Еклисиолошке и канонске последице светотајинске природе Цркве. Црквено општење, саборност и власт

Равена, 13. октобар 2007.

1. "Да и они сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја сам у Теби, нека и сви једно буду у нама да свијет вјерује да си ме Ти послао" (Јн 17, 21). Одајемо благодарност тројединоме Богу који нас је сабрао - чланове Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве - да можемо одговорити заједно у послушању на ову молитву Господа. Свесни смо да наш дијалог поново започиње у свету који се дубоко променио у последње време. Процеси секуларизације и глобализације, и изазов постављен новим сусретима између Хришћана и верника других религија, захтевају да ученици Христови сведоче о својој вери, љубави и нади уз нову хитност. Нека би Дух васкрслог Господа да силу нашим срцим и умовима и донео плодове јединства у односу између наших Цркава, тако да заједно можемо служити јединству и миру целокупне људске породице. Нека би нас исти Дух водио ка пуном изражавању тајне еклесијалног (црквеног) заједништва, које са благодарношћу исповедамо као чудесан дар Божији свету, тајну чија лепота зрачи нарочито у светости Светих, на коју су сви позвани

2. Пратећи план који је усвојен на њеном првом састанку на Родосу 1980. године, Заједничка Комисија је почела са упућивањем тајне црквене киноније у светлу тајне Свете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног заједништва, како на нивоу локалне заједнице и њеног епископа, тако и на нивоу односа између епископа и између помесних Цркава над којима сваки председава у заједништву са Једном Божијом Црквом која се простире широм васељене (Минхенски документ, 1982). У циљу разјашњавања природе заједништва, Заједничка Комисија је подвукла однос који постоји између вере, светих тајни - нарочито три свете тајне хришћанске иницијације - и јединства Цркве (уп. документ из Барија, 1987). Онда прозучавајући свету тајну рукуположења у светотајинској структури Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције киноније целе Цркве и њеног контуинитета са Апостолима у сваком времену и месту (Валамски документ, 1988). Од 1990. до 2000., главна тема о којој је Комисија расправљала била је "унијатство" (Баламандски документ, 1993; Балтиморски, 2000), тема коју ћемо даље разматрати у блиској будућности. Сада настављамо тему која је постављена на крају Валамског документа, и осврћемо се на црквено јединство, саборност и власт.

3. На основу ових заједнички потврда наше вере, морамо сада извући еклесиолошке и канонске последице које проистичу из светотајинске природе Цркве. Пошто Евхаристија, у светлу Светотројичне тајне, установљује критеријум црквеног живота као целине, како институционалне структуре видљиво одражавају тајну ове киноније (причасништва, заједничарења)? Пошто се једна и света Црвка остварује у свакој помесној Црквни која слави Евхаристију и у исто време у кинонији свих других Цркава, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?

4. Јединство и разноврсност, однос између једне Цркве и много помесних Цркава, тај конститутивни однос Цркве, такође поставља питање односа између власти инхерентне у свакој црквеној институцији и саборности која тече из свете тајне Цркве као заједнице. Пошто термини "власт" и "саборност" покривају веома широку област, почећемо са дефинисањем начина како их ми разумемо (1)


I. Темељи Саборности и Власт

1. Саборност

5. Термин саборност или синодалност потиче од речи "сабор" (σύνοoος на грчком, цонцилиум на латинском), која примарно означава окупљање (сабрање) епископа који врше нарочиту одговорност. Такође је могуће, међутим, схватити термин у смислу обраћања свим члановима Цркве (уп. руски термин соборност). Сходно томе прво ћемо говорити о саборности означавајући да сваки уд Тела Христовог, на основу крштења, има своје место и ваљану одговорност у евхаристијској кинонији (communio на латинском). Саборност одражава Светотројичну тајну и у њој налази своје коначно утемељење. Три личности Свете Тројице су "набројане", како је Св. Василије Велики рекао (О Светом Духу, 45), без назначавања да "друга" или "трећа" личност имплицира било какво умањивање или подређеност. Слично томе, постоји такође поредак (τάξις) међу помесним Цркама, који међутим, не имплицира на неједнакост у њиховој црквеној природи.

