Сноуденово денунцирање   прислушкивања европских лидера од стране америчких тајних служби, као и њихово  прикупљање личних података европских грађана, судећи по свему,   имаће врло велике последице које далеко превазилазе обичан дипломатски скандал.

То се добро осетило на самиту Европске уније који је одржан 24. – 25. октобра ове године. Колико су Европљани били узнемирени због откривеног прислушкивања најбоље се може судити већ по томе што је уместо дискусије о врло актуелним економским питањима практично цео самит био посвећен прислушкивању телефона А.Меркел, Ф.Оланда и других европских лидера. У заједничкој изјави ученика самита јасно је прозвучало: тако више не иде! У пориву узнемирености неко је чак предложио да се САД натерају да са земљама Европе потпишу специјални „антишпијунски пакт“ по коме би  Американци  прихватили обавезу да према својим савезницима више не предузимају сличне непријатељске акције.

Од дискусије о том проблему Немачка је већ прешла на конкретне поступке: у САД је послата специјална делегација којој је наложено да нађе одговарајуће решење. Међутим, како је саопштио  Frankfurter Allgemeine Zeitung, мада је у Белој кући одржан састанак представника обе стране,  они нису нашли заједничко решење. Према извештавању медија, САД се и даље противе потписивању „антишпијунског пакта“.

Да претпоставимо да се дискусија у вези са тим питањем између Немаца и Американаца  у ствари неће завршити ничим. И не зато, што се САД плаше да потпишу такав документ, који би после потписивања морали да извршавају – тешко да има много оних који не схватају да би тај папир у најбољем случају остао на нивоу меморандума, тј. „декларације о намерама“. Једноставно – Бела кућа никако не може да схвати  зашто би  она морала  да потписује било шта, што би ограничавало жеље њене администрације.  Тим пре – да потписују са оним кога они и не сматрају баш сасвим за свог савезника (Вашингтон није заборавио какву је позицију Берлин заузео при америчкој агресији на Ирак).

И уосталом, зашто САД да себе ограничавају у оној сфери у којој су  саме себи створиле предност? Топологија Светске мреже, њена техничка компонента, магистралне мреже путева, данас су за САД физички везани и зна се да 75% светског трафикинга пролази кроз Сједињене Државе. Ако се томе додају комуникационе линије које контролише Британија, тај показатељ се пење на 95%. Тако да Американци немају разлога да се одрекну те предности, коју су они себи систематично  градили последњих 20 – 30 година. Тим пре што контролу Светске мреже врше компаније које су било директно, било индиректно, повезане са владом Сједињених Држава. Ради се о ICANN, IANA, ISOC и још неколико компанија   чији рад   међународна контрола може да контролише само симболично. И више од тога: задржавање контролисања интернета у рукама тих структура за САД представља један од стратешких циљева, и то у дугорочној перспективи. О томе говоре,  ако не нешто друго,  оно  бар покушаји неких земаља да, покушавајући да принуде  ICANN (највише њу) да своја овлашћења пренесе на Међународни савез електровеза (МSЕ)  или на неку другу међународну структуру под заштитом УН, оне наилазе на жесток отпор чији је карактер јасан, на пример, из изјава К.Александера, до скора руководиоца Агенције за националну безбедност  и Сајбер-команде САД.

ICANN тежи да прикаже да активно трага за „компромисним“ решењима, али све то у ствари представља једино  контролу Мреже од стране САД. Пример како Американци „замагљују“ проблем представља и  дискусија о „мулти-стејк-холдеризму“ када америчка страна, прихватајући да модел управљања интернетом треба да се демократизује, предлаже да се на бази ICANN–а формира некакав управни конзорцијум у који ће ући представници напред наведених компанија, крупног интернет-бизниса, невладиних организација и извесна приватна лица. Потпуно је јасно да такав модел ни на који начин не може   контролу рада Мреже да доведе на прави међународни ниво. Исто тако  нема разлога да се заиста поверује у тврдње  ICANN-а да хоће да се ослободи контроле владе САД, о чему је руководилац те компаније Ф.Шехаде говорио крајем октобра 2013.године.

