Нови Уговор с Богом

Истина је истина, то је стварност, а реч о истини је образ истине, икона истине, слика истине, слика стварности. Бог је Истина и зато човек, који не познаје Бога, он не може да говори о Истини.

И опет хришћанин светог живота, који има неко искуство о Богу, он својим речима изображава, тј. осликава свој доживљај Бога, како је он доживео Бога. И на основу свог доживљеног искуства, он учи млађе и слабије хришћане како да приступају Богу и како да успоставе живи однос с Богом, живу везу с Богом. Како би могли речима да изобразимо, да осликамо тај однос Бога и човека, ту везу Бога и човека? Ако се Нови Завет представи као Нови Уговор између Бога и човека, на тај начин могу да се изобличе многе заблуде данашњих хришћана, чак и са оскудним знањем о законо-правном уговору могу да се изобличе данашње прелести, а правник би то могао још боље да објасни.

У Библији имамо Стари Завет и Нови Завет. Реч "завет" тумачи се другачије као: Савез или Уговор између Бога и човека, а могли би рећи и: Тестамент Божји, који је једна врста уговора. Мада је тај Завет и Савез између Бога и човека изузетан и далеко најважнији Уговор за човека, ипак има много сличности са сваким законо-правним уговором који људи склапају међу собом на земљи. У Апокалипси, а то је ово време, Господ поручује: "Ко чини неправду, нека чини још неправду; и ко је поган, нека се још погани; и ко је праведан, нека још чини правду; и ко је свет, нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим" (Откр. 22:11-12). Како ће Господ судити дела сваког човека? Па на основу претходно заснованог Уговора, који се назива Нови Завет или Нови Тестамент или Нови Уговор између Бога и човека. То је посебна врста духовног Уговора, који се "потписује" крвљу човечјом, јер је Господ тај Нови Уговор са човеком на Крсту закључио и "потписао".

Пример уговора

Као што је познато у законо-правним односима, у уговору су две стране и свакој страни се тачно одређују права и обавезе. Ако једна страна не испуни своје обавезе, тиме се уговор раскида и та страна не може да оствари своја права из уговора, и друга страна није дужна да испуни своје обавезе из истог уговора. Ради објашњења да размотримо један савремени пример уговора, колико сам ја сазнао:

Владајући руски политичари посредовали су да се уједини Руска Црква у земљи и Руска Загранична Црква, и пристали су на уједињење и склопљен је уговор, али под једним битним условом, како сам чуо: да Руска Црква у земљи иступи из екуменског савета цркава. Може се веровати да су челници Руске Заграничне Цркве поставили управо тај услов за уједињење, јер њихова Црква бацила је анатему на екуменизам, па зато, ако би било који члан њихове Цркве било како одобрио екуменизам или пристао на било какво уједињење са екуменистима, тај би пао под анатему сопствених Отаца. А међу епископима, који су потписали ту анатему, били су и: и свети Јован Шангајски, и мит. Филарет Вознесењски и архиеп. Аверкије Таушев и многи други свети епископи, који су заиста били свети епископи, а не као ови наши школарци, који су школовани по екуменским факултетима и школама.

И да видимо, дакле, шта је било са тим уговором?

Пошто Руска Црква у земљи није испунила тај уговор, јер није иступила из екуменског савета цркава, последица тога је: распад Руске Заграничне Цркве, Која се распала на неколико делова, а била је то заиста јака Црква, Која је дала велике Светитеље у ово апикалиптичко време. Не бих се упуштао у расуђивање: да ли су требале да се уједине две Руске Цркве, него само разматрам уговор између њих као правни акт, како сам чуо. Да ли је у том уговору заиста као услов за уједињење постављена обавеза Руске Цркве у земљи да иступи из екуменског савета цркава или није, него су тако само објавили ради бачене анатеме и да се не би чланови Руске Заграничне Цркве побунили, то је ствар испитивања и доказивања. Углавном, ако је тај услов за уједињење постављен у њиховом уговору и ако Руска Црква у земљи није испунила тај услов, самим тим уговор је раскинут и друга страна није дужна да се придржава уговора, јер је тај уговор не-важећи – ван снаге. Кажем: не знам да ли је требало да дође до тог уједињења или није требало, него само разматрам њихов уговор, како сам чуо.

