header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Срђан Воларевић: Кумановски сумрак
Срђан Воларевић: Кумановски сумрак Штампај Е-пошта
субота, 09 новембар 2013

 УМЕСТО УВОДА

Лутајући Интернет морем у потрази за добрим чланцима, налетео сам на текст нашег изврсног књижевника, Срђана Воларевића, Кумановски сумрак. Иако је чланак – изврсна анализа о екуменизму - објављен 2011, његова вредност је трајна. Зато га шаљем читаоцима „Борбе за веру“ на увид.

Владимир Димитријевић

+++

Објављено: 05/01/11.

Нараштајима угледне и веома хваљене новине „Политика“, још 2004. године, у више наставака, објављивале су фељтон у коме се, с нескривеном одушевљењем, представљао сусрет васељенског патријарха Вартоломеја и папе Јована Павла II. Уз исцрпне приказе несебичних излива обостране духовне љубави и више него издашно вођене срдачне разговоре, као и заједничка појављивања пред верницима Рима и околине, овај фељтон нам је упутио читав низ фино упакованих опомена, а чини се да је главна она која вели да Српска православна црква „леђима иде у будућност“.

Да тај фељтон није плод случајности, или чега сличног, треба рећи да је Светозар Маровић, председник тадање заједничке државе Србије и Црне Горе, како су вести извештавале, радио на томе да поменути папа дође у Београд (а владика нишки Иринеј, а данашњи наш патријарх, једним килавим и прозуклим објашњењем објашњаваше протоколарна питања око те посете, док као имела неуништиви Млађан Динкић пред лицем јавности сматраше да теписи за папин долазак морају да се припреме – да поменем само та два реаговања). Некако се састављало да је тих дана веома често било помињано по штампи да би папа и могао да дође у Србију, а уз дрчног публицисту Мирка Ђорђевића изразитији и ватренији тумач те врло пожељне посете бејаше штовани протојереј Радован Биговић, професор на православном богословском факултету у Београду, као и оснивач Хришћанског културног центра, иначе незваничног београдског центра екуменизма. А у име напрасног рађања симпатија према личности папе Јована Павла II појавила се сензационална вест да је озлоглашени КГБ био планирао атентат на њега (што у ова миротворачка времена природно следи од ратоборног православља), док се, с друге стране (што је од ништа мање опаког протестантизма), осуђују немачке новине „Велт“ због неког сатиричног текста у коме се папа баш и није прославио.

Да такво понашање штампе и осталих медија у Србији није плод какве усплахирености, или параноје, или насумичног витлања по сензацијама, већ нечег далеко дубљег и са далекосежнијим претпоставкама, показали су тада одржавани разни симпозијуми о великој шизми, о потреби дијалога о црквеном помирењу, као и учестали сусрети високих црквених великодостојника из Српске православне цркве и Римокатоличке цркве. Над свим тим дешавањима увек се провлачило питање: кад би папа могао да дође у Србију, као „ходочасник мира, који тражи и нуди опроштај“, како га је из своје дрчности описао поменути публициста Ђорђевић.

Истине ради мора се рећи да је блаженопочивши патријарх српски Павле у тим данима, из сасвим загонетних разлога, у патријаршиском двору примио загребачког надбискупа Јосипа Бозанића и секретаре бискупских конференција Европе. Додуше, загонетка и даље остаје, тада се у Београду (!!!) и одржавао велики скуп генералних секретара бискупских конференција Европе, из 29 римокатоличких земаља. Обратите пажњу: у Београду! Престоном граду државе Србије која има преко 85% православних верника и која је православна земља, по мерилима данашње грађанске демократије. Као врли домаћини учесницима овог скупа помињу се епископ бачки Иринеј (то је онај владика који при сваком помену сада скупштинским гласањем изгласаног монаха Артемија увек и више пута изговара реч канон), као и епископ захумско-херцеговачки Грегорије, који умало што није старатељски преузео рашко-призренску епископију а кога прати глас као напредног и модерног владике.

О томе ко је покренуо овај састанак у патријаршији, као и о разлозима овог пријема, али и о самој његовој нарави (што не ублажава загонетност разлога), најлепше сведочење имамо у патријарховој добродошлици (да издвојим само једну мисао): „Чинимо као сарадници Божији колико можемо, остављајући онима који могу више, да то ураде, имајући све време у виду да ћемо изаћи пред судију, пред којим ћемо морати да покажемо шта смо урадили са даровима које нам је дао“. Уз неколико христијанизирано учтивих и набубано штреберских фраза, надбискуп Бозанић је одговорио: „Тема овог састанка у Београду јесу задаци хришћана у Европи, данас и сутра, а заједнички нам је задатак да градимо хришћанство у Европи, да се повезујемо и уједињујемо како бисмо вредности хришћанске Европе сви заједно промовисали на нашем подручју. У том светлу ја гледам и овај сусрет“.