6. Евхаристија изображава Светотројичну кинонију остварену код верних као органском јединству неколико чланова од којих сваки има способност руковођења, службу или свештеничку службу, потребну у њиховој разноврсности и различитости ради просвећивања свих у једном еклесијалном Телу Христовом (уп 1 Кор 12, 4-30). Сви су позвани, ангажовани и сматрају се одговорним - свако на различит али нимало мање истински начин - у заједничком достигнућу дела која, кроз Светог Духа, чине присутним у Цркви службу Христову "пут, истину и живот" (Јн 14, 6). На тај начин се света тајна спасоносне киноније (salvific koinonia) са Благословеном Светом Тројицом остварује у човечанству.

7. Цела заједница и свака личност у њој носи "црквену свест" (εκκλησιαστική συνείoησις) , као то назива грчка теологија, односно сенсус фиделиум у латинској терминологији. На основу Крштења и Миропомазања (Кризмања) сваки члан Цркве врши један вид власти у Телу Христовом. У овом смислу, сви верни (а не само епископи) одговорни су за веру коју су проповедали на свом Крштењу. Наше је заједничко учење да народ Божији, примивши "Помазање од светога" (1 Јн 2, 20 и 27), у заједништву са својим пастирима, не могу грешити у питањима вере (уп. Јн 16, 13).

8. У проповедању вере Цркве и у разјашњавању норми Хришћанског понашања, епископи имају специфичан задатак по божанском устоличењу. "Као наследници Апостола, епископи су одговорни за заједништво у апостолској вери и за верност захтевима живота у корак са Јеванђељем" (Валамски документ, нап. 40).

9. Сабори су главни начин на који се општење (заједништво) међу епископима врши (уп. Валамски документ, нап. 52). Јер "приврженост апостолском заједништву повезује све епископе заједно спајајући епископе помесних Цркава у Колегијум Апостола. Они такође формирају колегијум укорењен Духом у 'једном за све' апостолске групе, јединствено сведочење вере. Ово значи не само да треба да буду уједињени међу собом у вери, мисији, помирењу, већ да треба да имају заједничко исту одговорност и исту службу Цркви" (минхенски документ, III, 4).

10. Ова саборска димензија живота Цркве припада њеној дубоко укорењеној природи. Односно, она је основана у вољи Христовој за његов народ (уп. Мт 18, 15-20), иако су њена канонска остварења потреба такође одређена историјом и друштвеним, политичким и културним контекстом. Тако дефинисана, саборска димензија Цркве треба да се заснива на три нивоа заједнице, помесном (локалном), регионалном и универзалном: на локалном (помесном) нивоу епархије поверене епископу; на регионалном нивоу групе помесних Цркава са својим епископима који "познају који је први међу њима" (34. апостолски канон); и на универзалном нивоу, где они који су примуси (протоси) у различитим регијама, заједно са свим епископима, сарађују у ономе што се тиче укупности Цркве. На овом нивоу такође, протоси (примуси) морају признати који је први међу њима.

11. Црква постоји на многим и различитим местима, што изображава њену католичанскост. Бивајући "католичански", то је живи организам, Тело Христово. Свака помесна Црква, када је у општењу са другим помесним Црквама, јесте пројављивање једне и недељиве Цркве Божије. Бити "католичански" дакле значи бити у општењу са једном Црквом свих времена и свих места. Због тога прекидање евхаристијског општења (заједничарења) значи рањавање једне од суштинских особина Цркве, њене католичанскости (саборности).

