На почетку једног новог серијала “Бисери Небеске Србије”, за прво новембарско “издање” серијала, тема се наметнула сама од себе. По црквеном календару 1. новембра, а по државном 13. новембра, навршило се 200 година од рођења “најмудрије српске главе” како српска народна песма назва великог српског песника, владику и владара Црне Горе, Петра IIПетровића Његоша. Због тога и “Бисере Небеске Србије” почињемо причом о овом највећем (нека опрости Пушкин) словенском песнику, о “Српском Псалмопојцу” и “Ловћенском Тајновидцу” како поједини његошолози назваше Његоша.

***

Његошева књижевна Христологија. Велика руска књижевност има мноштво великих књижевника и најмање тројицу истинских горостаса  - Гогоља, Пушкина и Достојевског. Срби имају у својој књижевности само једног горостаса, али он је уједно српски и Гогољ и Пушкин и Достојевски. По речима светог владике Николаја, Његош је усамљен међу Србима – без претходника и без наследника. Он истиче три одлике Његошевог дела – веру у Бога, родољубље и витештво (храбро мрите кад мријет морате). Сам Његош, песника доживљава као тумача великих чуда великога Творца, коме свемогућство светом тајном шапти. Због тога је његова мисао свевремена, као што је свевремено све оно што је освештано Духом Божанским. Познавање српског народног фолклора равно је генијалној Гогољевој фолклористици, Гогољев Тарас Буљба и његови витешки козачки борци за Крст Часни и слободу златну, као да су рођена браћа Његошевих косовских заветника, Мандушића, Обилића, Карађорђа… Таквим богомданим поетским нервом и поетским приказивањем свих народних одлика, поред великог Пушкина не може се подичити ни један словенски песник осим Његоша. Његошево боготражитељство и апологетика Христа равна је исповедништву Достојевског из “Карамазовског” периода, и та одлика краси величанствену трилогију Његошеву – Горски Вијенац, Лажног цара Шћепана Малог и Лучу Микрокозму. Поред тога што је био самобитни песнички гениј, својеврсни српски Јеремија, Његош је био још и српски владика и српски дипломата и српски хајдук, без кога Срби свакако не би имали толико “покољења за песму створених”.

Његошев национални патриозам као једна од главних црта његовог песништва практично је спојен са религиозношћу, па се због тога мало више и задржавамо на Његошевој Христологији (његова поезија је пре и изнад свега свештена поезија). Његошева Христологија је највише и оспоравана (на жалост, понекад и од православних публициста). Међутим, само понеки генијални стих Његошев који се дубоко угнездио у националној свести православних Срба (а написао их је на стотине таквих), више вреди од свега што су написали многи Његошеви критичари. Уосталом, тим критичарима најбоље је одговорио сам Његош стиховима -  Све што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема. Творевину Господњу, Постање, Његош назива Поезијом Општега Оца. И тај Општи Отац или Свемогућство, свете тајне шапти само души пламена поете, али Његош не заборавља да нагласи да свештени поета говори под утицајем Неба и Вишњег Бога (Званије је свештено појете, Глас је његов Неба влијаније, Луча свј´етла руководитељ му, Дијалект му величество Творца).Величанствени ликови два српска игумана из два Његошева ремек-дела могла су бити приказана само пером човека који је по речима апостола Павла постао човек-храм, храм у коме се јавља Бог и њих није могао насликати неко ко је имао примесе јеретичког учења. Његошева Христологија не одступа од црквене Христологије, за Његоша је Христ - Реч Божија која ствара и одржава све створено. Неки су писали читаве романе како би објаснили суштину битисања људског и смисао његовог постојања, а то Његош објашњава апсолутно јединственим богонадахнутим химнама у неколико стихова. Тако је за Његоша Искра или Луча у ствари људска душа као Божанска светлост привремено обузета тамом или огрнута смртном прашином (људским телом или у ширем значењу овоземаљским животом). Дакле, тама обузима душу људску на земљи, а највиша таина се открива тек кад се душа вине на Небо (овога су у гробу кључеви) или када попут Његоша душом запаљеном умоли свод плаветни неба свештенога, да ми свету открије таину.