У најсажетијем вредновању ових обраћања, код блаженопочившег патријарха Павла можемо да познамо скрушено опомињање на грешну, крхку и ломну природу човекову, у страху Божијем, док код његовог саговорника, надбискупа Бозанића, из сваке речи избија бахатост и гордост, у пијачном позивању на институционално организован и заједнички наступ пред лицем земног живота, без обзира на све – што у неку руку бива и пропагирање екуменистичких замисли. Дакле чисти антропоцентризам.

Дакле, удаљено као земља од неба.

Колико је то спојиво, без расуђивања о апокалиптичности те свезе, и колико то може спадати у један ток духа, питање је које нам се намеће исто као и питање смисла самог екуменистичког покрета. И шта у ствари нуди тај екуменистички покрет и данас, када смо чули од нашег садашњег патријарха Иринеја да је он и екумениста и пацифиста, и да је папа добродошао у Србију, на обележавање оне чувене годишњице хришћанства – патријарх рекао а да ни загрејао није трон Светога Саве. Чему у прилог треба додати и то да је и не махнувши камилавком, задигао патријаршиске скуте и одјурио у Аустрију да прими одличја еминентне римокатоличке установе за ширење римокатолицизма и међу православнима, по имену Про оријенте, а где га је неварљиво око објектива ухватило у саслужењу у процесији са високим римокатоличким клиром. И да ли то значи да треба да следимо пример шабачког епископа Лаврентија и да, као и њему подручно свештенство, по његовим речима уз „захвалност папи до неба“, узмемо да целивамо папине скуте. Или да ћемо врло брзо са римокатолицима доћи до „причешћа из једне чаше“, како нам је у осмој деценији двадесетог столећа обећао почивши васељенски патријарх Димитрије (извор: Владимир Димитријевић). Или нешто треће и ко зна које, једнако саблажњиво, једнако опсцено, једнако скаредно.

То што се у Србији дешавало 2004. године, у сваком свом чиниоцу, никако и нипошто није ништа друго него већ присутно насилно омасовљавање и појачавање оне делатности која би међу нама православним Србима одлуке Другог ватиканског коцила одомаћила као редован прилог српском духовном животу. Тек подесећања ради да наведем реченицу публиковану у званичном гласилу Ватикана, јануара 1959. године Osservatore Romano, као најаву сазивања Другог концила: „Свети Отац је одлучио да сазове екуменски сабор, не само због изградње хришћана, већ такође као позив подељеним црквама, да траже путеве јединства, јер за њим данас чезну многе душе у свим деловима света“. А исте године, ваљда идејни творац овог Концила, тај исти папа, папа Иван ХХIII, у енциклици Ad Petri cathedram, говори да му је нарочито на срцу јединство цркве и како се нада да ће се једног дана други хришћани вратити, те ће бити једно стадо и један пастир. А основна сврха екуменског сабора је „представљање раста католичке вере и корисна обнова морала међу хришћанским народима као и осавремењавање црквене дисциплине, у складу с потребама нашег времена“.

Мада је Цариград пао пред екуменистичким покретом 1919. године, овако је точак екуменизма, као у најбоља времена комунистичког агитпропа, још снажније заврћен сада у Ватикану и поново гурнут у свет међу слободне мислиоце, независне новинаре, уметнике, теологе, богословске школе, политичаре… да би се међу православним Србима нарочито завртео 2006. у Београду, а уз то и 2007. у Равени, у Италији, пред бачким владиком Иринејем (све незаобилазнијим српским православним поклисаром у стварима екуменизма и канона) и владиком браничевским Игњатијем, да би у име Српске православне цркве, а тиме и у моје име, оставили потпис на папир који је произвела Комисија за уједињење (иако према Црквеној заповести број 3 обавезан на поштовање свештеног лица, на овом месту, са изазваном саблазни, немам куд но да сузбијам своје гнушање и гнев). Тада су у земљи Србији речи дијалог, као и дијалог љубави, уз изразе сестринске цркве, или братске цркве постали сасвим уобичајени, па чак и нужни при сваком помињању Римокатоличке цркве.

С бунара тих речи воду је врло често, чак превише често захватао и наш садашњи патријарх Иринеј, а да не помињем ког другог, и нек то буде довољно, да би се увидела њихова тежина и важност.

Ал не будимо духом лењи, па погледајмо шта нам казују те речи. Јер бити лењ исто је што и бити покоран, што ја не сматрам врлином.

Наравно да је и у случају овог новоговора Ватикан показао необичну предузимљивост и инвентивност а, у овом тренутку, кроз личност папе Јована Павла II који је јуна 1991. године у Бјалистоку, у Пољској, објаснио смисао сестринства цркава. Рекао је да израз „цркве сестре“ није само „племенита фраза“ него да она у себи садржи „фундаментални екуменски еклисиолошки принцип“ (цитат према Владимиру Димитријевићу). Дакле, што се тиче Римокатоличке цркве, она је начисто шта се тиме подразумева. А ми с тиме треба само да се сложимо, и вољно и душом и будућношћу својом.

