Позната је мисао оснивача намоћније банкарске династије света, Мајера Емшела Ротшилда : „Дајте ми контролу над новцем у некој држави и није ме брига ко прави законе“. Ово никако не улази у уши наших еврољубаца у оба смисла ове речи: оних што би да се евроунијате и оних што мисле да је евро, као монета, фактор стабилности.

Зато је гробар српске привреде, а посебно српских банака, Млађан Динкић, обавио огроман посао у Србији, за Ротшилдову империју, када је улетео у Народну банку, 5. октобра 2000. године, па потом растурио четири развојне банке: Југобанку, Београдску банку, Инвестбанку и Беобанку, а с њима и Службу друштвеног књиговодства (СДК), поред које не бисмо имали Пајтићеве војвођанске банкарске лопурде. Наиме, у здравим државама комерцијалне банке следе национални интерес и новац користе како би подстакле производњу у земљи. Националне банке се тако и саме развијају, односно у складу са националном економијом. Систем олигархијских банака дивљег капиталистичког либерализма ради супротно томе, односно тако да се његова банкарска мрежа користи за исисавање развојног капитала из националних економија. Зато су велике српске банке прве ликвидиране после окупације Србије коју је извршила Сорошова “демократија”. Петооктобарски преврат је означио почетак новог историјског раздобља, у коме је Србија материјално осакаћена и више него што ју је осакатио „милосрдни анђео“, а које ће бити упамћено као евроманијаштво.

Најновији „бљесак“ евроманије у главама наших политичара је објашњив једино деловањем ЕНФ генератора на њих приликом њихових посета Бриселу. Нећемо да верујемо да није тако, јер бисмо, у супротном, морали користити неке за њих непријатније дефиниције да бисмо објаснили њихово понашање. Наиме, задњих деценија развијени су такозвани генератори ЕНФ мале снаге, за утицај на психу људи који утичу на преговараче од којих се очекује одређена врста компромиса. Делују тако што врше поремећај рада централног нервног система променом фреквенција, чиме се вештачки успорава, односно убрзава активност мозга. Таква промена онемогућава човека да нормално размишља и доноси рационалне одлуке. Могуће је остварити различите емоције човека, а користе се током свечаности, пријема или за утицај на демонстранте.

Недавно је на ово указао и Мирослав Лазански подсећајући да је стручњак за психотронику Игор Смирнов, радио с америчким службама ЦИА, ФБИ, НСА, ДИА, на програму психокорекције, односно технологије која може да се користи за промену расуђивања, за сузбијање политичких противника и осталих потенцијалних опасности у оквиру Новог светског поретка. Наиме, Лазански преноси да је Смирнов тврдио да може мерити мождане таласе користећи електроенцефалограме, потом креирати, помоћу компјутера, мапу подсвесних и других људских импулса, као што су бес и сексуални нагон. Помоћу снимљених подсвесних порука може да се измени перспектива уз моћ сугестије. Зато Лазански каже: „Када данас слушам неке овдашње политичаре који горљиво говоре о потреби промене наше свести и мишљења, онако злобно размишљам да ли су заправо они већ подвгнути психотроничкој обради промене свести. Јесу ли већ били пацијенти професора Смирнова? Хоће ли нас опет убеђивати да би требало колективно да мењамо свест?“

Наши психотронички третирани мозгови су једини који не могу да виде оно што одавно увиђа и западни либералкапиталистички свет, односно да није одржива Европска унија оваква каквом је представља  Ален Паргез, француски професор емеритус на Економском факултету Универзитета Франш-Конт у Бесансону и предавач на Економском факултету у Отави, некадашњи консултант француског председника Франсоа Митерана: „Евро(унија) је нови тоталитарни друштвени систем, који је програмиран пре много времена, у периоду између два светска рата, а који је довршио председник Митеран. У том новом светском поретку неће бити суверених држава. Држава мора нестати, или бар она држава која потиче из демократије. У новом светском поретку, власт мора бити потпуно пренета у руке елите, капиталистичке класе технократа, који воле да имају моћ апсолутне контроле.“

Европска унија има у своме језгру евро, преко кога се врши антидемократска превара и пљачка, пре свега европских народа. Зато, професор Паргез каже: „Пошто су земље чланице (Европске уније – прим - Д. М.) лишене своје монетарне моћи, евро ће бити сасвим приватна монета, створена једино због приватних агената банака које морају да следе циљеве Централне банке која мора да испуњава очекивања финансијских тржишта.“

Дакле, данашња ЕУ је само љуспа за евро, односно она је еврозона преко које малобројна финансијска елита управља Европом мимо било каквих демократских поставки. „Еврозона има за програм да сведе привреду на шеснаести век, на феудализам, када су земљопоседници и банкари били привилигована класа“ – каже Михаел Хадсон, професор економских наука (professor of Economics at the UMKC, Research Associate at the Levy Economics Institute).

