако је она заснована на несрећи другога? Замислите да ви лично треба да подигнете зграду људске судбине са коначним циљем да буду усрећени сви људи, да им на крају буде обезбеђен и мир и спокојство. И замислите да је за то неопходно и нужно да до смрти измучите само једно људско биће – једно потпуно безвредно и јадно биће... (...) И можете ли ви, макар на тренутак, да поверујете да ће људи ради којих је таква зграда подигнута сами пристати да искористе такву срећу – када буду сазнали да је у њене темеље узидана патња једног, рецимо, ништавног бића које је сурово и неправедно измучено до смрти – да ли ће људи примивши такво здање остати у њему заувек срећни?(...)“ (8. Јун 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Август, Глава друга, Пушкин –књижевна скица- Говор одржан 8-га јуна на седници друштва љубитеља руске књижевности“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.442-443.)

32

 „(...)...Шта је чинила Русија у току та два века у европској политици на политичком пољу друго – ако није служила Европи и то – може бити много више њој него себи самој? Није то било нешто што се догађало само због незнања наших политичара. О, европски народи и нису свесни колико их ми волимо! Ја верујем да ћемо ми, заправо поколења која долазе за нама, сви схватити да бити прави Рус то значи: настојати да се све европске противуречности измире и то заувек, наша ће руска душа бити излаз из туге европске, наша је душа свељудска и свеуједињавајућа и она ће са љубављу пригрлити сву браћу и она ће, може бити, рећи и последњу велику реч опште хармоније, братске слоге свих народа по закону Христовога јеванђеоског учења (...) Некоме ће то деловати одвећ самоуверено: „Зар је – казаће неко – управо нашој убогој и грубој земљи намењена таква судбина? Зар је нама суђено да човечанству кажемо нову реч?“. Али, ја не говорим о економској слави, о сили мача или моћи науке. Ја говорим само о братству људском и о томе да је руско срце више него срце било кога другог народа предодређено за свеопште, свечовечанско братско сједињење – ја видим доказе за то у нашој историји, у нашим даровитим људима, у Пушкиновом уметничком генију. Јесте, наша је земља убога, али том земљом је прошао „робу налик Господ Христос и благословио је њу“ такву. Због чега управо ми не бисмо казали његову последњу реч?“ (8. Јун 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Август, Глава друга, Пушкин –књижевна скица- Говор одржан 8-га јуна на седници друштва љубитеља руске књижевности“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.449.)

