За "Факте" говоре: Владимир Димитријевић, Јован Јањић, Драгиша Бојовић и Зоран Чворовић

„Кoсовска позиција” српског патријарха је попут клатна каквог невидљивог сата. Јер, 19. марта 2013. је – примера ради – рекао: Косово је било и мора остати наше, не долази у обзир ни признање ни подела. Потом је – 17. јула – изговорио: Молимо РПЦ и руско руководство да помогну у очувању Косова и Метохије. Да би 21. октобра – из Пећке патријаршије – од Срба са КиМ затражио да ослушну Србију и да се - ослоне на Србију.

Па неколико дана после шиптарских избора од 3. новембра – не помињући више ни да „ослушну” ни да се „ослоне” – нагласио: „Ако је цена уласка у Европу да се отцепи Косово, ми се онда захваљујемо Европи. Ми ћемо радије остати сами без Европе, ако то тако мора да буде, али са нашим Косовом”.

Како схватате ове патријархове речи и радују ли вас?

Треба ли их тумачити као индиректно одустајање од позива од 21. октобра?

Је ли ово знак да се партијарх због тог позива покајао и да се вратио на старе позиције (и своје и СПЦ)?

Да ли је нромену патријарховог става утицао српски бојкот и Тачијевих избора и позиције Владе Србије или се, можда, суочио да отпором у самој Цркви?

Страхујете ли да би поглавар СПЦ могао да се под притиском из Владе поново поколеба и да уочи 17. Новембра опет затражи од Срба у северној Митровици да „ослушну” и да се „ослоне”?

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник и публициста

Сетимо се како оно демантоваше

патријарха док је био у Москви

·  Наравно да би било природно да не само патријарх Иринеј, него сваки члан СПЦ, од верника до владика, јасно каже:„Пљујемо на Европску Унију ако нам отима Космет”, али ми то не можемо чути, јер су све институције овог народа, па и врх СПЦ (част изузецима! ) ућуткане и поражене. Мени зато патријархова  изјава делује као још једно лутање од данас до сутра

·  Све се више стиче утисак да се патријарх Иринеј ни не пита много о томе куда плови лађа СПЦ, тако близу подводних стена о које ће се разбити њено јединство, да би нашу канонску територију, као после укидања Пећке патријаршије у 18. веку, опет преузео Цариград, овог пута у служби Вашингтона и Ватикана

·  Како рече Његош, „наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке”. Али, буде ли века, биће и лека – ако ово није крај Српства, Бог ће опет подићи духовне великане који ће повести Цркву путем Светог Саве и Светог Петра Цетињског. То јест, по патријарху Павлу, Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне

НА Митровдан, славу Косовске Митровице, јуначкога краја, патријарх Иринеј је у литургијској беседи опет изјавио да нам не треба Европска Унија ако тражи да се одрекнемо Косова. С обзиром да је, само пре десетак дана, позивао Србе да изађу на косметске изборе НАТО- а и Тачија, човек више не зна са сигурношћу шта патријарх српски Иринеј заиста мисли, и да ли неко мисли уместо њега.

Сетимо се: кад је патријарх Иринеј у Москви, пред руским првојерархом Кирилом, изјавио да Влада у Београду иде путем предаје Космета, одмах је стигао деманти из његовог кабинета у Београду – у коме, у датом тренутку, није било никог, осим неког ситног чиновника. Тај исти деманти стигао је и из канцеларије епископа бачког, који је, у то време, такође био с патријархом Иринејем у Русији.

Паметном никад доста доказа о томе ко у СПЦ „коси, а ко воду носи”, па зато треба читати депеше Викиликса, из којих се јасно види да извесни кабинети, чак и ако су, на први поглед, празни, одлучују о много чему у кључним тренуцима савремене историје наше Цркве.

Наравно да би било природно да не само патријарх Иринеј, него сваки члан СПЦ, од верника до владика, јасно каже: „Пљујемо на Европску Унију ако нам отима Космет”, али ми то не можемо чути, јер су све институције овог народа, па и врх СПЦ (част изузецима! ) ућуткане и поражене. Мени зато патријархова  изјава делује као још једно лутање од данас до сутра, још једно „Помоз Бог, чаршијо, на све четри стране”, „Свирам Титу, свир`о сам и Дражи, коме треба нека ме потражи”.