Европска унија и евро нису замишљени као свет бољег живота Европљана, већ су пројекат стварања јединствене државе, једног устава, јединственог економског и финансијског тржишта, као предуслова да полугама власти управља малобројна елита. То је свет потребан Ротшилдима, Рокфелерима, мегаиндустријалцима и мегабанкама. То није свет за обичног човека. Ту нема ни демократије, ни хуманости. У том свету нема места ни за духовност. Ни за религију. Можда ће бити добро да се укратко подсетимо како је настала идеја о Европској унији, па да схватимо шта се крије иза завесе.

Наиме, иако је идеја о уједињеној Европи постојала и раније, још у Средњем веку, први је изнео идеју стварања Европске уније (то није Уједињена Европа) Аустријанац, гроф Рихард Н. Куденхове – Калерги, 1923. године када је објавио књигу у којој је предложио стварање Уједињених држава Европе. Много прецизнији од њега био је Адолф Хитлер који је осмислио Европску економску заједницу (Europaische Wirtschaft-gemeinschaft). Први корак у стварању те европске заједнице био је одлука о уједињењу индустрије угља и челика, 1951. године, чиме су ове индустријске гране у Западној Немачкој, Француској, Италији, Белгији, Холандији и Луксембургу дошле под јединствену контролу. У Риму је 25. марта 1957. створена Европска економска заједница (исти наѕив који јој је дао и Хитлер), а уговор из Мастрихта, 1992. године представљао је довршење идеје о окупацији слободних грађана Европе од стране мале елите богатих. Сав овај дуги пут од Калергијеве идеје, преко Хитлерове конкретне разраде, па до Мастрихта, усмерен је на то да европске земље постепено прихвате губитак националног суверенитета у корист Светске државе на чијем челу није демократија, већ Ротшилд енд компани.

Оно што не схвата данашња наша власт, схватио је чак и Стаљин, па пише у књизи „Марксизам и национално питање“: „Поделите свет у регионалне групе, као транзитну фазу до светске владе. Становништво ће лакше одустати од националне лојалности, прво ка неодређеној регионалној лојалности, а онда ће прихватити светски ауторитет. Касније, сви региони се могу подвести под светску диктатуру.“

Ако је Европска унија, као основа плана за колонизацију целе Европе, воз у који ускачу незнавени, онда је евро његова локомотива. Осмислили су га Ротшилди, а најјачи агент те породице у данашњој Европи је Џорџ (у ствари: Ђерђ Шварц) Сорош, који је изјавио у Давосу, 2008. године: „Свету је потребан финансијски шериф”.

Можда нам још није именован„финансијски шериф“, али његов колт је већ ту, а користи евро, као муницију. „Евро је био историјска грешка. Његов наводни циљ је био да учини Европу конкурентним субјектом у глобализацији, али је оваплоћен у најгорем облику: обезвређивању људског рада. Глобализација је донела децентрализацију производње, нестабилност запослења и губитак будућности.“ – сведочи Костанцо Преве, италијански филозоф, есејиста и политиколог. Наиме, глобализација обухвата и смањивање броја места на којима се доносе политичке и економске одлуке, што је циљ је Новог светског поретка у коме треба да влада само мала и самоизабрана елита. Стожер окупљања нису САД, како многи верују, већ интернационална банкарска елита. Део те елите чине и америчке банке, али су оне одрођене од грађана, а политичари, укључујући и председника САД су само марионете међународног финансијског капитала.