"Потписивање" Уговора између Бога и човека, и о новотарцима

Да размотримо сада склапање Уговора између Бога и човека, а то је Нови Завет. Као што је познато, тај Уговор се склапа Крштењем човека, том првом светом Тајном. Испочетка су хришћани примали Крштење тек кад одрасту и кад могу свесно да склопе и да потпишу, да тако кажемо, уговор с Богом. И било је тада школско обучавање оглашених око три године, као што се данас у школама обучавају свештеници и владике, јер је требало добро упознати оглашеног са Уговором који "потписује" на Крштењу. Треба запазити да тада млади чланови хришћанских породица нису узимали свето Причешће све док се не крсте слично као Господ на Јордану, обично после тридесете године, па ипак су они и пре Крштења и Причешћа живели побожно. На пример свети Василије Велики и свети Григорије Богослов живели су побожно и пре Крштења и Причешћа. Како то? Па изгледа да Бог прека Анђела Својих уме да причешћује и невидљиво и мимо Правила Цркве. Јер Бог намеру прихвата као дело, а ови свети Оци сигурно би се крстили и причешћивали много раније да им је то било дозвољено. То је свакако на осуду новотарцима, који би да узимају причешће "трипут дневно", мимо благослова Владике Николаја и Богомољаца, наших светих Отаца. Свети Максим Исповедник је рекао: "теологија без Крста јесте демонска теологија". Па да видимо каква је демонска теологија новотараца, како они школски прихватају хришћанство, да не кажем као оглашени.

 Сам грчка реч "јерес" значи – одабирам. Они дакле, као и јеретици, по свом ћефу одабирају из свих векова хришћанства само оно што им је угодно, а што им није угодно то одбацају или држе само формално, и тако праве своју демонску теологију без Крста, која угодно "чеше по ушима". Тако они по свом ћефу узму нешто из раног хришћанства, и нешто после тога до десетог века, а нешто и савремено од паписта и нешто савремено од протестаната и тако направе своју демонску теологију без Крста, своју згодну школску комбинацију хришћанства, која угодно "чеше по ушима". А из средњег века готово ништа не узимају, јер тада су по њима хришћани као неписмени живели "у мраку незнања", па су чекали новотарце да дођу да их просвете. Заправо, тада су хришћани на основу свог искуства имали праву теологију на Крсту, а новотарци имају демонску теологију без Крста. Таквом теологу-новотарцу треба рећи: лицемеру, ко те терао да трчиш напред? Зар не знаш да се у Православљу гине за Христа, и напред иду јунаци који, уз Божју помоћ, хоће да погину за Христа. Треба човек да зна своју меру и да не товари на себе терет који не може да носи, а ти си по својој гордости истрчао напред, па се љубиш са непријатељима Божјим, уместо да погинеш за Христа. Напред иду јунаци, а не кукавице. Ко те терао да трчиш напред и да брукаш православне Мученике и Исповеднике? Лицемеру, остави своју демонску теологију без Крста и погини за Христа, или се повучи назад и пусти напред јунака, кога Бог постави, који је спреман да погине за Христа. Чуо сам од Стараца ово: кад масони политичари уђу у Цркву, они уносе унијатске новотарије и обавезно праве раскол у Цркви; политичари-унијати обавезно праве раскол у Цркви, јер они би хтели да Цркву уједине са светом, а то није могуће – није могуће ујединити Невесту Христову са блудницом Вавилонском.

Али да се вратимо на Крштење, на "потписивање" Уговора између Бога и човека. Негде у трећем веку велики свети Оци установили су да родитељи крштавају своју малу децу, да стављају своју децу под Завет Божји, под Уговор Божји, што значи да је дете у ропском положају код родитеља док не одрасте, и дете је природни роб док не одрасте. То потврђује и апостол Павле у Посланици, где говори: "Док је наследник млад (младенац), ништа није бољи од раба (роба), ако и јест господар свега; Него је под старатељима и управитељима све до рока очева" (Гал. 4, 1-2). Ово "до рока очева" вероватно значи: док не одрасте, док не постане пунолетно. Зато за грехе деце одговарају родитељи пред Богом, осим за грехе, које деца учине без знања и одобрења родитеља. Тако, одмах на Крштењу имамо посреднике Уговора: родитељи се појављују као посредници у Уговору између Бога и детета, а кад дете одрасте опет ће му требати посредници, а то су – духовни Родитељи, Свеци и Анђели Божји.

