О првом светском рату

Први светски рат за Православне био је ради опроштаја грехова, и то доказују ова два виђења у време рата:

„О виђењу једнога доктора

Познати Београдски лекар Гавриловић од младости је веровао у Бога. Кад је петнаесте године (1915.) српска војска одступала од Албаније ка мору, одступао је и доктор Гавриловић са својим сином. У месту Сан Ђовани морали су чекати на лађу више дана. Спавали су под једним шатором. Падале су кише. А војске и народа било је на обали много. Сви су живели у потпуној неизвесности, шта ће бити с њима идућег дана. Отуда су сви били мрзовољни и тужни. Прекрсти се и легне на леђа једне ноћи доктор и рекне: "Та докле ће ово трајати, о, велики Боже! И кад ћемо се ослободити?" У том тренутку према њему на шаторском платну јави се овај знак, као светлошћу по тами исписане речи: "У септембру 1918. године". Запрепашћен овом појавом доктор није могао сву ту ноћ спавати. А сутрадан је све то испричао својим пријатељима.

Кад неко свим срцем куца на двери Небеске њему Господ открива своју вољу и намеру, као што је овај доктор добио истинито пророчанство о нашем трогодишњем робовању.

У то време сличан је сан имала једна побожна жена Даринка Зорић из Крагујевца, видела је како у сну маршира наша војска у правцу југа, и сваком војнику на леђима пише број "3". Тада није знала шта значи тај број, али се после сазнало да је Господ одредио наше робовање три године, а њихов повратак после три године. То су пророчанства истинита коју Господ објављује појединцима и у сну и на јави. Тако је Господ открио пророку Јеремији да ће народ Израиљски робовати 70 година у Вавилону, лажни су пророци то порицали, али се то заиста догодило.“ (из књиге "Поучни примери" Старца Гаврилa из Ралетинца)

Невоље спасавају душу

У животописима светих људи налази се овакав пример:

„Био је неки слуга који је код свога газде живео разуздано и нехришћански. Савете ничије није хтео да слуша. А свакако да је таквих било више у том подручју. Но Бог Промислитељ пустио је глад и оскудицу на те крајеве, и због тога буде слуга отпуштен од газде. Он убрзо остане без хлеба, почне просити и за грехе кајати се. Патећи се на калдрми од хладноће, тако да су му и прсти на ногама отпали. Његово покајање видео је Бог и смиловао се на њега, послао свога Анђела да му узме душу, и на тај начин невоља му је припремила спасење и живот вечни.“

Господ промишља за свој народ како да га спасе. Тако је било увек па и сада. Ратници који су преживели ратне страхоте и дошли живи, причају нам како су гледали умирања кроз Албанију. Један војник умире и говори само "хлеба, хлеба", неко му даде парче хлеба он га држи у руци и даље виче "хлеба, хлеба" и тако умире, а парче хлеба остаде му у руци.

Други опет умирући виче "хлеба дајте ми и нешто жваће, командир пита војнике: шта жваће умирући, они кажу: једе вашке, сви су видели како вата рукама вашке, једе и умире.

Трећи су опет пасли траву и умирали, а неки и поред свих патњи остали су живи. Један каже: ја за шеснајест дана нисам хлеб ни видео очима па сам ето остао жив.

Све су то методи којима Бог спасава душе оних људи који кад су у изобиљу, здрави, прави, газе закон Божји. Бог дуго трпи, али кад се наврши мера он попушта невоље ради нашег уразумљења и спасења, само благо томе ко то зна да расуди и да приђе покајању и излечи душу своју. А непробуђени и непокајани одлазе у вечне муке: у царство мрака и жалости.

Невидљиви грех

На основу овога могли би да поставимо питање: зашто је Бог тако сурово казнио Србе, кад су пре првог рата они били бољи него после ратова, и кудикамо бољи него данас?