Све се више стиче утисак да се патријарх Иринеј ни не пита много о томе куда плови лађа СПЦ, тако близу подводних стена о које ће се разбити њено јединство, да би нашу канонску територију, као после укидања Пећке патријаршије у 18. веку, опет преузео Цариград, овог пута у служби Вашингтона и Ватикана.

Крајње је време да схватимо да немамо институције на које се можемо ослонити -  војска је „баба Јулин пук“, САНУ је, осим часних изузетака, истурено одељење геријатријске клинике, у коме се бабе чешљају док Србија гори, а јерархија СПЦ или ради за Империју (свесно или несвесно, што се из „Викиликсових“ депеша јасно види), или из ових и оних разлога ћути (да не прођу као владике Артемије, Константин и Василије).

Увид у то да се немамо на кога ослонити лековит је; јер, како рече Његош, „наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке”.

Буде ли века, биће и лека – ако ово није крај Српства, Бог ће опет подићи духовне великане који ће повести Цркву путем Светог Саве и Светог Петра Цетињског. То јест, по патријарху Павлу, Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

Јован ЈАЊИЋ, верски аналитичар, некадашњи саветник у Министарству вера

Борба за Косово подразумева сва средства јер нисмо исто са Косовом и без њега

·  Од оних сам који Птаријарха нису осуђивали када је рекао да сви Срби треба да изађу на изборе или да сви Срби не излазе! Јер, нажалост, дошли смо у ситуацију да се на Косову боримо на сваки могући начин и зато треба да сваку прилику користитимо да се боримо

ИЗЈАВА патријарха Иринеја је сасвим разумљива и одражава дух и тежње српског бића.

Србија ће бити цењена у Европи онолико колико сама себе цени.

И заиста, шта ће Србији Европа, ако изгуби своју душу, ако се сама одрекне Косова?

Морам да кажем да је ова изјава у духу и претходних изјава. Наиме, ја сам од оних који Птаријарха нису осуђивали када је рекао да сви Срби треба да изађу на изборе или да сви Срби не излазе! Јер, нажалост, дошли смо у ситуацију да се на Косову боримо на сваки могући начин и зато треба да сваку прилику користитимо да се боримо.

Могу слободно да кажем: борба за Косово подразумева - сва средства. Јер, нисмо исто са Косовом и без њега!

Драгиша БОЈОВИЋ, проф Универзитета у Нишу

Патријархова изјава је искрена

и није дата под притиском

ТРЕБА разликовати изјаве Патријарха које су искрене и које нису само његов став него припадају једној косовској вертикали, од оних изјава где он прати политичке токове и покушава да балансира.

Ово је искрена изјава, није дата под притиском, али има и оних у којима се осећа туђи утицај – можда не притисак, али утицај –да.

Питање је колико српски народ то све прати. Део прати, али живимо у времену кад једна изјава смењује другу и тешко да једна изјава може да утиче на свест народа.

Треба да имамо у виду колико је људи у Цркви и колико људи уопште мисли да је патријарх ауторитет, јер један део јавног мњења који није наклоњен цркви не сматра патријарха за ауторитет.

Зоран ЧВОРОВИЋ, правни историчар

Ово је најпресудније време откако је Свети Сава кретао за Никеју

·  Наша духовна и историјска зрелост је обрнуто пропорционална озбиљности кризе (а речју криза се на старогрчком означавао суд) са којом смо данас суочени. О томе најбоље сведоче противречне изјаве патријарха Српског

·  После одлуке Св. Саве да аутокефалност затражи од два тада једина легитимна носиоца црквене и световне власти, никејских прогнаника – цариградског патријарха и византијског цара, те тиме Србе црквено, државно-правно и културно укотви у православну византијску цивилизацију - у духовној биографији српског народа није било битније тачке преокрета од оне пред којом се данас налазе Срби

