После хришћана Месопотамије (Ирака) чије је нестајање обележило протеклу деценију (2003–2013) под удар милитантних исламиста дошли су и хришћани суседне Сирије.

Хришћанство у Сирији је старо два миленијума. Антички Дамаск је хришћанску веру примио кроз проповед Светог апостола Петра у првом веку. Арапско освајање Сирије у седмом веку донело је нову веру у ову древну хришћанску земљу – ислам. Муслимани су од тада до данас већинска религија у Сирији али је хришћанство на том простору остало свеприсутно.

Хришћани у Сирији данас чине око 10% становништва односно 2 и по милиона људи. Дакле, сваки десети становник Сирије је хришћанин. Највећа хришћанска Црква у Сирији је Православна Црква односно Антиохијска Патријаршија са седиштем у Дамаску чији верници броје нешто више од милион верника у Сирији (и око пола милиона верника у Либану). Скоро истоветан број верника има Мелкитска гркокатоличка црква чије је седиште такође у Дамаску. Следи Сиријска дохалкидонска антиохијска патријаршија, и она са седиштем у Дамаску. У Сирији живи мањи број протестаната, верника Асирске цркве и других хришћанских цркава.

Подсетимо се: сличну верску слику од 8% хришћана имао је и Ирак до почетка Првог заливског рата (1990–1991) када су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Канада и неколико арапских земаља напале Ирак као одговор на ирачку окупацију Кувајта. Први заливски рат (1990–1991), економске санкције Уједињених нација (1990–2003), бомбардовање Ирака (1998) и Други заливски рат познат и као америчко–британска агресија и окупација Ирака (2003–2011) довели су хришћански живаљ скоро до нестанка. Хришћани Ирака су током деведесетих одлазили из земље како би се заштитили од економског пропадања, а од 2003. када је свргнута секуларна власт Садама Хусеина хришћани су почели да беже и пред претњом милитантних исламиста.

Такозвано „Арапско пролеће“ стигло је у Сирију 2011. као и другде у арапском свету. Један за другим падали су секуларни режими у Тунису, Египту и Либији. А од 2011. до данас у Сирији траје грађански рат између владиних снага лојалних секуларним властима на чијем је челу председник Башар ел Асад и конгломерата опозиционих снага којим доминирају исламисти. Опозиција у Сирији има подршку Сједињених Америчких Држава, Француске и Турске, а спољна војна агресија ових земаља на Сирију стално лебди у ваздуху као могућност којом би била свргнута секуларна власт Башара ел Асада.

Сиријска власт гарантује слободу вероисповести. Хришћанске цркве у Сирији су подржале Башара ел Асада јер се плаше да би његово свргавање довело у питање опстанак хришћана у древној хришћанској земљи Сирији. Асад је 2011. одржао састанак са великодостојницима хришћанских цркава који су му дали подршку а неки од њих опозицију, односно побуњенике, отворено називају терористима.

Погледајмо хронологију напада на хришћане у Сирији које су извели милитантни исламисти од почетка такозваног „Арапског пролећа“ односно грађанског рата чија је мета секуларна сиријска власт а с њом и сиријски хришћани, мушкарци и жене, стари, млади и деца, сви редом: у јануару 2012. двојица хришћана у Дамаску су убијена у реду за хлеб а трећи на другом месту у граду; у фебруару 2012. милитантни исламисти су у унутрашњости извукли из аутомобила једног хришћанина и хладнокрвно га убили; у јулу 2012. самозвана „Исламска бригада“ је у Дамаску погубила хришћанску породицу; у августу 2012. у два напада милитантних исламиста на хришћане у унутрашњости Сирије погинуло је 34 хришћана; у октобру 2012. у неколико напада широм Сирије убијено је 35 хришћана; у новембру 2012. убијено је двадесет православних хришћана у цркви у Алепу; на новогодишњу ноћ 2012/2013. одрубљена је глава хришћанину и бачена псима у Рас ал Ајну; у јуну 2013. одрубљена је глава римокатоличком монаху, православни свештеник је мучен до издисаја, још двојици хришћана од којих је један био свештених су одрубљене главе а злочин је забележен на видео запису, у нападу самоубице на цркву у Дамаску погинуло је четворо хришћана; у августу 2013. широм Сирије су убијени један италијански свештеник и једна млада хришћанка, такође 18 хришћана страдало је у нападу на цркву у Џарамани, затим је само у једном дану у два одвојена напада на хришћане у Хомсу и Ал Хасни убијен 21 хришћанин; у септембру 2013. у нападу исламиста на хришћанско насеље Малула убијено је 15 а рањено 33 хришћана.

Насиље над хришћанима се наставља у свим видовима. Подвуцимо да су у априлу 2013. киднаповани епископи Алепа: православни – Митрополит Павле Јазиги и дохалкидонски – митрополит Мар Грегорије Јохана Ибрахим. Подаци турске обавештајне службе који су доспели у јавност крајем септембра 2013. говоре да су хришћански епископи живи и да су таоци чеченских терориста који се боре на страни побуњеника против легитимних сиријских власти.

Ужас грађанског рата и напади на хришћане широм Сирије довели су до избегличког таласа у којем се нашло 25% сиријских хришћана. Дакле, око 625.000 хришћана је расељено у друге делове Сирије или је избегло у Либан, Турску, друге суседне земље или је спас нашло далеко од своје отаџбине. Хришћани у Сирији очекују да, уколико исламисти преузму власт у земљи, Сирија попут Ирака постане испражњена од хришћана.

Напад милитантних исламиста на једно од најдревнијих хришћанских насеља у свету, сиријско насеље Малула (под заштитом УНЕСКО-а), успорило је Сједињене Америчке Државе у жељи да војном силом свргну Башара ел Асада. Убиства, рањавања и покушаји насилне исламизације становника Малуле довели су до гласног противљења у америчком Конгресу. Малулу су бранили локални хришћани док им у помоћ нису пристигле војне снаге сиријског председника Башара ел Асада. Сиријска војска и хришћани потиснули су исламисте и осигурали Малулу након десетодневних сукоба у септембру 2013.

Хришћани Сирије налазе се у великој опасности. Гаранција њихове безбедности нису Сједињене Америчке Државе већ садашња власт у Сирији на чијем је челу Башар ел Асад. Где год су Сједињене Америчке Државе у непринципијелној коалицији с милитантним исламистима помогли свргавање секуларних арапских власти, жртве су били хришћани.

Молимо се да древна хришћанска Сирија опстане.

Извор: „Православље“