Има једна истинита повест о неком старцу, кога су још за живота сви славили као свеца, па кад се он упокојио, на његову сахрану скупило се мноштво људи и монаха из читавог тог краја, и сви су га славили као свеца Божјег. Међутим, ту је био и један свети Старац, који је чуо глас са неба, како говори: "Мира ми није дао – да не види славу Господњу; мира ми није дао – да не види славу Господњу!"

Који је, дакле, невидљиви грех био у оном старцу, због кога је осуђен, и који је то невидљиви грех био у Србима пре првог светског рата, због кога су они били кажњени? Ако ништа друго то је блуд срца у помислима, жељама и утисцима овога света који у злу лежи. Тако у Псалтиру Бог говори за Јевреје:

"Четрдесет година негодовах на тај пород, и рекох: увек заблуђују срцем; и они не познаше путеве Моје. Тако се заклех у гњеву Своме: да неће ући у покој Мој" (Пс. 94, 9-11).

Тако и св. Првомученик Стефан говори Јеврејима: "Тврдоврати и необрезани срцем и ушима! ви се једнако противите Духу Светоме; како ваши оци, тако и ви" (ДАП 7:51). Како се противе Духу Светоме? Па блудом срца у свакаквим помислима, жељама и утисцима.

У својој песми Пресвета Богородица говори за гордељивце: "Расточи горде у мислима срдаца њихових" (Лк. 1:51). О томе се говори и у Житију преп. Исидоре Јуродиве:

"Пошто блажена Исидора проведе много година у таквим суровим подвизима, би о њој откривење од Бога преподобном оцу Питириму, човеку светом и веома врлинском који живљаше у Порфиритској пустињи. Овом светом отшелнику претстаде анђео Господњи и рече: Зашто се поносиш својим подвизима као благочестив (побожан), живећи у таквом месту? Хоћеш ли да видиш жену благочестивију од тебе (побожнију)? Отиди у женски Тавениски манастир, и тамо ћеш наћи једну сестру која носи круну на глави. Она је боља од тебе, јер иако се непрестано носи са толиком гомилом, и служи свима на разне начине, и мада је сви презиру, она ипак никада не отступа срцем од Бога. А ти, седећи овде и никада не живевши у свету, блудиш мислима по градовима."

То значи да блуд срца може да има човек и у пустињи, као што су га имали Јевреји четрдесет година лутајући по пустињи, и као што га је имао донекле и преп. Питирим. Зато хришћанин треба на сваком месту и на сваки начин да се чува од блуда срца, као што вели премудри Соломон: "Сваком стражом чувај срце своје, је у њему су исходишта живота" (Приче 4, 23). То значи: кад човек чува своје срце, онда је у срцу извор живота; а кад је срце у блудном стању, у свакаквим помислима, жељама и утисцима, онда је у њему смрт. Боље је да имаш само молитву у срцу, него да имаш свашта и да ти срце буде у блудном стању. Зато је један свети Старац говорио:

"Наш ум је као воденични жрвањ, који мора нешто да меље, јер га стално покреће вода живота на земљи. Кад устајеш од сна свога, онда прослави Бога устима твојим, и одмах почни Божија певања псалмима. Јер на шта се ум простире од јутра као жрвањ, онда то исто меље вас дан: или пшеницу, или плеву. Зато престигни пре, и улажи од јутра пшеницу, да враг не би уложио плеву. Зато од кад се пробудиш, од раног јутра убацај у ум молитву као пшеницу да меље, да не би ђаво убацао лоше помисли као плеву да меље. Јер на шта се ум протеже од раног јутра, то и меље, било пшеницу - молитву, било плеву - лоше помисли."

И у Јеванђељу Господ је прекоревао Јевреје за блуд срца:

"Зашто ви лукаво мислите у срцима својим?" (Мт. 9:4). "Јер из срца излазе лукаве мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле на Бога: ово је што погани човека" (Мт. 15:19-20). "Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте; Тако и ви, споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња" (Мт. 23:27-28).

