Наша баштина на Косову и Метохији на странце који се са њом сусретну оставља снажан утисак. И то не само на оне којима је културно наслеђе професија. Посебну причу чини однос италијанских војника који чувају манастир Високи Дечани и Пећку патријаршију, а који су од самог почетка показали мотивисаност која превазилази њихове обавезе. Отац Сава Јањић, игуман Високих Дечана, описује за „Политику” како то и практично изгледа:

– Осим што редовно обезбеђују пратњу за путовања и посетиоце и помажу у транспорту намирница, италијански војници инжињерци активно помажу у одржавању манастира и изградњи објеката, али и када је реч о хитној медицинској заштити. Једном нашем раднику кога је повредио бик пружена је не само хитна помоћ већ и транспорт до Косовске Митровице хеликоптером, што је спасло његов живот. Три војника крстила су се у манастиру и примила православну веру. И дан-данас одржавају контакте са нама. Још више их је одавде понело дубоке импресије и поштовање према православној вери и уметничкој традицији српског народа.

Отац Сава додаје да се и братство манастира изузетно потрудило, па италијанске војнике нико није третирао као окупаторе, већ као младе људе који су ту да помогну у једном тешком времену.

– Време које су проводили чувајући Дечане ми смо искористили као прилику за нова пријатељства, па данас, када одемо у Италију, готово да нема ниједног града у којем немамо неког од наших војника или официра. Више њих чак је директно укључено у рад наше хуманитарне организације „Амичи ди Дечани” (пријатељи Дечана), која активно прикупља помоћ за наш народ и која је до сада помагала лечење болесне деце у Италији.

Наш саговорник истиче нешто врло важно:

– Након четрнаест година рада са многим међународним дипломатама, војницима и политичарима могли смо да научимо да је немогуће доносити уопштене ставове о другим народима и да врло често неспоразуми настају због тога што нас други не познају. Наша монашка дипломатија показала је да и они који нам дођу са великим предрасудама убрзо бивају дирнути благодаћу Божијом и на крају свог мандата одлазе са Косова и Метохије као искрени пријатељи. Сваког човека можемо да задобијемо искреним срцем и поштовањем и зато је наш манастир увек имао мисију духовног моста који повезује различите људе у различито време уз помоћ духовности и лепоте која извире из прелепог дечанског храма.

М. Д.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Monaska-diplomatija-Visokih-Decana.sr.html

+++

АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ: КОСОВСКИ ИЗБОРИ НИСУ НИКАКВА ИЗДАЈА

Да је којим случајем након Косовског боја преовладала епска и суштински нехришћанска философија – боље рат него пакт – боље гроб него роб, питање је да ли би нас данас уопште било као народа

Жељко Ињац: Неприхватљиво је да се, осим државне издајничке врхушке, чују и гласови појединих људи из Цркве, тачније из Патријаршије, којима се “позивају сви Срби да изађу на изборе”. (У ту бедну пропаганду покушавају да увуку и свети Хиландар!) Како могу ти људи, најпре, да се мешају у судбинске одлуке Срба под окупацијом, а онда и још да препоручују напаћеним и још увек прогањаним Србима на распетом Косову да гласају “или сви или ниједан”, када је свим Србима на Косову и Метохији јасно да „косовски избори за циљ имају расформирање институција Републике Србије и одрицање државе од суверенитета на Косову и Метохији“?

Патријарх је у Пећи рекао да он то говори „у име Цркве“. Међутим, нити је Црква консултована, нити саборски разговарано и договарано о томе - тако да то није став Цркве, макар га тако назвао патријарх. Ни он нема право да тако присваја само себи глас Цркве. Тако није радио блаженопочивши патријарх Павле, у овим тешким временима нити српски пећки и београдски патријарси кроз векове“, каже умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије. Може ли коментар?

Архимандрит Сава Јањић: Уместо да коментаришем личне изјаве и ставове људи које дубоко лично поштујем и ценим, мислим да је много пристојније да говорим о томе како ја из песпективе живота на Косову и Метохији видим стварност у којој живим.

Ниједан разуман православни Србин не може да равнодушно посматра оно што се дешава на овим просторима. И ми смо сведоци једне огромне трагедије и неправде која је задесила многе невине људе, и Србе, и Албанце, и Роме, било за време рата или после њега. Иако смо с временом овде развили неки унутрашњи механизам који нам помаже да живимо колико је год то могуће нормално у овим условима, у дубини срца и те како осећамо дубоки бол и забринутост за будућност која је пред нашим народом и нашим светињама на Косову и Метохији.

И Његова Светост Патријарх Иринеј и те како осећа бригу за Косово и Метохију. Након боравка у Пећкој Патријаршији, где смо имали предивну прославу манастирске славе Покрова Пресвете Богородице, Патријарх је заједно са Владиком Теодосијем обишао прво Будисавце, патријаршијски метох код Клине, а потом Велику Хочу и манастир Зочиште. У Великој Хочи га је народ дочекао са огромном радошћу јер је то била прва посета једног српског патријарха овом селу барем у последњих стотину година јер нема белешке да је иједан његов претходник долазио у Хочу. Патријарх није дошао у Пећ да би давао изјаве о изборима јер је говорио о многим другим стварима и у беседи, као и пред новинарима. Ипак, Патријарх је изразио мишљење и о предстојећим општинским изборима на КиМ говорећи као првопрестолник Српске Цркве и председавајући Св. Архијерејског Синода.