2. Власт

12. Када говоримо о власти, то се односи на ексусију (еxхоусиа), као што је описана у Новом Завету. Власт Цркве потиче од њеног Господа и њене Главе, Исуса Христа. Примивши Његову власт од Бога Оца, Христос ју је поделио после Његовог Васкрсења, кроз Светог Духа, са Својим Апостолима (уп. Јн 20:22). Кроз Апостоле она је пренета на епископе, њихове наследнике, а кроз њих на целу Цркву. Исус Христос Господ наш је вршио ову власт на раличите начине којима се, до њиховог есхатолошког испуњења (уп. 1 Кор 15:24-28 ), Царство Божије разоткрива свету: учењем (уп Мт 5:2, Лк 5:3); чињењем чуда (уп. Марко 1:30-34, Мт 14:35-36); протеривањем нечистих духова (уп. Марко 1:27, Лк 4:35-36); опраштањем грехова (уп Марко 2:10, Лк 5:24); и вођењем својих ученика путевима спасења (уп Мт 16:24). У сагласности са овлашћењем које су добили од Христа (уп. Мт 28:18-20), вршење власти предате апостолима, а касније и епископима укључује проповедање и учење Јеванђеља, освећење кроз Свете Тајне посебно Евхаристије, и у пастирском руковођењу оних који верују (уп. Лк 10:16 ).

13. Власт у Цркви припада самоме Исусу Христу, јединој Глави Цркве (уп. Ефесцима 1:22, 5:23). Кроз Његовог Светог Духа, Црква као Његово Тело има учешћа у Његовој Власти (уп. Јн 20:22-23). Власт у Цркви има за циљ призивање целог човечанства Исусу Христу (уп. Ефес 1:10, Јн 11:52). Власт која је повезана са благодаћу која се добија рукополагањем није приватна својина оних који су је примили, нити је она нешто што је поверено (се делегира) од заједнице; већ је пре дар Светог Духа одређен за службу (oιακονία) заједнице и никада се не врши ван ње. Њено вршење укључује учешће целе заједнице, како је епископ у Цркви и Црква је у епископу (уп. Св. Кипријан, Еп. 66:8 ).

14. Вршење власти остварено у Цркви, у име Христово и силом Светога Духа, мора бити, у свим својим видовима и на свим нивоима, служба (oιακονία) љубави, као што је била Христова (уп. Мк 10, 45; Јн 13, 1-16). Власт о којој ми говоримо, пошто изражава божанску власт, не може постојати у Цркви осим у љубави између онога који је врши и оних који су јој потчињени. Она је, стога, власт без доминације, без физичке или моралне принуде. Будући да је то учествовање у власти (εξουσία) распетог и вазнетог Господа, коме је дата сва власт на небу и на земљи (уп. Мт 28, 18 ) она може и мора позивати на послушање. У исто време, због Отеловљена и Крста, она је коренито различита од оне вођа нација и великаша овог света (уп. Лк 22, 25-27). Док је ова власт сигурно поверена људима који су, због слабости и греха, често кушани да је злоупотребе, поред свега по самој својој природи јеванђелско поистовећење између власти и службе установљује основну норму за Цркву. За Хришћане, владати значи служити. Вршење и духовна делотворност црквене власти је стога обезбеђена кроз слободну сагласност и вољну сарадњу. На личном нивоу,ово се преводи у послушање власти Цркве да би се пратио Христос који је био вољно послушан Оцу чак и до смрти и то смрти на Крсту (уп. Фил 2, 8 ).

15. Власт унутар Цркве заснована је на Речи Божијој, присутној и живој у заједници ученика. Свето Писмо је откривена Реч Божија, као што ју је Црква, кроз Духа Светога који је присутан и активан у њој, распознала у живом Предању примљеном од Апостола. У срцу овог Предања је Евхаристија (уп. 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-26). Власт Светог Писма проистиче из чињенице да је то Реч Божија коју, читана у Цркви и од стране Цркве, преноси Јеванђеље спасења. Кроз Свето Писмо, Христос се обраћа сабраној заједници у срцу сваког верника. Црква, кроз Духа Светога присутног у њој, аутентично тумачи Свето Писмо, одговарајући на потребе времена и места. Стални обичај Сабора да устоличују Јеванђеља усред сабрања потврђује како присуство Христа у Својој Речи, која је потребна тачка упућивања за све њихове разговоре и одлуке, тако у исто време потврђује и власт Цркве да тумачи ову Реч Божију.