У блуд срца спадају све неблагословене и непотребне мисли, жеље и осећања. А овде нећемо говорити о очигледним гресима као што су блуд и гњев, где људи бивају очигледно гори од животиња, него о скривеном блуду срца који је погубан за човека, и најпре о томе: кад човек брине Божју бригу и суди Божји суд. Да видимо шта бива кад хришћанин пусти да му срце блуди у непотребним бригама и осуђивањима? Постоје неколико сличних повести о монасима, који су желели да сазнају тајне судбине људи, а у књизи "Духовно злато којим се небо купује" наведено је виђење преп. Антонија Великог:

О путевима Божијег промисла

Једанпут беше се св. Антоније удубио у мисли о томе: како Бог управља овим светом, и какви су судови и путеви његови? Помоливши се Богу узвикну: "Господе како то да по неки људи достижу дубоку старост и слабост, други живе мало и умиру у детињству? Зашто су једни сиромашни а други богати? Зашто тирани и зликовци благују и уживају, а праведни страдају и оскудно живе"? Ове мисли дуго су га узбуђивале и занимале. Најзад са неба допре му глас: "Антоније, пази на себе и не упуштај се да дознаш "путеве промисла Божијега, јер је то опасно за душу"." Ово је дивна опомена свима који покушавају ограниченим умом својим да прозру оно што човек никада не може знати. Као што је немогуће исцрпети море, тако је не могуће сазнати промисао Божји, рекао је неки мудрац блаженом Августину. Зашто Бог чини ово овако, а оно онако, што се нама и нашем мозгу чини сасвим неправедно и нелогично, или зашто Бог трпи неправедног и многе друге опачине, не може човек да дозна одмах. Доцније, у низу година ово се види и позна зашто је.

О незнаним судовима Божијим (скраћено)

Старац Клеопа, Велики је Бог

"И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.

"Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, које, како ми се чини, да је Бог допустио".

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.

Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп (Анђео Божји)...

Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Они су имали детенце од неколико месеци.

Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.

Старац је видео и говораше у свом уму: "са каквим сам зликовцем пошао ја на пут!"...

Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај (Анђео) изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узео га је на страну и запитао га:

-  Де-де слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!

- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?

-  Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!

-  А шта сам, оче, учинио зло?...

-  А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?

-  Добро дело сам и тамо учинио.

-  Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?

-  Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.

Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!...

Онда је запитао монах:

-  Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?

-  Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?

-  Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.

-  Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9).

Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш.

Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоки су веома.

Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски...

Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове!

Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш истраживати судове Његове, јер судови Божији су много дубоки и не може их знати нико, ни анђели са неба.

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему, што нама у овом свету изгледа криво и зло, много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије, скривене и необухватне.

Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин."

Расуђивање о судовима Божјим

Зашто је чак и преп. Антонију Великом речено: "Антоније, пази на себе и не упуштај се да дознаш "путеве промисла Божијега, јер је то опасно за душу"? Из два разлога: прво, зато што би упао у исти грех као и наши прародитељи кад су узели од забрањеног дрвета знања добра и зла, па кад би стекао знање као Бог, онда би се погордио као демон. А да се човек лако погорди од знања, имамо пример наших теолога-новотараца. Друго, зато што тајне судбине људи спадају у Божју бригу и Божји суд, а он би да брине Божју бригу и да суди Божји суд, и тако да постане – антихрист. Као што је познато грчка реч "анти" употребљава се у два значења: "уместо" и "против", тако да у ширем смислу антихрист је сваки створ, који брине Божју бригу и суди Божји суд. Сваки човек треба да зна докле је његова брига и суд, и даље да не иде да не би постао антихрист. То би исто било као кад би мало дете бринуло очеву бригу и судило очев суд, и зато је Господ рекао у Јеванђељу:

"Амин кажем вам, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Ко се дакле понизи као дете ово, тај је највећи у царству небеском" (Мт. 18, 1-4).