Како исправно примећује др. Жарко Видовић, Његош као апологета Косовског Завета схвата да није највећи проблем Срба у Турцима или у потурицама, него у томе што је над њима Небо затворено. Његош читавим својим животом и делом, својом апологетиком Косовског Завета, ликовима својих игумана у Горском Вијенцу и Лажном цару Шћепану малом, Лучом Микрокозмом – другим речима, тежњом за Царством Небеским - показује како је једино могуће да Небо за Србе буде отворено. Његош је значи видео да се над Карађорђевом Србијом Небо отворило, па каже “Бежи грдна клетво с рода, Завет Срби испунише”. На жалост, Доситејево удворичко тражење покровитељства за Србе од антихристовог претече Наполеона, поново је почело да затвара Небо над Србијом. Преведено на данашњи језик, најстрашније је наше отпадије од Христа, није страшан НАТО пакт као непријатељ колико као пријатељ. Више пострадасмо на европском путу, него од НАТО бомби. Вратимо се саборном окупљању око Христа као Његошеви хероји у Горском Вијенцу и Небо ће се над Србима поново отворити, владари српски ће поново примати поуке од богомудрих игумана и Срби ће испунити Завет, а грдна клетва издаје (као неки зли усуд та се издаја увек врти око људи који у корену имена или презимена имају реч вук) ће побећи од рода Србинова...

О црквености Његошеве Христологије, боље од свих речи сведочи и по дубини и по стилу величанствена химна Христу Спаситељу којом се завршава Његошева Луча Микрокозма:

О преблаги, тихи учитељу,

Слатка ли је света бистра вода

С источника твога бесмртнога!

Од твога су свј'етлога погледа,

Уплашене мраке исчезнуле

Од твога су хода свештенога

Богохулни срушени олтари;

Васкрсењем смрт си поразио,

Небо твојом хвалом одјекује,

Земља слави свога Спаситеља!

Његош и Косовски завет. За јединог српског нобеловца Иву Андрића, Његош је био “трагични јунак косовске мисли”. Пишући о Његошу, Андрић је изразио следећу интересантну мисао. Уколико би неким случајем нестало данашње цивилизације и писаних трагова о Србима као народу, и уколико би остао сачуван само “Горски Вијенац” П.П. Његоша, на основу њега би неке нове генерације могле стећи верну слику о Србима као народу који је некада живео на овој планети. Алипаша Сточевић, везир на Херцеговини, рекао је о владици ову једноставну, а истовремено и дубоку истину: „А бога ми мога и дина, то је онај прави српски бан од Косова“. Ова два етничка Србина иако отпала од свете вере Православне, ипак су успела да виде суштину лика Његошевог као апологете Косовског Завета (опредељења читавог једног народа да и по цену физичке смрти до последњег војује за Крст Часни, то јест за Царство Небеско). Његош је можда као нико у роду српском, обичном народу песнички приказао оно што је народ срцем осећао – жртва светог кнеза Лазара и косовских мученика није била никакав мит нити узалудна жртва, него Завет са Богом, величанствена победа духа, опредељење за вечни живот у Царству Небеском које и данас храни и надахњује народ светосавски. Његошева апологетика светолазаревске жртве и опредељења за Царство Небеско има пророчки карактер. Косово је од Видовдана 1389. године па до данас заиста грдно судилиште и као што је судило Вуку Бранковићу, судиће и данашњим живим лешевима којима је НАТО пакт једино поуздање. Светосавска и светолазаревска Србија имају друго надање, које је Његошев геније приказао следећим речима:

Нада нема право ни у кога 

до у Бога и у своје руке; 

надање се наше закопало 

на Косово у једну гробницу. 

У добру је лако добро бити, 

на муци се познају јунаци!

Његош је дакле свестан снаге и моћи оних који су у тој косовској гробници дали своје животе за Крст Часни и слободну златну, свестан је да само уз Божију помоћ и своје напоре, Србин може живети слободно, али је исто тако свестан да ће крв косовских мученика бити судија сваком Србину који крене путем издаје Косовског Завета, па зато громовито и кличе – О Косово грдно судилиште.

Његош и Русија. Његошев претходник на владарском и владичанском трону Црне Горе, Петар IПетровић (каснији Свети Петар Цетињски), у свом тестаменту одређује Његоша (Рада Томова) за свог наследника и последње речи Петра Iу том тестаменту су својеврсно и завештање и анатема: Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило. Његош се читав живот држао тог завештања свог великог претходника. Дана 2/14 августа 1833. године Његош је био на пријему код цара Николаја I. Николај Iје био познат по својој снази и висини и угледавши горостасног Његоша, узвикнуо је: Па Ви сте већи од мене! На то је Његош мудро одговорио: Само је Господ већи од Руског Цара! Владика је посветио своју знамениту збирку „Огледало Српско“ — „Сијени Александра Пушкина“. Свакако има симболике да највећи српски песник “Огледало Српско” посвећује успомени највећег руског песника. Његош је и свој тестамент оставио на чување у руском конзулату. Данашњи несрећни владари Црне Горе који су одступили од завештања светог Петра Цетињског и ступају под покровитељство НАТО пакта тиме издајући “јединородну и јединовјерну нашу Русију”, нису свесни шта значи црквено проклетство. У даљем тексту видећемо да су пали и под проклетство Његошево.