33

 „(...)Данас пре подне сам говорио на седници Друштва љубитеља. Сала је била пуна пунцата. Не, Ања, ти никада нећеш моћи да замислиш онај утисак који је оставио мој говор! Шта је мој успех у Петрограду! Ништа, нула у поређењу са овим! Кад сам се појавио, сала се затресла од аплауза и дуго ми, веома дуго, нису дали да говорим. Ја сам се клањао, гестовима молио да ми дозволе да говорим – ништа није помагало: усхићење, ентузијазам (све због Карамазових!). Најзад сам почео да читам свој говор, али су ме прекидали после сваке странице, а понекад и после сваке реченице, грмљавином аплауза. Читао сам гласно, са жаром. Све што сам рекао о Татјани одушевљено је примљено. (То је велика победа наше идеје над заблудама које трају већ 25 година!) Кад сам на крају прокламовао свеопште јединство људи, сала је била као у хистерији, а када сам завршио, не могу ти описати ту тутњаву, узвике одушевљења: непознати људи у публици су плакали, ридали, грлили се и заклињали један другоме да ће бити бољи, да се убудуће неће мрзети, већ ће се волети. Ред је на седници био нарушен; сви су појурили на сцену и даме из високог друштва, студенткиње, државни секретари, студенти – сви су ме грлили и љубили, сви су буквално плакали од усхићења. Аплаузи су трајали пола сата, махали су ми марамицама. Рецимо, зауставише ме два непозната стара човека. „Били смо непријатељи 20 година, нисмо говорили, а сада смо се загрлили и помирили. То сте нас Ви помирили. Ви сте наш светац, Ви сте наш пророк!“ „Пророк, пророк!“ викала је маса. Тургењев, о коме сам у свом говору рекао лепу реч, полетео је да ме грли са сузама у очима. Ањенков је притрчао, почео да ми стеже руку и да ме љуби у раме. „Ви сте геније, ви сте више него геније“, говорили су ми обојица. Аксаков (Иван) је истрчао на сцену и рекао публици да мој говор није обичан говор, већ историјски догађај! Облак је прекривао хоризонт и гле, реч Достојевског, као сунце што се појавило, све је растерала, све је обасјала. Од сада, рече он, наступа братство и неће бити више неспоразума. Да, да, повикали су сви на ове његове речи и опет грљење, опет сузе. Седница је била прекинута. Појурио сам иза кулисе да се избавим, али тамо су из сале провалили сви, а највише жене. Љубили су ми руке, мучили ме. Дојурили су студенти, а један од њих је плачући у хистерији пао пред мене на под и изгубио свест. То је потпуна, најпотпунија победа! Јурјев (председник) је зазвонио звонцетом и саопштио да ме Друштво љубитеља руске књижевности једногласно бира за свог почасног члана. Опет крици и узвици. После паузе која је трајала скоро цео сат, седница је настављена. Нико није хтео даље да говори. Аксаков је изишао и изјавио да свој говор неће држати јер је велика реч нашег генија Достојевског све изразила и све разрешила. Ипак смо га натерали да говори. Држање говора је настављено, а у међувремену је направљена завера. Ја сам био исцрпен и хтео сам да одем, али су ме силом задржали. За тај сат су стигли да купе раскошан, два аршина дуг ловоров венац и на завршетку седнице велики број дама (више од сто) пробио се на сцену и овенчао ме венцем у присуству читаве сале: „У име руске жене, о којој сте рекли толико лепога!“ Сви су плакали, опет бура одушевљења. Градоначелник Третјаков ми је захвалио у име Москве. Признај, Ања, да је због овога вредело остати јер је то залога будућности, залога свега, чак ако ја умрем. “ (8. јуна 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Писмо А. Г. Достојевској“ у Одабрана писма II, Београд, Издавачка радна организација „Рад“, 1981, стр. 458-460.)

34

 „(...)...Под изразом „просвећивање“ ја схватам (и мислим да то нико и не може другачије да схвати) оно што се буквално подразумева под тим изразом – ја схватам духовну светлост која може да озари душе, да просветли срца и да упути ум показујући му куда води његов прави пут. Ако је то тако, допустите ми онда да приметим: ми такво просвећивање не морамо да црпимо из западноевропских извора јер постоје (ах, не, „не постоје!“) и руски извори. Ви се овоме чудите? Видите, ја у споровима волим да почнем од саме суштине ствари, одмах од тачке која је главна и спорна. Ја тврдим да је наш народ одавно просвећен, то је било још у оно време када је у своје биће примио Христа и Његову науку. Неко ће ми приговорити: народ не познаје Христово учење нити се држи Његових проповеди – али то је приговор без основа. Народ зна све што треба да зна, иако можда не би могао да положи испит из катихизиса. А научио је све у црквама где је вековима слушао молитве и песме које су лепше од сваке проповеди. Народ је понављао молитве и певао те песме бежећи по шумама испред непријатеља још у време татарске најезде, народ је, може бити, још тада певао - „Господе, буди једнако с нама!“ – још тада је, може бити, како ваља разумео ту песму јер у то доба осим Христа никог другог није ни имао: а у тој се песми налази сва истина Христова. Зар је важно онда што се народу слабо држе проповеди и што ђакони и црквењаци мрмљају нешто неразумљиво – а то је најтежа оптужба против наше цркве коју су измислили либерали, као што су измислили и то да је црквено-словенски језик тобоже неразумљив народу, руском сељаку!?. (А староверци! Господе!) Није важно – изађе свештеник и отпева Господе, Владико живота мојега – и у тој молитви је читава суштина хришћанства, читав његов катехизис, а ту молитву наш народ зна напамет! Исто тако он зна многа житија Светих, препричава их и слуша са ганућем. Главна школа хришћанства кроз коју је наш народ прошао – то су векови бескрајних недаћа које је осетио током своје историје, када је народ био остављен од свих и потпуно сам радио за све и за свакога и држао се свога Христа као јединог утешитеља кога је примио у своју душу за сва времена, утешитеља који му је спасавао душу од очајања! (...) Тема је веома важна и о њој треба много и често говорити и ја ћу о њој говорити све дотле док будем могао да држим перо у рукама ...Ако је наш народ одавно просвећен тиме што је примио Христа и његово учење, онда је он с Њим, са Христом примио и истинску просвету. а са таквим основним резервама просвећености, науке које долазе са Запада ће нашем народу бити права благодат, неће се Христос помрачити од њих као што се то догодило на том Западу. Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука, када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вечитој) науци о моралу. (...) Грех је смрад, а смрада нестане када сунце сасвим заблиста. Грех је пролазан, а Христос је вечан. Народ греши и свакодневно чини зла, али у бољим тренуцима када га обасја Христова милост никада се не вара у томе шта је то правда. (...) Народ добро зна да... праведника има, верује да они постоје, та га мисао крепи и даје му снаге да ће га такви у потребном тренутку спасити. Колико је пута наш народ спасао отаџбину? Не тако давно, онако смрадан од греха, пијанства и неморала он се читав духовно развеселио када је започео нови рат за веру Христову коју су муслимани искорењивали међу Словенима. Он је прихватио тај рат, ухватио се био за њега као жртву свога очишћења од греха и неправде, он је слао своје синове да гину за свету ствар...(...)“ (Август 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава трећа, Користећи се једним случајем. Четири лекције на разне теме поводом једне лекције коју ми је очитао г-дин Градовски, упућено г-дину Градовском. I О једној најосновнијој ствари“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.453, 454, 455, 456.)