Дакле, као што мало дете по природи не може да брине бригу својих родитеља и да суди њихов суд, тако и хришћанин не може Божје, него он по својој гордости брине Божју бригу и суди Божји суд, и зато "неће ући у Царство небеско".

Антихристи

Према томе, ако човек не чува своје срце од непотребне бриге и суда, он ће бити антихрист, или боље рећи, биће претеча антихриста, који својим срдачним бригама и судом призива оног последњег и најгорег антихриста, коме ће се поклонити као цару и богу. Тачно је прорекао св. Игњатије Брјанчањинов: "у последње време људи ће тражити антихриста". Заправо све садашње претече антихриста, који брину Божју бригу и суде Божји суд, кад виде да својом бригом и судом не могу да спасу човечанство од пропасти, јер то може само Бог, тражиће себи цара и бога антихриста, као спаситеља човечанства: и Бог ће им дати лажног спаситеља. Сада је и Србија пуна таквих претеча антихриста, који брину Божју бригу и суде Божји суд, и који би требало да се покају. Ове претече антихриста имају своје свештенике и теологе, а то су овде српски новотарци, који учествују у формирању цркве антихристове, такозване екуменске цркве. Они се стално противе Богу и стално имају блуд срца, јер сва пророчанства Светог Писма и светих Отаца говоре против њих, јер су сва пророчанства за последње време неповољна. Нема ни једно повољно пророчанство за последње време, осим православног цара, и нема ни једно пророчанство о спасавању грешника и јеретика и о осмом васељенском сабору, као што они говоре. Једино повољно пророчанство светих Отаца јесте о православном цару, али он ће доћи ако се православни покају, услов је дакле – покајање православних. Најпре да се покају за блуд срца и да прекину блуд срца и да не обмањују ни себе ни друге. Јеванђеље говори (Лк. гл. 13): чули сте како људи гину; "заиста вам кажем, ако се не покајете, сви ћете тако изгинути".

Али треба обратити пажњу на ову повест о тајним судбинама људи, јер ту је наведено како је анђео задавио дете, да би сачувао и родитеље и друге људе од тог детета, јер кад би порасло, био би то опасан разбојник и злочинац. Тиме је указано да брак и рађање деце спадају у тајне судбине људи, и зато хришћани ваља да знају своје благослове у браку и рађању деце, јер мимо благослова и само размишљање о томе бива опасно по душу, јер задире у власт Божју и узима да брине Божју бригу и да суди Божји суд. Благословено је било како су раније вековима по благослову родитеља склапани бракови, а данас то очигледно није благословено и наводе се млади на блуд срца. По учењу Светог Писма Бог саставља бракове, али преко родитеља, а кад се, као данас, сами саставе, онда бива по Јеванђељу: "ожених се и зато не могу доћи (на вечеру Господњу)", и не каже: "оженили ме родитељи и ја сам као од Бога брак прихватио као свој крст ", него "ожених се сам и зато не могу доћи (на вечеру Господњу)". А затим се разводе, па опет каже: "разведох се и зато не могу доћи (на вечеру Господњу)". И зато му треба рећи: ниси ти имао благослов ни да се заводиш ни да се разводиш, него да носиш свој крст. И то, што се сами заводе и разводе, то доказује да нису прихватили брак као крст. Јер пошто брак и рађање деце спадају у тајне судбине људи, онда без благослова и свако размишљање о томе бива опасно по душу. Верујем да је непотребно још доказивати да и данашњим безакоњима у браку, абортусом и спречавањем зачећа деце, очигледно задиру у Божју власт и брину Божју бригу и суде Божји суд, и тиме постају антихристи, и за то би требало да се покају. Није зло благословени брак и рађање деце, него зло су мисли и жеље и безакоња у браку и ван брака, којима се човек противи вољи Божјој и судовима Божјим.

Разврат у Србији прорекао је Владика Николај у Небеској Литургији:

"Свештеници вером ослабили,

калуђери посте оставили;

Нит девојке држе девојаштво,

свилу носе, грехом се поносе;

Млади момци поштењу се смију,

а свој разврат ни од ког не крију..."