Пошто нам данашњи казивачи српског језика безобзирно, дивље и бахато трују и прошлост и садашњост и будућност, зарад разумевања речи сестра, па тиме и израза сестринске цркве, добро би било да се сетимо, рецимо, оног часа када Марко Краљевић у великој невољи призива у помоћ посестриму вилу. Дакле, као посебна тековина наше српске културе тај облик односа човека и жене, или жене и жене није непознат. (Осим ако српску епику не сматрамо наказним наслеђем, што је данас веома у моди.) Кроз тај облик изражавала се безрезервна преданост којом се могло мерити само кумство, што је поседовало вредност заклетве на олтару. Све ово казује нам да је сестра у једном узвишеном положају у односу на оног коме она то јесте, по оцу и мајци, што је и крвна веза, или по нечем другом, како постаје посестрима, што је равно једначењу по духу, односно што је чисто духовна веза. Тиме сестра има пред заједницом и пред светом сасвим изабран, уважен а у неку руку, као јемство духа, веома брањен положај (и тек у заградама да додам, међу Србима, у Далмацији, бракови се између младих не допуштају до седмог колена сродства, што је више него потврда високих моралних начела у заједници). Да је сестра повлашћена и узвишена, то још увек важи међу Србима, мада духовни окупатори Србије и Срба, уз издашну домаћу помоћ, големом силом наваљују на капије српског духовног наслеђа да и то сатру такозваним људским правима. А на примеру с Марком Краљевићем видимо да када се стигне до безнађа, онда је као спас ту посестрима, верна замена за сестру, чиме се уклања ма какво друго осим духовног једначења. А да ли Римокатоличка црква може све то да буде Српској православној цркви?

На сличан начин се објашњава у српском језику и реч брат, односно побратим, с тим, што морам да додам, да и један и други тај облик друштвеног живота оверавао се пред олтаром и да је имао духовну основу коју не укида ни телесна смрт. Па се онда запитајмо шта то значи када од Римокатоличке цркве дође порука да је она Српској православној цркви сестра, или брат, како ли се већ ко изрази.

А онда, ту нам је, препуна магије и чуда, заносна и обећавајућа, покретачка и благородна реч дијалог. И нема оног ко је не помену међу стручњацима за верска и религиозна питања, нема оног ко њоме уједно не обухвати и Римокатоличку и Српску православну цркву, осим већ поменутих дрвених поклисара екуменизма. Али да видимо шта нам та реч поручује.

Као што се зна та реч је у српски језик стигла од Грка, али не од оних из константинопољског Фанара, и њено основно значење је разговор, мада је она изворно плод две једнако сложене и замршене речи. У нашем свакидашњем говору она се отприлике на такав начин и разумева, с тим што се у разговор може укључити и још нека страна, поред две постојеће. А када је користи какво званично лице, нужно се та реч завршава некаквим обавезујућим договором, па сам слободан да претпоставим да се у клерикалним круговима, и тамо и амо, с том намером и користи, како нам је бачки владика Иринеј потписом у већ наведеној Равени доказао (то је онај владика пред којим нема тајни у речи канон, а који је сада портпарол Светог архијерејског сабора!).

Не могу да одолим а да не поменем и Платоново разумевање речи дијалог, независно од њеног веома компликованог споја (а да занемаримо порекло тог израза духа у Софокловој трагедији). Углавном сви Платонови списи написани су у облику дијалога и све и један, како се развијао и чему се кретао, водио је сазнању истине. То нас опомиње на најизворније значење речи дијалог која свој смисао испуњава тек ако доведе до истине. И ту нема места сумњи, исто као што, у службеном смислу, дијалог води до какве обавезујуће и извршне одлуке, а понајмање до необавезног ћаскања саговорника. Док суштински та реч подразумева једну раван суочавања, па тиме и једнако одвагане вредности које су доведене на ту раван, а стога и потпуну отвореност, без лицемерја и прикривања, као и незакидање у тражењу сагласја. Директно то нас суочава с питањем да ли Римокатоличка црква заиста наступа са позиција дијалога љубави, са својим вредностима, наспрам оних вредности које носи Српска православна црква и трон Светога Саве? И врапци у Београду, али и у Нишу, као и у Шапцу, знају одговор.

Ако се сложимо с тиме да о неком, или некаквој установи, најбоље сведочанство имамо у њиховом делању, онда по томе можемо познати и његове, или њене, вредности. А када је у питању однос између Српске православне цркве и Римокатоличке цркве, није довољно да се само опише раскол из 1054. године, уз неизоставно навођење анатеме коју наше свештенство нехајно и бахато заборавља, мада је обавезно на памћење по свом достојању, а чиме се прећутно прихвата да је православље шизма, уместо по истини да се каже да је то римокатолицизам. Између једначења наше и те цркве могла би се саставити позамашна библиотека документације која казује о нашим и о њиховим делима, односно вредностима.