16. У свом божанском Домостроју, Бог хоће да Његова Црква има устројство оријентисано према спасењу. Овом суштинском устројству припада вера проповедана и свете тајне слављене у апостолском прејемству. Власт у црквеном заједништву повезана је са овим суштинским устројством: њено вршење регулисано је канонима и правилима Цркве. Неке од ових одредби могу се другачије применити у складу са потребама црквене заједнице у различитим временима и местима, под условом да се суштинско устројство Цркве увек поштује. Стога, како причасност (заједничарење?) у светим тајнама претпоставља заједничарење у истој вери (уп. Документ из Барија, нап.29-33), тако исто, да би постојало пуно црквено општење, мора постојати, међу Црквама, реципрочно признавање канонских законодавстава у њиховим легитимним различитостима

II. Троструко остваривање Саборности и Власти

17. Истакавши темељ саборности и власти у Цркви, и приметивши комплексност садржаја ових термина, морамо сада одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају и служе свету тајну киноније (причасништва)? Како канонске структуре Цркава изражавају свој светотајински живот? У ту сврху направили смо разлику између три нивоа црквених институција: оног који је помесна Црква око свог епископа; оног области (регије) која обухвата неколико суседних помесних Цркава; и оног целог насељеног света (васељене - екумене) која обухвата све помесне Цркве.

1. Помесни ниво

18. Божија Црква постоји тамо где постоји заједница сабрана заједно на Евхаристији, којој началствује, непосредно или преко својих презвитера, епископ који је легитимно рукоположен на апостолско прејемство, учећи веру коју је примио од Апостола, у општењу са другим епископима и њиховим Црквама. Плод ове Евхаристије и ове службе јесте сабрати у аутентично заједничарење вере, молитве, мисије, братске љубави и међусобне помоћи, све оне који су примили Дух Христа на Крштењу. Ово заједничарење јесте оквир у којем се црквена власт врши. Заједничарење јесте критеријум за његово вршење.

19. Свака помесна Црква као своју мисију има да буде, по милости Божијој, место где се служи и одаје почаст Богу, где се објављује Јеванђење, где се славе свете тајне, где верни теже да ублаже светску патњу, и где сваки верник може пронаћи спасење. То је светло света (уп. Мт 5, 14-16), квас (уп. Мт 13, 33), царско свештенство свето (уп. 1 Пет 2, 5 и 9). Канонске норме које управљају њоме имају за циљ да обезбеде ову мисију.

20. На основу тог самог Крштења које га или је учинило удом Христовим, свака крштена особа је позвана, у складу са даровима једног Светог Духа, служи унутар заједнице (уп. 1 Кор 12, 4-27). Стога је кроз заједницу, помоћу које су сви чланови (удови) у служби једно другога, помесна Црква се већ пројављује као "синодална" или "саборна" у свом устројству. Ова "синодалност" не показује себе само у односима солидарности, међусобне помоћи и комплементарности које разни рукуположени свештеници међу собом имају. Наравно, презвитерство је сабор епископа (уп. Св. Игњатије Антиохијски, Тралијанцима, 3), и ђакон је његова "десна рука" (Дап, 2, 28, 6), тако да, у складу са препоруком Св. Игњатија Антиохијског, све буде учињено у сагласности (уп. Ефесцима 6). Синодалност, међутим, такође укључује све чланове у послушању епископу, који је први (протос) и глава (кефали) помесне Цркве, које захтева црквено заједништво. У очувању Источног и Западног предања, активно учешће мирјана, и мушкараца и жена, монаштва и посвећених особа, остварено је у епархији и парохији кроз многе видове службе и мисије.