Глобализација и прекоатлантско диригивање Европом преко евра донели су нове невоље, које се очитују у нелојалној дампинг конкуренцији коју врше земље, као наша, нудећи страним фабрикама „Динкићеве услове“ да би инвестирале у Србију. Наравно, национални синдикати земаља које су оштећене Динкићевим дампингом реагују устајући у одбрану права на рад својих радника и траже увођење оштрих мера против фирми које преносе производњу у земље које нуде услове као Србија. Дакле, радницима западних земаља које су нас бомбардовале и санкцијама нам уништавале привреду, сада се враћа као бумеранг сиромаштво које су нам сировим насиљем, у своје искључиво лукративне сврхе, наметнуле њихове владе. Они сматрају да је Динкић штеточина за њих, а истовремено нема озбиљног привредника у земљи Србији који не мисли да је он штеточина и по нас, јер нас продаје странцима уз бакшиш од десет хиљада евра по глави, а без динара профита за Србију. Један од примера је фабрика „Омса“ из Фиренце која је отпустила 293 радника да би пренела производњу у Србију. На штети су италијански радници, јер су остали без посла, а и ми, јер ћемо „српској Омси“ платити радно место наших радника по 10.000 евра да би профит одлазио италијанским газдама, уместо да поменуте евре директно уложимо у производњу, наводњавање, пољопривреду и тиме запослимо много већи број људи. На овај начин, Динкић је оштетио и нашу и италијанску сиротињу. Италијански професор Дијего Фузаро каже тим поводом: „Једини начин да се супротставимо монотеизму транснационалних тржишта која врше деструкцију сваке политичке снаге, јесте да изгласамо ону политичку власт која је у стању да се супротстави глобалној економији. Не мислим на повратак фашистичких држава, већ на примат политике над економијом. Ево примера „Омсе“. Држава која држи до своје респектабилности не би дозволила да се фабрика пресели у Србију и оставе без посла њене раднице.“

Износимо мишљење професора филозофије историје Дијега Фузара управо зато што је млад (1983.), јер ће такви као он креирати будућу слику овога света, на што имају право, јер они који су пре њих створили овакав данашњи нимало срећни, а још мање хумани свет немају права на будућност младих. Превише штете су му нанели. Уосталом, хтели ми то не хтели, будућност света ће преузети у своје руке нове генерације којима припада овај млади италијански филозоф, већ врло познат у својој земљи с изненађујуће обимним научним делом за своје године. Професор на Универзитету „Сан Рафаеле“ у Милану, Дијего Фузаро, каже: „Логика капитализма је увек иста, неумерени раст вредности као једини циљ, на штету људског живота. Што се тиче евра, ствар је врло компликована. Ја сам, укратко речено, за то да се одмах изађе из евра. Безусловно. Пре него започне дуга ноћ без краја, због тога што евро служи, данас, да скине оклоп са старог европског модела капитализма, онога у коме су социјална права била неотуђива, онога који има школу и здравство за све, онога за који су се избориле класне, друштвене борбе на терену.“ Професор Фузаро указује и на то да грађанска права немају никакву вредност, без социјалних права. Ако, нема социјалних права, нема ни грађанских права, што значи да нема ни демократије. „Тај европски капитализам, који је постојао раније, који је садржавао гаранције за све, тај модел европског капитализма мора бити уништен и замењен америчким моделом капитализма, а то је модел капитализма са дивљом либерализацијом свега, од здравства до школе, што значи да оно што је некада било заједничко добро, треба претворити у робу. Дакле, евро служи управо за то. Служи да елиминише сва социјална права и да наметне амерички модел капитализма. То је суштина. Евро је једним ударцем избрисао сто педесет година социјалних права. Евро уклања европски капитализам.“ – додаје професор Фузаро.

Наравно да је тако, јер евро је Ротшилдов пројекат за контролу европских банкарских токова, а самим тим њене привреде и политике, настао одмах после Другог светског рата, развијан преко монетарне јединице UA (Unit of Account i EUA - European Unit of Accoun), па обрачунске јединице екија (ECU - European Currency Unit), све до данашњег евра.