На пример: Римокатоличка црква од 1622. године има веома борбену римску Конгрегацију за пропаганду вере, а у наша времена пресељено у Завод Светог Јеронима, који је, рецимо, под управом Крунослава Драгановића био прво уточиште разбијене ратно-зликовачке врхушке фашистичке Независне Државе Хрватске. (Крунослав Драгановић је, иначе, докторирао са дисертацијом о томе како је српско православље на силу ширено у римокатоличкој Босни и Херцеговини, што је пресна лаж, а ова Конгрегација није делала као данашњи црвени крст, него као организација са основим задатком безобзирног и без скрупула ширења римокатолицизма међу православним Србима као и за борбу против протестантизма, како нам је то лепо објаснио Јован Радоњић. С миром праведника, да кажем и то, Драгановић је умро у свом кревету у Сарајеву, седамдесет и неке године.)

Потом, из насумично изабране библиотеке римокатоличких вредности, имамо пример Марчанске епархије (основане 1609.), знане и као Вретанијска, па и Ускочка, а у бури потоњих година, пред исламским цунамијем, један део је отишао под жезло Пакрачке епархије, па Карловачко-сењске и најпосле знамо је под именом Горњокарловачка епархија, у чијим оквирима је и Жумберак.
Негде око 1761. године жустром делатношћу римских прелата цео Жумберак је потонуо у римокатоличком мору, знаном под именом грчко-католичке епископије, установљене неку годину доцније, док је остали део Марчанске епископије остао у вери својих отаца, у српском православљу. Нешто слично, да посегнемо за најближим сведочанствима, дешавало се и током рата који је Хрватска 1991. године повела против Срба и своје државе Југославије.

Тако смо 1996. могли да чујемо да је преко 12000 српске деце насилно преведено у римокатолицизам у најдемократскојој земљи на свету, у Хрватској, а да нико ни не помиње масу оних преосталих Срба који по Задру, Шибенику, Сплиту… под разним притисцима прелазе у римокатолицизам, или што су се српски православни свештеници пре неку годину жалили данашњем загребачко-љубљанском и целе Италије митрополиту Јовану да су читава села њихових парохија, из околине Подравске Слатине, прешла у римокатолицизам…

Што је само наставак вишевековне делатности Римокатоличке цркве међу православним Србима, као и током Независне Државе Хрватске, када је ту мисионарску делатност, и нека то буде узоран начин за разумевање односа православаца и римокатолика, по селима Славоније обављао верни син Светог Фрање Асишког фратар Влахо Маргетић, да би вративши се у Туђманову Хрватску, из емиграције, из Аргентине, 14. октобра 1990. за „Глас концила“ без трунке свести о том свом непочинству рекао: „Чинио бих то поновно!“ И тако даље, и тако даље, библиотека римокатоличких вредности није оскудна у таквим примерима. А да пред световним властима римокатолички свештеници нису седели скрштених руку, у тако опаким временима, није довољно да се сетимо најодличнијег изданка реда Св. Фрање Асишког фра Мајсторовића, познатог кољача Срба из времена Независне Државе Хрватске, у народу упамћеног под сликовитим именом фра Сотона.

У то су нас 1991. године уверили, на пример, римокатолички свећеник у Книну, али и онај у Сиску, чије су црквене куће биле складишта оружја и муниције на почетку овог последњег рата против Срба (мада се Српска православна црква нашла на клупи за оптужене, на неком париском суду, као ратнохушкачка установа, уз ексклузивно сведочење оптужбе знаменитог београдског византолога Ивана Ђурића). А вероватно најжустрији у делу и вредностима римокатоличке цркве показали су се њихови свештеници, и поново чеда Светог Фрање Асишког, фратри и часне сестре у Другом светском рату, као што, на пример, „Војноисторијски гласник“, број 1, за јануар-април, у 1990. години, из пера Ђорђа Пиљевића, доноси списак од 56 (педесет и шест) крвавих руку римокатоличких свештеника и, наравно, фратара из Херцеговине, док сведочење римокатолика и некадашњег свештеника Ђуре Виловића, књигом под насловом „Крвава црква“, у Београду, из 2009. године, наводи 16 (шеснаест) фратара и свештеника, чистих зликоваца, из Босне и Славоније. А прича се да се списак тог агилног римокатоличког кадра од фратара, језуита и часних сестара не би исцрпео ни када би се прекорачила цифра од 1300 њих. И то је, не сметнимо с ума, тековина Римокатоличке цркве.