Када је пре неколико дана Епархија Рашко-призренска објавила саопштење о изборима, Владика Теодосије је то учинио тек након што је Св. Архијерејски Синод детаљно упознао са овим питањем и добио сагласност да саопштење објави Епархија. Зато ни ово саопштење Епархије тј. Владике Теодосија, ни потоња изјава Његове Светости нису њихова лична мишљења, него одговорни ставови двојице архијереја који имају своју канонску територију на просторима наше јужне покрајине и који и те како брину о свом народу, али који имају и право и дужност да сагледају постојеће проблеме у својим Епархијама и укажу како треба да се према њима поставимо.

Не желећи да понављам текст саопштења Епархије и изјаве Његове Светости, могу само да кажем да пред косовско-метохијским Србима није избор између добрих и лоших могућности већ треба наћи решења која су најмање лоша и која омогућавају да се Срби боље консолидују као релевантан фактор у нама нимало наклоњеним околностима. Пре пар дана сам разговарао са министром Вулином о овом питању и он ми је рекао да ће Србија много лакше моћи да помаже свом народу на КиМ уколико се конституише Заједница српских општина која ће бити призната и од локалних косовских институција и од стране међународне заједнице. То није никаква издаја Србије јер ће убрзо, како ми је рекао и он, а радније и г. Александар Вучић, бити донешен уставни закон који ће евидентирати постојање Заједнице српских општина на КиМ у српском Уставу и то тело биће спона између Београда и нашег народа и главни канал за слање помоћи нашем народу. Данас сам управо примио председнике више округа са простора уже Србије и људи показују искрено интересовање да помогну јер ће се преко братимљења општина и директне међуопштинске сарадње још више омогућити наставак бриге о нашем народу и светињама.

Наш народ није први пут на политичкој ветрометини где морамо да доносимо некада и болне одлуке које треба да омогуће нашу будућност и опстанак. Једна од таквих одлука била је одлука Кнегиње Милице, тј. преподобне Евгеније, која је прихватила вазалски статус у османском Царству ради опстанка народа и светиња. Ни њој није било лако што даје кћер султану Бајазиту, убици њеног мужа и Оливериног оца, као што ни Св. Стефану Високом није било лако када је ратовао против других хришћана за свог новог савезника. Међутим, ову благородну породицу и свештени сабор наше Цркве који је подржао ове тешке одлуке мотивисала је истинска брига о свом народу и дубока свест о историјским реалностима које се не могу игнорисати. Њиховом одлуком сачувана је српска држава за још педесетак година. Да је којим случајем након Косовског боја преовладала епска и суштински нехришћанска философија - боље рат него пакт - боље гроб него роб, питање је да ли би нас данас уопште било као народа.

Као што сам и до сада говорио, Косово и Меотхија за нас је пре свега духовни простор. Он може да буде под нашом територијалном и политичком контролом, а може и да не буде, зависно од историјских збивања у којима ми немамо пресудан утицај. Ипак Косово је за нас много више од територије, то је симбол нашег завета са Богом и икона Царства коме тежимо и које се стално пројављује у литургијском животу наше Цркве. Сетимо се само тешког времена пророка Јеремије који је пророковао у Јудеји с краја седмог и почетком шестог века пре Христа. Јеврејски народ је тада заборавио свог Бога и подавао се идолима. Јеремија је стално упозоравао на богооступништво. А када је Бог својим праведним судом допустио да Вавилон крене на Јудеју, Јеремија је по надахнућу Божијем упозоравао цара да не слуша лажне пророке који подстичу конфликт и нереалне амбиције него да се народ покаје и врати Богу. Наравно то се није догодило и Вавилонци су спалили Јерусалим и са њим Храм, а Јудеје повели у вавилонско ропство. Тек после тога полако сазрева свест да обећање Царства Израиљевог није само територија, већ да обећање има духовно значење што и сам Господ Христос објавио и испунио.

За српски народ Косово је заветна земља коју нам нико не може одузети из нашег срца и свести осим нас самих. Фиксирање искључиво на територију, а посебно идеја да ако не може сачувати цело Косово, да се оно, пак, подели па да се северни део сачува, а јужни ваљда препусти Албанцима, показује озбиљно одсуство хришћанске песрпсективе и карактеристично је за политичке кругове који су у име својих нереалних националних идеја дубоко унесрећили наш народ претходних 20-так година. Зар већина Срба не живи јужно од Ибра, зар наше најважније светиње нису јужн од Ибра. Откуда онда толико бриге само о северу, док се Србима јужно од Ибра олако препушта да се сами брину о себи. Једино јединствени и организовани Срби и јужни и северни могу да се очувају као фактор на овом делу привремено окупиране територије Србије.

Косово и Метохију пре свега чувамо остајући на својим огњиштима као своји на своме, превазилазећи све партијске и политичке поделе црквеним јединством и сталним враћањем Христу и једним хришћанским оптимизмом да је заиста свако земаљско за малена царство и границе, а небеско царство увек и довека. Српска Православна Црква увек је била и остаће чувар овог хришћанског етоса и зато ни садашњим питањима на Косову и Метохији не може да приступа са политичког становишта, већ са пуном свешћу да у свако време и на сваком месту треба да сведочи и објављује тајну Царства Небеског које долази и већ је ту међу нама.

http://www.standard.rs/arhimandrit-sava-janjic-kosovski-izbori-nisu-nikakva-izdaja.html