·  Није реч ни о патријарховој личној недоследности, нити само о одбрани КиМ. Када би ЕУ оцењивали историософским аршинима једног Св. Владике Николаја (Велимировића), Св. Јустина Ћелијског или руских религиозних философа - не би могли данашњи српски архијереји а да не виде да се ради о новој Вавилонској кули, у којој пре свега треба да се претопе народи евроазијског Истока

ПОСЛЕДЊА изјава патријарха Иринеја, како Србија не може да се одрекне Косова због уласка у ЕУ, показује да СПЦ нема јасан, чврст и на учењу Православне Цркве утемељен саборни став о кључним друштвеним питањима са којима су суочене савремене генерације Срба.

Овакав став Цркве чини се нужним, јер није реч о ефемерним питањима, већ о томе ка ком ће се цивилизацијском оквиру коначно упутити српски народ. После одлуке Св. Саве да аутокефалност затражи од два тада једина легитимна носиоца црквене и световне власти, никејских прогнаника – цариградског патријарха и византијског цара, те тиме Србе црквено, државно-правно и културно укотви у православну византијску цивилизацију, у духовној биографији српског народа није било битније тачке преокрета од оне пред којом се данас налазе Срби.

Међутим, наша духовна и историјска зрелост је обрнуто пропорционална озбиљности кризе (а речју криза се на старогрчком означавао суд) са којом смо данас суочени. О томе најбоље сведоче противречне изјаве патријарха Српског.

Патријарх Иринеј се данас противи жртвовању Косова за ЕУ, иако је само неки дан раније позивом косовскометохијским Србима да изађу на локалне изборе расписане по законима сепаратистичке побуњеничке албанске власти узео учешће, заједно са појединим архијерејима СПЦ, у великом државноубилачком НАТО подухвату изручења КиМ тзв. Републици Косова.

Међутим, овде је понајмање проблем у патријарховој личној недоследности, много је проблематичније то што се вредновање ЕУропског пута код њега и појединих архијереја СПЦ банализује и своди на питање одбране суверенитета и територијалне целовитости на КиМ. Јер, Србијино придруживање ЕУ није спорно искључиво због отимања КиМ, ма како Косово и Метохија заузимали посебно место на духовној и материјалној мапи српског земљописа.

Нажалост, из духовног видокруга српског патријарха измиче оцена из угла хришћанске историософије мотива и циљева због којих је корпоративна олигархија атлантистичке псеудоимперије формирала ЕУ као melting pot (лонац за претапање различитих народа) творевину.

Поједини српски архијереји редовно осуђују само неке спољне политичке акте ЕУ, док редовно изостаје дубљи увид у вредносне темеље на којима почива ЕУ.

Када би ЕУ оцењивали историософским аршинима једног Св. Владике Николаја (Велимировића), Св. Јустина Ћелијског или руских религиозних философа - не би могли данашњи српски архијереји а да не виде да се ради о новој Вавилонској кули, у којој пре свега треба да се претопе народи евроазијског Истока који су кроз историју одолели искушењу отпадања од једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Зрела црквена свест која би историософски и аксиолошки ЕУ оценила као антихришћанску творевину белосветске плутократије, неминовно би осудила и екуменизам као синкретистичку псеудорелигију исте те творевине.

Нажалост, ниво на коме се данас у врху СПЦ поимају поједини друштвени проблеми далеко је испод оног ниво црквене зрелости који је исказала Руска Православна Црква доносећи документ под називом Основи социјалне концепције РПЦ.

То што ни српски црквени народ не види ни даље ни боље од својих архијереја, показује да није време за јетку самозадовољну критику „изабраних”, већ за дугу и упорну борбу за изграду светосавске црквености у СПЦ.

Тек тада би сви јасније схватили да смо учесници једног великог сукоба цивилизација и да наша одлука има неповратно суд(боносно) значење за сваког од нас појединачно и за све православне народе заједно.

Диана Милошевић

http://fakti.org/serbian-point/da-li-se-patrijarh-irinej-odvojio-od-vlade-i-ponovo-vratio-odbrani-kim