21. Способности руковођења чланова заједница своје порекло имају у једном Светом Духу, и усмерене су на добробит свих. Ова чињеница скида светло како на захтеве тако и на ограничења власти сваког у Цркви. Не треба да постоји ни пасивност ни замењивање функција, нити немар нити доминација билог кога над било којим другим. Све способности руковођења и службе у Цркви конвергирају у јединству под свештеничком службом епископа, који служи заједницу помесне Цркве. Сви су позвани да буду обновљени Духом Светим у светим тајнама и да одговоре на стално покајање (преумљење - метаноиа), тако да се осигурава њихово заједништво у истини и милосрђу.

2. Регионални ниво

22. Пошто Црква себе открива да је васељенска у сабрању (σύναξις) помесне Цркве, ова васељенскост мора истински да се испољи у заједништву са осталим Црквама које проповедају исту апостолску веру и деле исту основну црквену структуру, почевши са онима који су близу при руци у врлини њихове заједничке одговорности за мисију у тој регији која је њихова (уп. минхенски документ, ИИИ, 3, и валамски документ, нап.52 и 53). Општење међу Црквама изражава се у рукоположењу епископа. Ово рукоположење се врши у складу са канонским поретком од стране три или више епископа, или најмање два (уп. Никеја И, 4. канон), који делају у име епископалног тела и народа Божијег, и сами примивши своју службу од Духа Светога полагањем руку у апостолском прејемству. Када се ово оствари у сагласности са канонима, обезбеђује се општење међу Црквама у истинској вери, светим тајнама и црквени живота, као и живо општење са претходним нараштајима.

23. Такво ефикасно општење између неколико помесних Цркава, од којих је свака Католичанска Црква на нарочитом месту, изражена је одређенима праксама: учешћем епископа суседних катедри на рукоположењу епископа у помесној Цркви; позиву епископа из друге Цркве да заједнички богослуже на сабрању помесне Цркве; добродошлицу која се шири на верне од ових других Цркава у причишћевињу за евхаристијском трпезом; размену писама поводом рукоположења; и пружање материјалне помоћи.

24. Канон подједнако прихваћен и на Истоку и Западу, изражава однос између помесних Цркава регије: "Епископи свакога народа треба да познају првода између њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не предузимају без његовога знања; сваки епископ може само чинити оно што се тиче његове сопствене епархије (παροικία) и њених зависних територија Али примус не може ништа чинити без сагласности свих. Јер ће тако бити једносуштност и прославиће се Бог кроз Господа у светоме Духу" (34. Апостолски канон).

25. Ова норма, која се поново појављује у неколико видова у канонском предању, примењује се на све епископе регије, било на оне из провинције, митрополије, или патријаршије. Њена практична примена се може наћи на синодима или саборима провинције, регије или патријаршије. Чињеница да је састав регионалног синода увек суштински епископални, чак и када укључује друге чланове Цркве, открива природу синодалне власти. Само епископи имају саветодавни глас. Власт синода је заснована на природи епископске службе по себи, и испољава колегијалну природу епископата у служби заједништва Цркава.

26. Синод (или сабор) у себи имплицира учешће свих епископа једне области (регије). Влада се принципом концензуса и једносуштности (ομόνοια), која је означена евхаристијским заједничким богослужењем, као што је имплицирано у финалној доксологији горе поменутог 34. Апостолског канона. Међутим, остаје чињеница, да је сваки епископ у својој пастирској бризи судија, и да је одговоран пред Богом за дешавања у својој сопственој епархији (уп. Кипријан Посл. 55, 21); стога је он чувар саборности (католичанскости) своје помесне Цркве, и мора увек бити темељан да промовише саборно јединство (општење) са другим Црквама.