  „Могли бисмо рећи да на сцени глобалног капитализма имамо три сценарија. Данас немамо више капитализам и комунизам, већ имамо капитализам са три лика. Имамо амерички капитализам о коме сам говорио, значи капитализам у коме је све добро, ако имаш паре. Затим имамо европски капитализам који је очувао, иако ограничено, социјална права. И на крају имамо кинески капитализам који спаја најлепши лик капитализма и најлепши лик комунизма, у коме комунистичке олигархије управљају монетом, производњом. А Европа игра игру у којој треба да одбаци свој капитализам да би прихватила амерички. Евро служи баш у ту сврху. Евро није Европа. Евро је еврократија. Нема ту велике европске културе. Ако погледате новчанице зване евро, нећете на њима видети велике европске споменике. Видећете оне који су потпуно ванисторијски и какве можете видети било где. Дакле, евро томе служи. А доказ за то је и да је уједињена Европа, какву су племенито сањали Еразмо (Ротердамски) или (Емануел) Кант, претпостављала превасходно геополитички независну Европу. Ако смо већ код тога, онда се треба запитати какву улогу имају америчке војне базе на европском тлу? Од кога нас оне бране? Од комунизма? Нема га више од двадесет година. Од фашизма? Нема га више од шездесет година. Мој одговор је да европске америчке базе служе да нас бране од нас самих. Да не настане Европа алтернативе, различита од модела америчке империје, која, у име „специјалне мисије“, настоји да империјалистички колонизује цели свет. Ако тако поставимо ствар, онда то значи да морамо изаћи из еврозоне. Дегенеративни процес (у Италији – прим. Д.М.) је започео, могло би се рећи, 1992. године када је срушена Прва Република и када је, са Другом Републиком почела приватизација. А други кључни моменат је 2011. година, када је почела дивља приватизација са техничком владом Монтија. То су технички и економски стручњаци, нико није политичар. Нико није за њих гласао и директно су постављени као нека војна хунта. Евро омогућава Немачкој да данас уради оно што није успела 1940. године, са тенковима. Логика је следећа: нема више тенкова, али ту је банкарска маржа; нема више војног ултиматума, али ту је економски ултиматум. Треба изаћи из евра. Стално нам траже да поднесемо жртве. капиталистичка реторика је реторика жртве, јер капитализам, пошто је то монотеистичка форма, у смислу монотеизма тржишта, тражи жртве, као и сви монотеизми. Грчки народ је жртвован на олтару капитала, а и ми ћемо сутра, ако брзо не изађемо, бити жртвовани на олтару капитала. Дакле, стално траже жртву од нас. Покупиће нам новац са рачуна у име те перверзне логике жртвовања. Мислим да жртвовање има смисла, ако се жртвујемо за децу или унуке. Али жртвовање за финансијски капитал, за његово преживљавање, није прихватљиво и зато треба хитно изаћи из еврозоне. Пошто ни десница, ни левица не доводе у питање евро, треба напустити ту лажну дихотомију, која је само превара којом се идеолошки манипулант служи да нас спречи да схватимо свакодневни живот. Оне који мисле да се данас стварни живот може тумачити према становиштима деснице или левице, ја називам „мажино“ интелектуалцима. То су они што мисле да се данас могу борити старим адутима, а што је најгоре, те старе адуте су им подметнули непријатељи, којима је у интересу да се мисли да су за проблеме криви десница или левица, комунизам или фашизам. Никада до данас, рекао бих, није вођен рат са адутима које је директно дао непријатељ.“

Веома је индикативно мишљење професора Фузара о уласку Хрватске у ЕУ: „Недавно је и Хрватска ушла у Европу или, боље рећи, у перверзни еврократски систем, што би била његова коректнија дефиниција. Али, опште је познато да је монопол на дефиниције прерогатив хегемоније јединог дозвољеног мишљења које настоји да сакрије суштину ствари иза уверљивих и по мери дресираних личности.

Сада ће немачка моћ лакше контролисати Хрватску политику, помоћу заједничке валуте.

Нарочито је зачуђујућа чињеница да се с уласком у ЕУ убрзава почетак несрећа тог несрећника који у њу улази. Вероватно ће и Хрватска упасти још брже у злу јаругу пуну мука изазваних универзалним еврократским потопом. Славље због уласка у криминални пројекат звани Европа брзо ће да прерасте у жалост. Славље организовано због пријема Хрватске неодољиво подсећа на рецепт војводе Валентина – о коме се говори у Макијавелијевом „Владаоцу“ – када је он окупио на гозбу највеће представнике њему непријатељских породица да би их потом све подавио, на преваран начин.