Са српске стране одговарно је мучеништвом, страдањем у изгону, погибијом и затирањем и имена и порекла, што су српске вредности наспрам такве делатности Римокатоличке цркве. То су улози у дијалог љубави, као сестринских цркава, као вредности које се доводе у исту раван. Наравно да бисмо остали ускраћени за целовити увид у тај дијалог уколико у њему не би учествовале и личности, а не само њихове вредности, онако, уопштено. По мишљењу Марка Аурелија Ривелија („Надбискуп геноцида“, Никшић, 1999.) и Џона Корнвела („Хитлеров папа“, Београд, 2000.), да не наводим Србе и чињенице као сведоке, није тајна да је загребачки надбискуп и кардинал доктор Алојзије Степинац неоспорни ратни злочинац. (Умро је у свом кревету, сасвим амнестиран чак и од сваке помисли на злочин.) Док за римокатоличку цркву, пре нешто више од једне деценије, он је добио одличје блаженог. Њему насупрот, на подручју његове јурисдикције, тојест на територији фашистичке Независне Државе Хрватске римокатоличком руком на монструозан начин уморени су, да поменем само неке од архијереја Српске православне цркве, митрополит дабро-босански Петар Зимоњић, епископ бањалучки Платон Јовановић, епископ горњокарловачки Сава Трлајић, као што би требало још страница и страница да се попишу сви свештеници Српске православне цркве које су монструозно и бестијално и у заносу умориле руке римокатоличке. И сада, дакле, у дијалогу љубави с једне стране треба да седи Алојзије Степинац, а с друге Свети Петар Сарајевски, како је митрополит Зимоњић, уз остале овде поменуте владике, пре десетак година канонизован у свеца међу нама православним Србима.

Док с римокатоличке стране, да оснажи доказе љубави у дијалогу, појављује се, на пример, и блажени Леополд Мандић, такође чедеоце Светог Фрање Асишког, који је добио одличје светости у римокатоличком свету, уз остало, за превођење српског православног живља у римокатолицизам. И тек узгред да додам, у Падови, уз жупни храм Св. Крста, близу базилике Св. Анте, овај римокатолички светац (пореклом православни Србин из Херцег Новог, рођен 1866. а умро 1942.) има заветно Светилиште, са капелом с његовим именом, где му колективно на поклоњење долазе римокатолици из целог света. Рођеним очима гледао сам Аргентице, Чилеанце, Бразилце и Мексиканце, а у његову светост уводи их пригодна брошура на водећим светским језицима, као и на српском, за који кажу да је хрватски, где се и не крије, па да цитирам, како се „18. липња (јуна) 1887., Господин (Господ) гласно објавио оцу Леополду, док је још био студент у Падови, позивајући га да жртвује свој живот повратку источне браће у крило Католичке Цркве (Римокатоличке цркве – заграде и курзив моје)“.

А као посебан украс целог овог комплекса Светилишта, тек да додам, у четвртој дворани се блиста дилетантском руком урађена слика на којој, с једне стране клече и моле се папа Павле VI и екуменски патријарх Атенагор I, а с друге Св. Леополд који се моле за јединство цркве, док се у другом плану виде обриси Ватикана и неког руског православног храма – што одговара начелима екуменизма. У самој средини је лик Сина Божијег Господа Исуса Христа, наравно. Можемо претпоставити да је аутору те слике на памети била заједничка изјава овог папе и овог екуменског патријарха, од 7. децембра 1965. године, у којој „изражавају жаљење због екскомуникације и увредљивих речи исказаних пре толико столећа, 1054.“ Дакле, ни помена од потоњих делатности Римокатоличке цркве, па све до Другог светског рата. Иначе, то је било током четвртог заседања Другог ватиканског концила, а давање светости Леополду Мандићу може да значи да Римокатоличка црква и нема намеру да одустане од своје прозелитистичке делатности међу православним Србима, које поменута брошура описује као „народ тврда срца који је постао груб због националне и религиозне мржње“. Ово нам је некако познато.

То су, дакле, пробране вредности Римокатоличке цркве с којима она ступа пред Српску православну цркву, вредностима с којима се излази на разговор. И кад неко од српских православних свештеника изговори реч дијалог са Римокатоличком црквом, уверен сам да му није непознат бар делић ових мрвица, ових трунки из оне огромне библиотеке сведочења о односима римокатолицизма и српског православља. А ако му није познат, поставља се питање његовог свештеничког достојања, целовитости и угледа, јер није Црква само од њега, ни по њему, ни за њега.

А какав то може бити дијалог знаће да нам објасни онај архипастир који сматра да је екуменизам одговор на савремене токове живота, уз неизоставно позивање на канон, бројну премоћ екумениста у свету, модерност, европски пут и блиставу супериорност римокатоличке културе. С ништа мање преданости тај ће нам објаснити и духовно јединство између та два неспојива тока живота, односно да нас увери у знак једнакости између врлине и греха, истине и лажи, правде и кривде, јереси и правоверја. Јер га је завет на рукополагању у архипастира управо у такво душевно стање и упутио.