27. Следи да обласни (регионални) синод или сабор нема власт над другим црвеним областима. Ипак, размена информација и консултација између представника неколико синода су манифестација саборности, као и оне братске међусобне помоћи и милосрђа које треба да влада између свих помесних Цркавам, ради већег заједничког добра. Сваки епископ је одговоран за целу Цркву заједно са свим његовим колегама у једној и истој апостолској мисији.

28. На овај начин неколико црквених провинција су успеле да ојачају своје везе заједничке одговорности. То је био један од фактора који је довео до појаве патријаршија у историји наших Цркава. Патријаршијски синоди се управљају по истим црквеним начелима и истим канонским нормама као и провинцијски синоди.

29. У каснијим вековима, и на Истоку и на Западу, неке нове конфигурације заједнице (општења) између помесних Цркава су се развиле. Нове патријаршије и аутокефалне Цркве основане су на Хришћанском Истоку, а у латинској цркви недавно се појавио нарочити образац груписања (сабирања) епископа, Епископска конференција. Оне нису, са еклесиолошке тачке гледишта, само административни подокрузи: они изражавају дух заједнице у Цркви, док истовремено поштују различитост људских култура.

30. У ствари, регионална синодалност, каква год била њене контуре и канонско регулисање, показује да је Божија Црква није заједница личности или помесних Цркава одсечена од њихових људских коренова. Зато што је то заједница спасења и зато што је ово спасење "обнова творевине" (уп. Св. Ириниј Адв. Хаер., 1, 36, 1), оно обухвата човечију личност у свему што спаја њега или њу са људском стварношћу какву ју је створио Бог. Црква није само збир појединаца; она је сачињена од заједница са различитим културама, историјама и друштвеним структурама.

31. У груписању помесних Цркава на регионалном нивоу, саборност се појављује у свом правом светлу. То је израз присуства спасења не у неиздифиренцираној васељени већ у човечанству каквом га је Бог направио и долази да га спаси. У светој тајни спасења, човечанска природа је истовремено се претпоставља у својој пуноћи и излечена од онога што је грех улио у њу путем самодовољности, гордости, неповерења у друге, агресивности, љубоморе, зависти, лажи и мржње. Еклесијална кинонија (заједничарење) је дар путем којег је цело човечанство спојено заједно, у Светом Духу васкрслог Господа. Ово јединство, створено од Светог Духа, далеко од тога да пада у униформност, изискује и стога чува - и, на неки начин, повећава - различитост и особитост.

3. Универзални ниво

32. Свака помесна Црква је у општењу не само са суседним Црквама, већ са укупношћу помесних Цркава, са онима које су сада присутне у свету, онима које су постојале од почетка, и онима које ће бити у будућности, и са Црквом већ у слави. Сходно вољи Христовој, Црква је једна и недељива, иста увек и на сваком месту. Обе стране проповедају, у нијеско-цариградском Вјерују, да је Црква једна и саборна. Њена саборност (католичанскост) обухвата не само различитост људских заједница већ и њихово фундаментално јединство.

33. Јасно је, стога, да једна иста вера треба да се исповеда и живи у свим помесним Црквама, иста јединствена Евхаристија треба свугде да се слави, и једна иста апостолска служба треба да функционише у свим заједницама. Помесна Црква не може да модификује Вјерују, који је формулисан на васељенским саборима, иако је Црква увек треба "да даје погодне одговоре на нове проблеме, одговоре засноване на Светом Писму и у сагласности и суштинском континуитету са претходним изразима догмата" (Документ из Барија, бр.29). Подједнако, помесна Црква не може да мења фундаменталну ствар везану за облик свештеничке службе једностраном одлуком, и ниједна помесна Црква не може да слави Евхаристију на самовољним одвајањем од других помесних Цркава , не рушећи озбиљно црквено јединство. У свим тим стварима додирује се спона саме заједнице - стога, у само постојање Цркве.