Зато, без претеривања (и не бринући за врли politically correct хор и његове дресере), верујемо да можемо да се обратимо, народима који улазе (или ће ући) у еврократски криминални пројекат, речима из Дантеовог Пакла (треће певање, девети стих): „Ви што улазите - оставите сваку наду!“

Професор Фузаро је поменуо и једну грешку италијанске политике, какву се управо спрема да начини (понови) Александар Вучић, на Монтијеву технократску владу. Изгледа да се наша влада склона да нас увуче у грчки сценарио, у коме комесар ЕУ, кога би поставили министри еврозоне, може да ставља вето на одлуке грчке владе. Наш сценарио је мало замагљен јер нама ЕУ неће поставити комесара, пошто га Вучић најављује довођењем страних „стручњака“ на министарска места у Србији. Уосталом, шта ће нам Брисел када имамо Вучка. На страну што је то ругање нацији да је неспособна да нађе пар министара, па су јој потребни странци. А какве министре имамо и какве смо имали, чини се да и није тешко наћи способније.

Дакле, ти страни „стручњаци“, рецимо финансијски, ће доћи уместо нас, јер смо сви ми тобоже „неспособни“ да водимо привреду и политику своје земље. Чиста превара у којој ће нашим државним пословима управљати они које народ никада није бирао, а још су и странци. На основу чега Вучко, за пријатеље Алек, који ни минута није провео на раду у привреди или у банкама, зна ко су ти страни псудоексперти и зашто су бољи од наших академика и професора универзитета? Он је додуше био још мали, па се не сећа како нас је (по)харао, и то за наше новце, извесни светски стручњак Џефри Сакс, са својим и нашим, тадашњим југословенским Вучком, Антом Марковићем.

Шема тих страних експерата америчког либерал капиталистичког кова увек је иста: приватизација државних (углавном успешних) предузећа, отпуштања радника, ослобађање од државне контроле (стварањем агенција), резање социјалне потрошње (пензије, здравство, итд.), замрзавање плата или њихово смањење, слободан приступ тржишту за стране компаније и укидање било каквих царинских рестрикција, и наравно, сурова репресија против оних који се томе супростављају. Просто да поверујемо да је Вучић прошао крај неког америчког ЕНФ генератора, па му је психотронски промењена свест, јер је јасно да му је ту идеју улио неко од његових западних пријатеља којима се хвали, а које је стекао за свега годину дана (ко каже да се пријатељи стичу годинама, а у политици то не бива?!) у жељи да нам наметне и своје министре мимо народне воље. Упркос својој умишљености, није Вучко баш толико генијалан да сâм дође на тако ретроградну идеју којом понижава све грађане Србије. Неко напољу га је одушевио „великим знањем“, јер није тешко одушевити незналицу у сфери привреде и финансија решењима страних стручњака који предлажу мере које зна сваки шеф рачуноводства у Србији. А када буду дошли ти „експерти“, њихове мере ће зауставити наш ионако слаб привредни развој на путу којим нас српска власт неовлашћено води (гласачи нису гласали за оно што данашња влада ради). Али, ако је први потпредседник Владе (тамо где нема сујете постоји само потпредседник) баш навро да доведе странце да владају Србијом, онда предлажемо да за министра финансија и привреде постави Мослера Варена, америчког економисту и привредника, угледног аутора институције „Савремене монетарне теорије“ (Modern Monetary Theory, MMT), који каже: „Нема ниједне толико велике финансијске кризе која се не може савладати довољно великим резом на порезима или на повећању јавне потрошње.“ Господин Мослер (испуњава све критеријуме за радно место у нашој влади: Американац, говори енглески, капиталиста, демократа и опет Американац је, што значи да је сигурно странац), међутим, ризикује да га Вучић, ипак, не запосли, јер не мисли ни слично као Динкић. Дакле, Мослер тврди да за суверене државе (ваљда је Србија још суверена држава, уосталом српска влада нас још није обавестила да је другачије) не постоји стварна опасност од банкрота, чиме се плаше грађани наше државе, јер владе и централне банке, у нашем случају Народна банка Србије, имају скоро безгранични капацитет да покрију своје дефиците, управо штампајући новац. Није важно, каже он, што се тиме ризикује инфлација. Али, строго се треба пазити повећања цена робе, јер до њега долази само када новац у оптицају није пропорционалан квантитету роба и услугама на тржишту. Зато ће многе фирме у Европи пропасти с пуним магацинима, јер народ нема пара да купи њихову робу, чак и када му је неопходна. Дакле, нема стезања кајиша, нити инфлације. Напротив, европска економија ризикује пропаст управо због бесмисленог стезања кајиша, што значи да се повећава и број незапослених, а тиме и јавни дуг. Ради пуне запослености Евроланд мора потпуно да промени курс, каже Мослер. Мора да штампа више новца, а владе морају да имају буџете у дефициту, наравно „не до бесконачности, али никако ни у оквиру ригидних параметара које је предвидео „Уговор из Мастрихта“. Наиме, јавни дуг мора да буде уско повезан са државним циљем да се достигне пуна запосленост. Али, додајемо ми, тада нема екстрапрофита за Ротшилда.