35

„(...)...Тачно сте извели закључак да узрок зла видим у одсуству вере, али сматрам да онај који негира народност, одриче и веру. Код нас је управо тако, јер код нас народност почива на хришћанству. Речи сељак, православна Русија – и јесу наше исконске основе. Код нас је Рус који негира народност (а таквих је много) обавезно и атеиста, или је равнодушан према вери и обрнуто, сваки онај који не верује у Бога или је равнодушан према вери – апсолутно – не може да схвати нити ће икад схватити руски народ ни руску народност. Сада је најважније питање: како да се наша интелигенција примора да се са овим сложи? Ако само покушате да о овоме говорите, или ће Вас прогутати, или ће сматрати да сте издајник. Али издајник – кога? Њих, нечега што лебди у ваздуху, чему је чак и име тешко смислити. Јер они сами нису у стању чак ни име себи да смисле. Можда издајник народа? Ја ћу рађе бити са народом, јер се само од њега може нешто очекивати, а не од руске интелигенције која одриче народ и која чак није ни интелигентна. Али долази препород и јавља се нова интелигенција, она жели да буде са народом. А први знак нераскидиве везе са народом јесте поштовање и љубав за оно што народ у целини изнад свега воли и поштује – свога Бога и своју веру. Та будућа руска интелигенција, изгледа, управо сада почиње да диже главу. Изгледа да је управо сада потребна општој ствари и она тога сама почиње да бива свесна. Овде се, зато што проповедам Бога и народност, из све снаге труде да ме збришу са лица земље. Због оне главе у Карамазовима (о халуцинацији), којом сте ви, као лекар, тако задовољни, већ су покушали да ме назову назадњаком и мрачњаком који се сасвим исписао. Они наивно замишљају да ће сви повикати: „Како? Достојевски пише о ђаволу?“ „Ах, како је баналан, ах, како је заостао!“ Али рекао бих да им то није пошло за руком!“ (19. децембра 1880, Фјодор Михајлович Достојевски, „Писмо А. Ф. Благонравову“ у Одабрана писма II, Београд, Издавачка радна организација „Рад“, 1981, стр. 475-476.)

36

„Ви кажете: Европа је учинила много хришћанских дела мимо папизма и протестантизма. Свакако, није хришћанство овога тренутка тамо умрло, оно је умирало дуго и – оставило је трага. Да, има тамо и данас хришћана али има ужасно много деформисаног схватања хришћанства. Поступак је моралан али идеја није.“ (1880-1881, Фјодор Михајлович Достојевски, „Из бележнице једанаесте“ у Мисли из бележница 1860-1880, Београд, (без назива издавача,) 1982, одломак 415, страна 175.)

Крај

______________

1 Рекао сам.

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 7 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.