34. Због ове заједнице све Цркве, кроз каноне, регулишу све што се тиче Евхаристије и светих тајни, богослужења и рукоположења, и предаје и учења вере. Јасно је зашто су у овом домену канонска правила и дисциплинске норме потребне.

35. Кроз историју, када су се појављивали озбиљни проблеми који су утицали на универзално општење (заједничарење) и слагање међу Црквама - у односу или на аутентично тумачење вере, или на свештенике и њихов однос према целој Цркви, или на заједничку дисциплину коју верност Јеванђељу захтева - прибегавало се Васељенским Саборима. Ови Сабори су били васељенски не само зато што су сабирали заједно епископе из свих области, а нарочито оне их пет главних епископских седишта, Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима, сходно раноцрквеном поретку. То је било из због тога што су њихове свечане доктриналне одлуке и њихове заједничке формулације вере, нарочито по круцијалним питањима, биле обавезујуће за све Цркве и све вернике, у сва времена и на свим местима. То је зашто одлуке Васељенских Сабора остају нормативне.

36. Историја Васељенских Сабора показује оно што треба сматрати њиховим специјалним карактеристикама. Ово питање треба даље да се изучи у нашем будућем дијалогу, узимајући у обзир развој црквених структура током последњих векова на Истоку и на Западу.

37. Васељенскост одлука Сабора признаје се кроз процес пријема било дугог или кратког трајања, у складу са којим људи Божији као целина - посредством одражавања, разликовања, разговора и молитве - признају у овим одлукама једну апостолску веру помесних Цркава, која је увек била иста и чији су епископи учитељи (дидаскали) и чувари. Овај процес пријема је различито тумачен на Истоку и Западу у складу са њиховим канонским традицијама.

38. Саборност или синодалност укључује, стога, много више од сабраних епископа. Укључује такође и њихове Цркве. Првопоменути су носиоци и дају глас вери другопоменутих. Одлуке епископа треба да се приме у животу Цркава, нарочито у њиховом литургијском животу. Сваки Васељенски Сабор примљен тако, у пуном и правом смислу, јесте, сходно томе, пројављивање и служење заједници целе Цркве.

39.Супротно епархијском и обласном синоду, васељенски сабор није "институција" чија се учесталост може регулисати канонима; он је пре "догађај", керос (каирос) надахнут Светим Духом који води Цркву како би породио у себи институције које су му потребне и које одговарају његовој природи. Овај склад између Цркве и сабора је тако дубок да, чак и након прекида између Истока и Запада који је учинио немогућим одржавање васељенских сабора у строгом смислу речи, обе Цркве су наставиле да одржавају саборе (конциле) кад год би се појавила озбиљна криза. Ови сабори су окупљали епископе из помесних Цркава у општењу са катедром Рима, или, иако схваћено на другачији начин, са Цариградском катедром, понаособ. У Римокатоличкој Цркви, неки од ових сабора одржаних на Западу сматрани су васељенским. Оваква ситуација, која је обавезивала обе стране Хришћанства да сазову саборе погодне за сваку од њих, фаворизовала је неслагања која су допринела међусобној отуђености. Мора се трагати за средствима која дозвољавају поновно успостављање васељенског (екуменског) концензуса.

40. Током првог миленијума, универзално општење Цркава у уобичајеном току догађаја одржавано је кроз братске односе између епископа. Ови односи, међу самим епископима, између епископа и њихових односних примуса, а такође између самих протоса у канонском поретку сведочили су да је рана Црква, гајила и учвршћивала црквено општење. Историја бележи саветовања, писма и апеле главним катедрама, нарочито оној Рима, што јасно изражава солидарност коју кинонија ствара. Канонске одредбе попут укључивање имена епископа главних катедри у диптихе и саоштавање исповедања вере другим патријарсима када су повод били избори, су конкретни изрази киноније.

41. Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да је Рим, као Црква која "председава у љубави" према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.