Истовремено, ова наша власт, на свом слепом европском путу, тежи ка еврозони, односно евру који је створен да би по потреби могла да се контролише европска привреда, онако како светском банкарском картелу одговара. Евро никада није планиран да буде средство економског развоја европских земаља, што и јесте основна улога новца. У Европи је створен систем без граница, односно Европска унија, са циљем да се читав европски фианансијски систем обједини ради лакше контроле националних ресурса, па су главне жртве тога хтења националне валуте, националне економије и државни интерес. Јер лакше је контролисати једну валуту, евро, у двадесет осам држава ЕУ, него двадесет осам валута у двадесет осам држава Уједињене Европе Суверених Држава. У том циљу светски луткари се служе реформама, транзицијама, шок терапијама, изборима, референдумима, сецесијама, наранџастим револуцијама, грађанским ратовима, војним интервенцијама, хуманитарним ратовима, чак и милосрдним анђелима. Свим и свачим осим хуманим и демократским погледом на свет.

Амерички председник Томас Џеферсон је указао на опасност која се спремала Америци: „Верујем да су приватне банке опасније за нашу слободу него најјаче армије. Оне су већ подигле новчану аристократију која поништава моћ владе. Ова моћ банкарима мора бити одузета и враћена народу“. Узалуд је говорио.

„Ко год контролише количину новца у било којој земљи, апсолутни је господар индустрије и привреде.“ - речи су америчког председника Џејмса Гарфилда.

Али, да би сваки такав чин националних влада предупредили, да би игнорисали оваква упозорења, светски финансијски моћници, главни кривци за економнске кризе и ратове, су схватили да је важно уништити све националне централне банке, ослободити државе граница, како би фиктивни капитал (у њега спада и артифицијелни електронски капитал преко кредитних картица, који је већма или сасвим без контроле и без покрића у робним контравредностима) могао слободно да циркулише, обесмислити и укинути националне владе и уместо држава створити међународне организације, мултинационалне корпорације и банкарске институције. И наравно међународне монете, попут евра. Дакле, глобализација, односно смањивање броја места на којима се доносе политичке и економске одлуке, циљ је Новог Светског Поретка. Стожер окупљања нису САД, као такозвана "најмоћнија сила", већ интернационална банкарска елита која је права најмоћнија сила света. Томе циљу служи Европска унија. Томе циљу служи евро. И томе циљу хрли српска влада.

А евру, као валути, не верује, што значи ни Европској унији, ни онај чија је породица створила и Унију и евро, лорд Јакоб Ротшилд, старина у банкарској династији Ротшилда. Наиме, енглески „Телеграф“ је недавно објавио да се он „кладио“ у 130 милиона фунти да ће евро пропасти. Он је, поштујући правило да је профит неке финансијске трансакције увек сразмеран ризику, подигао „баријеру“ евру, јула ове 2013. године, са 3% на 7%, у свом инвестиционом фонду „Rit Capital Partners“. Такав потез старог финансијскг лисца указује да је он сигуран да ће евро пропасти, а на овај начин не само да себе обезбеђује од болесног евра, него и подстиче његову бржу пропаст. Јер, за оне који су неспособни да опстану – лапот.

Све у свему од Европске уније и евра стигли смо до европреваре. Зато бисмо поставили и једно „посланичко“ питање: у којој валути Србија чува своје девизне резерве? Није, ваљда, у еврима?!

И још једно: где се чува државно злато?

Није, ваљда, у неком евротрезору с обрачуном у еврима?!

/Написан текст 5. августа 2013/

Додатак аутора: Да ли се до данас ишта променило тако да нисам у праву?

27. октобар 2013.

( текст првобитно објављен у недељнику „Печат“)