Вероватно је мало оних који сами могу да се досете и открију полазни смисао или етимологију руске речи «супруг»: то је онај ко је заједно упрегнут, ко се налази у једној запрези са својим животним сапутником. Иста је била и етимологија старогрчке речи «супруг»: ὁι σύζῠγες (sudzuges), ова реч у множини на грчком језику не означава само супружнике, већ и заједно упрегнуте. Она је сродна старогрчкој речи τό ζεῦγος (dzevgos) – парна запрега, кола у које је упрегнут пар, двоје. Исти корен као ове речи има и глагол ζεύγνῡμι (dzevgnumi) – упрегнути јармом, упрегнути у запрегу, спојити (у браку), сјединити, сковати.

На први поглед, оваква етимологија је помало мрачна. Може се учинити да су породица и породичне обавезе само својеврстан јарам или терет под које неко поставља свој врат како би попут коња даље вукао заједничка кола породичних обавеза. И у чему је онда радост породичног живота? Зашто уопште стварати породицу? Да би човек после тога целог живота «радио као коњ»? Онда је у праву популарна шала која каже да се «за добру ствар неће рећи да је брак».¹

Наравно, у породичном животу постоје проблеми који су само њему својствени, обавезе и тешкоће. Поред осталих једнаких услова у животу породичног човека има више бриге и одговорности него у животу нежење (истина, има и мање повода за досађивање). Међутим, брачна запрега истовремено не означава само тешке бриге за заједички опстанак из које се не може изаћи само због голог осећања дуга. Заједничко ношење терета породичних послова и проблема треба да има и неки други, виши смисао. Одговор ће вероватно зависити од тога у ком правцу уопште иду породичне кочије, имају ли одређени правац и циљ кретања или је то само пут никуда, у кругу једних, те истих брига и потреба.

Једном ми је једна добра познаница на питање у чему види свој задатак као жена одговорила: «Вероватно је главно да помогнем мужу да се спаси.» Чини ми се да је то врло тачан одговор. У браку се муж спасава кроз жену, а жена кроз мужа – тако што се уче да воле. У принципу, породични живот је школа љубави у којој се човек ако има довољно мудрости, макар мало учи и навикава на својства која су саставни и неодвојиви део истинске љубави: трпљењу, макар минималном, смирењу и пожртвовању. Он, на пример, учи да опрашта слабости своје половине, да не обраћа пажњу на њих. Јер љубав «дуго трпи, милокрвна је, љубав не завиди, љубав се не велича, не надима се, не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи» (1 Кор. 13, 4-7). И способност за љубав се пре свега проверава на односу према најближима: жени, мужу, деци, родитељима.

И тада се испоставља да су супружници заједно упрегнути у главном животном задатку: да науче да воле.

Јуриј Пушчајев

¹ У питању је игра речи, брак на руском значи и шкарт. (прим. прев.)

Фома.Ru