У том смислу значајна је конференција МSЕ у Дубаију почетком децембра 2012.године. Тада је покушај Русије и Кине да на дневни ред ставе питање државног суверенитета у интернету изазвао тако жесток отпор САД и њених сателита, да се у једном тренутку конференција нашла на самој граници да буде прекинута. И више од тога, јер је још у току конференције прихваћено  сугерисање конгреса САД  да се „не  дозволи    државна контрола места слободе – интернета – од стране националних влада“. Позицију САД су на том заседању делимично подржале земље ЕУ, међу којима је била и Немачка.

Међутим, најновији догађаји  дозвољавају да се претпостави да позиција европских земаља може битно да се коригује. Мико Хипонен, главни истраживач антивирусне компаније F-Secure је недавно изјавио да је, по његовом мишљењу, „интернет постао америчка колонија“ на штету демократије: „Враћамо се у доба  колонизације. Принуђени смо да о Американцима мислимо као о нашим газдама. Апсолутна доминација САД на интернету доводи до тога, да та земља стиче непропорционално велики утицај на друге државе“.

И Европа већ почиње да чини одређене кораке како би прекинула то господарење САД. На дан сазива самита ЕУ Немачка се, потпомогнута

Бразилом и још неким јужноамеричким земљама, обратила УН захтевом да се Међународни пакт о грађанским и политичким правима адаптира реалијама Мреже. Пројекат те Резолуције је 11.новембра  дат на разматрање Трећег комитета Генералне скупштине УН. У њему је и позив: …“да се изврши преиспитивање процедура, праксе и законодавства који се односе на праћење саопштења, њихово  преузимање и сакупљање приватних података“.

А 23. октобра Европски парламент је већином гласова донео резолуцију о денонсирању Уговора о међународном банкарском систему размене информација и плаћања SWIFT, који   је Американцима  омогућивао приступ  банкарским подацима Европљана.

Још интересантније су последње иницијативе Немачке у сфери  јачања безбедности личних података Немаца. Званични представник концерна Deutsche Telekom Филип Бланк је „Немачком таласу“  изјавио да концерн има идеју да направи пројекат „националне маршрутизације“  односно   забране пролажења интернет-трафикинга преко мрежних чворишта који су изван граница те земље: „Идеја је да интернет-подаци које један корисник у Немачкој шаље другом, не могу да иду преко других земаља, као што се то данас често дешава“. Пројекат је скуп, али су Немци спремни да сносе   трошкове. Рекло би се да је остало само још мало, па ће и Европљани, најзад, схватити, да „дигитални суверенитет“ представља комплексан програм који  не сме да се једноставно пренесе некоме (као што је то Европа урадила  са војном безбедношћу предајући је НАТО-у, у ствари – Сједињеним Државама). Од оваквих идеја је још само један корак до кинеског искуства које је све прихваћеније у свету.

Данас се цео систем управљања Мрежом заснива на технолошкој доминацији САД, што подрива велики део напора других држава да заштите национални  интерес  сајбер-простора.  Тотална доминација америчких ИТ-ТНК као што су Google, Facebook или Microsoft, који активно сарађују са Агенцијом за националну безбедност и другим обавештајним органима САД, чине „дигитални суверенитет“ још провиднијим. Највероватније је да ће Европска унија започети преиспитивање комплетне концепције изградње европске информационе заједнице, која очигледно не одговара савременим захтевима безбедности. Какав ће бити тај нови модел за сада се не зна, али, судећи по свему, он ће означити постепено одступање од крајњег либерализма који је себе искомпромитовао у условима тоталног сајбер-рата који су САД покренуле против читавог света…

(Превод: Д.Пантић)

http://srb.fondsk.ru/news/2013/11/24/buduhnost-interneta-posle-poiavlivana-predmeta-snouden.html