После овог ни мало безазленог увода, пред нама су далеко тежа, далеко папренија питања која нам нико не предочава, нико не објашњава, једино што нам нуде своди се на гордост, таштину, надменост, самољубље, бахатост, среброљубље, чији су плодови пометња, метеж, бунило, сумња… као, рецимо, само то, прича се по Београду, кружи некакав списак храмова у које не треба залазити, пошто их је начео црв екуменизма.

У следећем кораку овог потсећања, као мали увод за оно што следи, могли би да се сетимо неких речи о духу времена оца Јустина Поповића, недавно канонизованог у свеца. Да ја не бих непотребно дрвио, ево речи оца Јустина о тој стварци, изнедреној у римокатоличкој Европи: „Он (дух времена) садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. (…) И живећи по духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримиривих противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечије личности.“

Као мисао, дакле, дух времена треба да нам предочи све оно што се дешава око нас, чему смо сведоци и у чему вољно или невољно понекад учествујемо. Али отац Јустин каже да су у њему најстрашније опасности, да су директно уперене против нас самих. И он каже: „То може видети сваки инсект који није заражен духом времена нашег; то може видети сваки човек који оком Христовим загледа у хаос наше садашњице“.

Ако уместо дух времена кажемо екуменизам – све је јасно, будући да је еуменизам данашња творевина.

И још каже отац Јустин: „Дух времена има један категоричан императив: carpe diem (граби дан!); дух Христове вечности има свој императив: carpe nitatem (граби вечност!). (…) Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човека треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно“. Другим речима речено: оно што нам је дневни циљ, као сврха, као испуњење смисла, као задовољење и смирај, уколико није на ногама вечних јеванђеоских вредности, мање вреди од пола луле дувана, а самим тим и онај ко се по томе равна.

Међутим, Други ватикански концил уважава дух времена као основну претпоставку своје делатне усмерености и ка хришћанима који су „одвојени од ове Апостолске Столице“, како се огласио Секретеријат овог концила у свом акту Superno Dei Nuti, a чиме се примат папе ставља изнад свих хришћана, а што, по речима оца Јустина, „човека поставља као меру свих ствари, уместо Богочовека“, што је антропоцентризам. А да ли је управо то оно што представља српско православље, кроз његове свеце, мученике и јунаке? Да ли би се за ђакона Авакума могло рећи да је претеча екуменизма, будући да није подлегао духу времена, већ је певао у славу вере својих отаца и с радошћу се одупрео најдивљачкијем изразу свог духа времена? Да ли је Вукашин из Клепаца прихватио налоге свог духа времена и запевао архизликовцу Анти Павелићу, или се смирен пред Богочовеком у својој души окренуо вечности? Да ли је кнез Лазар сумасишавши самоубица који је читаву своју војску повео у страшну и непотребну погибију, јер се није уклопио у наступајући дух времена?

Исто тако Други ватикански концил у Пасторалној конституцији о савременом свету (Gaudium et spes), од 7. децембра 1965. године казује о нужности отварања цркве и довођење њене делатности у склад с потребама савремених догађаја које можемо описати као дух времена. Управо како је то на Првом заседању 11. октобра 1962. године и рекао папа Иван XXIII: „…требало би да одлучно и храбро покушамо да одговоримо потребама нашег времена“.

Да бисмо увидели шта значи ово савијање, довијање, па и махање барјацима мишљења и делања, до првог ветра, што се зове дух времена, могли би да се сетимо речи далматинског епископа Никодима Милаша (верујем да онај наш љубитељ речи канон зна за ово име, будући и дан данашњи уважавано као меродавно за питања канона): „У филозофији, у наукама допушта се и мора се допустити развиће, усавршење; у одкривеној христјанској религији не може тога бити. Исус Христос није њеки филозоф, који је пронашао њеку систему, која је подложна усавршењу према развићу наука и човјечијег духа; он је Син Божији, Он је Слово, Које се оваплотило. (…) Наука његова дакле јесте истина и као такова, она не може бити него аманет, повјерени свјету, као што је Апостол Павао у својој посланици Тимотеју називље“ ( I Тим. VI, 20; II Тим. I, 14).

И не знам шта ту није јасно међу српским љубитељима екуменистичке струје која се снажи на савременим угледницима, мишљењима и догађајима, као да је у питању кванташка, па и пијачна цена кромпира, чији принос је зависио од кише и сунца.