Његошева кончинабила је управо онаква за какву се молимо на Светој Литургији - непостидна и мирна, уз Свето Причешће пре мирног уснућа. Владика је, као какав древни првосвештеник, благословио још једном земљу и народ и препоручио старешинама да „сиротињи чине правду“. И рекавши то, каже његов биограф, „одмах простре се на страмац свога стрица св. Петра и испусти дух“. Чак и у тестаменту Његош величанствено прославља Бога: Слава тебје показавшему нам свјет! Хвала ти господи јер си ме на бријегу једног твојега свијета, дивног сунца благоволио напојити. <…>Твоје је слово све из ништа створило, твоме је закону све покорно. Човијек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам твојему светилишту, божанственом, којега сам свијетлу сенку назро јоште с бријега, којега су моји смртни кораци мјерили. Ја на твој позив смирено идем, или под твојим ликом да вјечни сан боравим или у хорове бесмртне да те вјечно славим.

О канонизацији. Управо у јубиларној двестотој години од рођења великог српског генија, званично је покренуто и питање Његошеве канонизације. У Црногорско-Приморској Митрополији је добио статус локално прослављеног светитеља и његова икона, дар Руског Патријарха, унета је у Цетињски манастир. На последњем Сабору СПЦ тема Његошеве канонизације је одложена, а у јавности је било мноштво опречних мишљења поводом инцијативе за канонизацију. Да ли је Његош светитељ или није, ја бих оставио на суд Господу – једино апсолутно надлежном по том питању. Људско умовање о томе како се постаје светитељ је људско умовање и ништа више. Оно што је сигурно је следеће – Његош је један од највећих стубова православног рода српскога и сваки православни Србин када пише о Његошу то мора да има на уму. Дакле, питање да ли је Његош светитељ или није, оставићемо Господу, али да је Његош био тајновидац који је унапред знао да ни његов прах неће имати мира, сведочи и његов тестамент у коме је написао пророчке речи које се не дају свакоме и које се без откровења одозго тешко могу написати: "Када умрем, сараните ме у ону црквицу коју саградих на вр´ Ловћена. Не шћесте ли тако урадити, нека сте проклети". Сатанске силе овога света свесне су значаја Његошевог за православне Србе и започињу рат са прахом Његошевим, па војска Аустро-Угарске у Првом светском рату руши Његошеву капелу. Та капела се између два рата обнавља и освештава је сам владика Николај Велимировић који тада држи знамениту беседу. Између осталог, свети владика каже: “Не треба се бојати да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, сржи сржи своје и најбољег плода историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не преда се само бризи о дану и комаду…”

Због тога богоборцима и смета Црква на Ловћену па је у време титоизма поново руше, а Његошеве мошти преносе у ужасни маузолеј који је саграђен по пројекту Ивана Мештровића. На улазу у тај масонски храм не стоји српски бели орао, него црни двоглави орао. Каква душа творца маузолеја, такав и орао. И у том масонском храму са црним двоглавим орлом, сахрањене су мошти највећег српског песника, владике и владара Црне Горе. Завештање владике и владара црногорског је погажено, па је због тога данас и могуће да “Српска Спарта” како су звали Црну Гору, постане прћија бедних НАТО плаћеника. И док се мошти владике црногорског не врате у његову “капелу на вр´ Ловћена”, Небо над Црном Гором ће бити затворено, у њој ће се прогонити и српство и Православље и Његош и ћирилица…

Његошеву бригу за душевно здравље целокупног српства, показаћемо на само једном примеру. Његошев геније је одмах уочио погубност сукоба српске Цркве и школе и окретања српске просвете безбожном западном просветитељству. После својеврсног изругивања Доситеја (бившег монаха!) са “Житијима Светих”, Његош пише августа 1837. године у писму Милошу Обреновићу: "Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умео, и зато га презирем као човека који није видио у што се садржи срећа народна".

„Фонд стратешке културе“