42. Саборност на универзалном нивоу, вршена на васељенским саборима, имплицира на активну улогу бискупа Рима, као првог (протос) међу епископима главних катедри, у концензусу окупљених бискупа. Иако епископ Рима није сазвао васељенске саборе у први вековима и никада лично над њима није председавао, он је, међутим, био тесно укључен у процес доношења одлука сабора.

43. Примат и саборност су међусобно зависни. Због тога се примат на различитим нивоима живота Црке, помесним, обласним и универзалним, мора увек разматрати у контексту саборности, а саборност исто тако у контексту примата.

Што се тиче примата на различитим нивоима, желимо да потврдимо следеће тачке

1.Примат на свим нивоима јесте пракса која је чврсто заснована на канонском предању Цркве..

2.Док је чињеница о примату на универзалном нивоу прихваћена и од Истока и од Запада, постоје разлике у разумевању у односу на начин на који треба да буде извршен, као и у односу на њену богословску као и на утемељеност у Светом Писму.

44. У историји Истока и Запада, најмање до деветог века, низ прерогатива је био признат, увек у контексту саборности, у складу са условима тих времена, за протоса или кефали (главу) сваког од успостављених црквених нивоа: помесно, за епископа као протоса своје епархије у односу на његове презвитере и народ; обласно, за протоса сваке митрополије у односу на епископе његове области, и за протоса сваке од пет патријаршија, у односу на митрополита сваке ограничене области и универзално, за епископа Рима као протоса (првог) међу патријарсима. Ово разликовање нивоа не умањује светотајинску једнакост сваког епископа или саборност сваке помесне Цркве.

45. Остаје да се питање улоге бискупа Рима у communion свих Цркава изучи још детаљније. Шта је специфична улога бискупа "прве катедре" у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.

46. Ми, чланови Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, убеђени смо да горе наведена изјава о црквеном општењу, саборности и власти представља позитиван и значајан напредак у нашем дијалогу, као и да обезбеђује чврсту основу за будуће расправљање о питању примата на универзалном нивоу Цркве. Свесни смо да још остаје пуно тешких питања која треба да се разјасне, али се надамо да, подржани молитвом Господа "Да сви једно буду ... да свет верује" (Јн 17, 21), и бивајући послушни Светом Духу, можемо градити након споразума који је већ постигнут. Поново потврђујући и исповедајући да је"један Господ, једна вера, једно крштење" (Епх 4, 5), одајемо славу Богу Светој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу, који нас је окупио заједно.

(1). Православни учесници су примећују да је важно да нагласе да је коришћење термина "Црква", "универзална Црква", "недељива Црква" и "Тело Христово" у овом документу и у сличним документима које је издала Заједничка комисија ни на који начин не подрива само-схватање Православне Цркве као једне, свете, саборне и апостолске Цркве, о чему говори никејски Символ Вере (Вјерују). Са католичке тачке гледишта, примењује се иста самосвест: једна, света, саборна и апостолска Црква 'живи у католичкој цркви' (Lumen Gentium, 8;) ово не искључује признање да су елементи истините Цркве присутни ван католичке заједнице.

Примедба уредника "Europaica": Наведени текст, који је овде приказан на захтев многих наших читалаца, јесте први документ који је усвојила заједничка Међународна Комисија за теолошки дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке Цркве у одсуству представника Московске патријаршије. Представници Патријаршије Бугарске су такође били одсутни са састанка у Равени, док представници Православне Цркве у Америци и Православне Цркве у Јапану никада нису ни били позвани да учествују у раду Комисије пошто Патријаршија у Цариграду не признаје њихов статус. Документ обухвата изјаве (нарочито у члану 39) које је делегација Московске патријаршије критиковала у Београду, 2006. године. Московска патријаршија ће анализирати документ из Равене и благовремено представити своје закључке.

21. октобар 2007

Извор: http://orthodoxeurope.org/page/14/130.aspx#2

Превод документа са енглеског језика на Србски језик припремила "екипа новинар.де"

Преузето са www.novinar.de/