И даље, пошто нам на истом месту овај наш далматински владика Никодим исцрпним доказима показује како је „православна наука увјек једна те иста за све вјекове кроз чисто предање истине“, каже да „са тачке гледишта православне дакле, свака новост јест знак неистине“ (курзив нашег владике), што одговара нашем виђењу духа времена. Предање истине се тако оправдава, како нас упозорава наш владика, древношћу, свеопштошћу и једнодушјем свих хришћана, по чему је учење православно аманет. Затим додаје да „морамо добро пазити, да не исповједамо него оно, што су сви вјеровали свагда, свугдје и једнодушно“ (његов курзив). Свагда се односи на доба од Апостолских времена до данас, док ово свугде треба да нам каже да то није само на посебним местима, а једнодушно се односи на све епископе и учитеље. А ако ипак неко потегне какво ново питање верско у цркви, прави хришћанин, православни, „мора се најприје обратити древности, која није могла бити лажним новостима заведена“ (његов курзив).

Уз исцрпно сагледавање разлика између оног што јесте, што је православље, и оног што оно није, што су пролазни, непостојани изданци духа времена, у овом свом спису наш владика као закључак каже: „Ово је темељно правило наше цркве“ („Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља“, Др. Никодим Милаш, Задар, 1881. – постоји фототипско издање из 1985. као и поновљено издање из 2005. године). Самим тим свако новачење, а поготову оно које се зове екуменизам, није у духу православном, већ му је антагонистички супротстављено, или боље рећи према њему се односи ништитељски. А оглушити се о те налоге, значи спроводити православљу туђу вољу, туђе замисли, туђу веру, и од православља градити неку другу веру. И ако се зарад дијалога љубави Српска православна црква одрекне своје прошлости, свог трајања и свог лика (модерни би рекли: свог идентитета), чија ће она бити?

Толико што се тиче самог приступа.

А када је упитању символ вере, што је само срце православља и без кога литургија пада као кула од карата а верујући се претварају у чопор усмерен најсировијим нагонима и рационализованим интересима, Други ватикански концил је веома упечатљив у односу на православне. Декретом о Источним Католичким црквама (Orientalium ecclesiarium), од 21. новембра 1964. године, јасно се наводе „нека водећа начела“ за Источне Цркве које су у заједништву са Римом, при чему је потврђена вредност њихових обреда, као и право на властиту литургију и властиту црквену дисциплину. Тиме се питање символа вере не доводи у први план, како је то код тих унијата већ одомаћено, отприлике на исти онај начин као што се по неким римокатоличким селима у северној Далмацији од Римокатоличке цркве одобрава слављење крсног имена, а што мештани вољно и с радошћу чине као што су то чинили и њихови православни преци.

Треба ли рећи да је римокатолички символ вере удаљен од православног као фикција од збиље, што је трајући вековима створило две сасвим различите културе, сасвим различитог доживљавања истих упоришта живота.

Дакле ово искуство Римокатоличке цркве је екуменистичко полазиште за одношење са православнима, али Други ватикански концил у Догматској конституцији о Цркви (Lumen gentium), такође од 21. новембра 1964. године, у име „нарави и опћег послања Цркве“, уз често помињање и „Божијег народа“ и Христове свештеничке, краљевске и пророчке службе, у исто окриље доводи и нехришћанске религије, с посебним освртом на јудаизам и ислам. Што можемо назвати панрелигиозни синкретизам (израз Александра Каломироса).

Посебно треба нагласити: наведеног датума је донесен и Декрет о екуменизму (Unitatis redintegratio), како би се, преко посебних поглавља, разјаснила полазишта, пре свега у „католичким начелима екуменизма“, па у свештенству, при „вршењу екуменизма“, и „у црквама и црквеним заједницама које су растављене од римске Апостолске столице“. Обратите пажњу: растављене!

Тако полако стижемо до саме суштине екуменизма.

Управо како нас је посредно упозорио отац Јустин: екуменизам није ништа друго но јерес. (Осим ако нас наши српски ахипастири не увере у супротно, редовном недељном проповеди, гласањем или ташто грлатим и среброљубивим политичарима, или су њих политичари уверили, па још они нас да обраде.) Да ми то поједноставимо: за екуменизам, дакле, није битна јеванђеоска преданост истини и борба за њу, него хијерархија, са Апостолском столицом у врху, односно са институцијом папизма. И то је онај чувени „фундаментални еклисиолошки принцип“, који се, с позиција православља, описује антропоцентризмом, непогрешивошћу папе и људском вољом, као моралним и животним императивом, где је, на пример, ствар истине у кључу букачког и свакаквог гласања а не самог дела. Или да је битно паковање, односно форма, а не оно што је упаковано, односно садржај. Или да је меродавно мњење а не истина, да би онај ко ствара мњење и управљао истином (одакле отимачина за медије). Или да је репродуковање, односно глума са већом тежином збиље од креације. Или да је колективни научни тим меродавнији од појединца. Или да манипулисање има далеко већу животну вредност управљања лицима и догађајима него непосредно суочавање… И тако даље.