Судови Божји

Има маловерних људи, који се боје и очајавају од судова Божјих, међутим, нису у праву. Ако се Бог разапео ради спасења свих људи и све творевине, онда су и његови судови и тајне судбине људи сигурно на спасење људима. Сваки хришћанин мора да верује, да је сваки суд Божји на добро и на спасење човеку и свим људима и свој твари. И не само да је на добро, него да то најбоље могуће, јер Бог зна како је најбоље. Довољан су пример два разбојника на крстовима на Велики Петак: један се спасио јер је прихватио суд Божји, а други је погинуо јер је похулио на суд Божји. Међутим, и овај други би се спасио да је прихватио суд Божји, и није њега погубио суд Божји, него га је погубило његово мишљење и његова хула.

Шта спада у суд Божји? Из овог примера двојице разбојника на крстовима види се, да у суд Божји спада и крст човеков, који му је на спасење, и крст није непроменљив, јер може да се промени током живота. Сваки човек треба да зна свој крст, и своје мисли, жеље и осећања да везује за свој крст, иначе допушта блуд срца и противи се вољи Божјој и постаје антихрист, или боље рећи – претеча антихриста, јер онај последњи антихрист тражиће да му се клањају као богу и цару.

Дакле, сваки суд Божји је на добро човеку и добро је кад Бог суди, а не ваља кад Бог дигне руке, како народ каже, и кад не суди, тада баш не ваља. Довољно је погледати ове наше новотарце, и као да је Бог "дигао руке од њих", и не суди им за њихову гордост, зато што се праве већи од Владике Николаја и св. Богомољаца.

Не допуштај блуд срца

Према томе: буди луд за свет и не допуштај блуд срца. Као што је Христос на Крсту био луд тебе ради, тако и ти буди бар мало луд Христа ради. Треба свакако прекидати блуд срца, кад год се појаве непотребне мисли, жеље и осећања. Ко не допушта блуд срца, тај ће видети да је у рату са злим духовима; а ко допушта блуд срца, тај није у рату са злим духовима, и тај ништа не види, пошто зли духови владају његовим срцем. Зар може човек, коме срце блуди, да чини добро и да угађа Богу? Не може, јер бива лицемер, јер споља чини добро, а унутра му срце блуди у лошим мислима, жељама и осећањима. Зато Јеванђеље заповеда: "Фарисеју слепи! очисти најпре изнутра чашу и зделу, да би биле и споља чисте" (Мт. 23:26).

Опет Јеванђеље заповеда: "А кад вас доведу у зборнице и на судове и пред владаре, не брините се, како ћете или шта одговорити, или шта ћете казати; Јер ће вас Свети Дух научити у онај час, шта треба рећи" (Лк. 12:11-12).

Ако је брига и размишљање Богом забрањено, па ако човек и поред забране ипак то брине и размишља, онда је то блуд срца. И овде се заповеда: не допуштати блуд срца у размишљању, како или шта одговорити на суду, или шта рећи, јер ће Дух Свети научити шта треба рећи.

На крају можемо закључити да, ако човек допушта блуд срца, онда бива лицемер: споља светац и исповедник, а унутра блудник; споља праведник, а унутра грешник; споља личи на Христа, а унутра је антихрист.

На крају треба рећи: суд Божји бива људима према знању, и биће строжији суд Хришћанима него старим Јеврејима, зато што Хришћани више знају него стари Јевреји. Према томе, ко допушта блуд срца, тај треба да зна да неће ући у покој Божји, као што је у Псалтиру Бог рекао за Јевреје:

"Четрдесет година негодовах на тај пород, и рекох: увек заблуђују срцем; и они не познаше путеве Моје. Тако се заклех у гњеву Своме: да неће ући у покој Мој" (Пс. 94, 9-11). И пресв. Богородица говори за гордељивце: "Расточи горде у мислима срдаца њихових" (Лк. 1:51).