Веома очевидну потврду овог захтева у односу на форму, односно паковање, имамо у све оштријој борби новокалендараца против оних који још затуцано нису прихватили напредне погледе на датуме, празнике, славља и свеце. Претпоставка новокалендараца је да и православни и римокатолици у исти дан славе и Божић, и Ускрс, и Усековање… итд, чиме се задовољава форма а с њоме и суштина, како нас то лепо подучава Београд кад год узме да слави Светог Валентина, или када се за сопствени Божић искити у длаку као Линц, или Браунау, или Ровиго. Али не стога што ће старокалендарци временом прихватити новокалендарски начин праћења датума, него што се тиме потврђује хијерархија, коликогод то било сумануто.

И као што каже Александар Каломирос, честити зналац опсена и заблуда екуменизма, послушање постаје превaсходно, за разлику од вере која се сели у други план, чиме се брани хијерархија, односно, како рече папа Јован Павле II, фундаменталан екуменски еклисиолошки принцип. Другим речима речено: ауторитетни епископи постају ауторитет за Цркву. Дакле, може се и без Светог Духа, без вере, и шта ће нам наше филиокве, кад можемо пуним срцем и пуног духа, преданошћу целим својим бићем, припадати Цркви, јер Црква је изнад свега хијерархија – а колико је то огрезло у лицемерју, имали смо небројено пута прилике да видимо на делу у последњих двадесетак година, кад год је неко помињао дупле стандарде. Што је, слободан сам рећи, посебна тековина римокатоличког разумевања живота.

Последице екуменистичког уређења живота код православних Срба могу довести до тога да се из корена почупају вредности на којима су Срби до данас истрајавали из оних времена која је култивисао, оснажио и усмерио Свети Сава. Овде сам назначио само мрвицу мрвице тога, а с помишљу на апокалиптичку таму која стиже с тим новотаријама, сада нисам у стању да се носим.

Овим више неко кратким освртом хтео сам да кажем да када су комунисти међу Србима утемељивали своју власт, после Другог светског рата, као један од важнијих захвата био им је препарирање душе. А то је значило да оно што је постојало, више не може да има важност живота. Нешто слично, по кампањи која се водила изван Цркве, дешавало се и када је влада Милана Стојадиновића, у старој Југославији, хтела да Српској православној цркви наметне конкордат. На све стране брујало се о читавом низу лепота и предности живота међу православним Србима под тим римокатоличким актом (а Милан Стојадиновић је, иначе, преко леђа Срба тврдио пазар са Италијом). Чак су се и штампале брошуре које су без имало стида лагале о, на пример, Заводу Светог Јеронима, иако је коју годину раније смирени професор Радослав Грујић до краја разобличио ту опскурну институцију. Док о лепотама конкордата сведочење имамо, на пример, у оном делу где се налаже да дете рођено у верски мешовитом браку обавезно постаје припадник римокатоличке цркве.

А шта то значи, најбоље знају они чија су деца у овим последњим ратовима била на непријатељској страни. И данас, како је чак и рука политичара (атеиста, правоверне деце комунистичке идеје) посегла за тековинама светосавског трона, који чине и клир и мирјани, немамо куд но да погледамо у очи екуменистичку пошаст. И ту ћемо видети како папе у последњих педесетак година, са своје самртне постеље поручују, кроз речи папе Ивана XXIII: „Овај кревет је олтар. Олтару треба жртва. Спреман сам. Жртвујем свој живот за Цркву, за настављање рада концила, за мир у свету и за сједињење хришћана“. Да би се увек појавио настављач екуменистичких тежњи, зацртаних Другим ватиканским концилом, и да би под тим римокатоличким барјаком синкретизма, према нама се, као семе бацано на изорану њиву, примицале замисли сајентолога, мормона, будиста, масона, ротаријанаца, калвиниста, адвентиста, суботара, зендаветиста, сатаниста, присталица харикришна, вудуа… што по концепту демократије на амерички начин, чини слободан духовни простор за успех и остварење човека.

Тиме се војна победа америчког милосредног анђела, изнедреног у америчком сну, преноси и на духовни план, и над Кумановом почиње да пада тама. Машине пропагнадне су се захуктале, можда се управо у суседном стану чују њени точкови и гласови са телевизијског екрана, или на капији с интерфона.

И на крају овог жалосног резимеа, преостаје ми само нада да ће његова светост патријарх Иринеј, будући јавно изјашњен као екумениста и пацифиста, обнародовати дан када ће мошти Светог Стефана Штиљановића одстранити из Саборног храма, у Београду, да бих могао да их преузмем и однесем у онај манастир у коме неће владати начела екуменизма и пацифизма. Толико снага имам, као што немам да спречим за пацифизам природно и последично премазивања фресака светих ратника у манастирима, а пре свега у Манасији. Као што не знам коме ће бити посвећени они храмови који се поносе именом Светог Ђорђа.

 Фото у наслову: Поклоњење папи владике Лаврентија и 36 свештеника шабачко-ваљевске епархије 2000.године.

Последњи пут ажурирано ( субота, 09 новембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 86 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.