Одредбе Уговора између Бога и човека

Као и сваким уговором, тако се и Новим Уговором одређују права и обавезе и једне и друге стране у Уговору. Док се у почетку оглашени упознавао са одредбама Новог Уговора пре Крштења, сада се дете упознаје са тим Уговором после Крштења. И не само дете, него сваки писмени хришћанин дужан је да чита свакодневно Нови Завет и да се подсећа и боље да упознаје поједине тачке из Новог Уговора с Богом. Јер ако човек не познаје одредбе Новог Уговора, како ће онда да испуњава своје обавезе и права из тог Уговора, и како ће да се позива на тај Уговор у својим односима с Богом? Јер ако човек није добро упознат са Новим Уговором, он заправо приступа Богу као незнабожац, или да кажемо, као бесловесна животиња, а такви су управо новотарци. Ево на пример Србин, кад приступа светом Причешћу, како може да се позива на Уговор с Богом и како може рећи ово: да, ја сам својим гресима погазио Уговор, али сам зато постио и молио се, и исповедио сам се, признајем своје грехе и кајем се за њих, и молим, да се продужи Уговор и по Предању Цркве да ми се да свето Причешће и да ми не буде на осуду. А по Предању Српске Цркве, ако неко није учинио смртне грехе, требао је да пости недељу дана на води, јер раније није ни се ни имало уља, и да се моли, па затим да се исповеди и причести. Ако свештеник не може да исповеди из неког разлога, онда се ваља исповедити пред Иконом Божјом. А духовник је по својој савести могао да неко разрешење да болесницима, трудницама и радницима који обављају тешке послове. Углавном, тако је било раније у Српској Цркви и тако се приступало светом Причешћу са страхом Божјим, као што се и позива на литургији. Због тога се може рећи: ако човек приступа светом Причешћу безсловесно, тј. без позивања на своје обавезе и права из Уговора, он приступа као незнабожац и као бесловесна животиња, а такав је управо новотарац. И треба му рећи: како ћеш, лицемеру, да оствариш своја права из Уговора, кад ниси испунио своје обавезе из Уговора и кад си погазио тај Уговор? За такво дрско приступање нећеш добити Бога него ђавола. За то имамо и неке примере великих посника и подвижника Исусове молитве, који су дрско тражили да добију изузетне дарове, које Бог даје неким преподобним Оцима и Матерама, па су уместо Бога добили ђавола. Јер су дрско тражили своја права, а нису претходно добро проучили и испунили своје обавезе из Уговора с Богом. И такви су управо новотарци, код њих је све сам прелест.

У сваком добро утврђеном уговору утврђују се и последице неиспуњења уговора, тј. ако једна страна не испуни уговор какве последице да сноси, па тако и у Новом Уговору између Бога и човека. Пошто Бог увек испуњава Своје обавезе из Уговора и једино човек не испуњава своје обавезе, зато су утврђене епитимије за поједине грехе, које човек треба да сноси ако не испуни своје обавезе из Уговора. И уколико човек испуњава своју епитимију због греха, Уговор је и даље на снази, јер је тако и предвиђено самим Уговором: уколико човек не испуни своје обавезе, онда ваља да испуни своју епитимију, и Уговор се тиме опет испуњава. Јер човек нешто из немоћи, а више из немара, чини грехе и зато би требало да сноси епитимију да би продужио свој Уговор с Богом.

Права и обавезе из Новог Уговора

А сад да пређемо на ставке из Уговора, на права и обавезе и једне и друге стране, који се утврђују Уговором. Човек је дужан да испуњава заповести Господње и да носи свој крст, и тако стиче права као члан Цркве на свете Тајне и на помоћ од Бога и Цркве. А Бог има обавезу да помаже човеку у побожном животу, јер без Божје благодати човек не може да живи побожно. Отуда је настао српски поздрав: "помаже Бог" и "Бог ти помог'о", јер Бог је много помагао Србима, па је тако и настао тај српски поздрав. Али услов да Бог некоме помаже јесте: да тај испуни своје обавезе из Уговора, или боље рећи, да тај хоће да испуни своје обавезе, јер Бог и помаже човеку да испуни своје обавезе. У Новом Завету, који је Нови Уговор између Бога и човека, можда некоме изгледа као да у том Уговору Бог има само права, а човек има само обавезе; или као што изгледа новотарцима и јеретицима, да човек има само права, а Бог има само обавезе. Међутим, није тако. Колико човек има обавеза, толико има и права, док Бог има Своје Божанске обавезе и Своја Божанска права. И ако боље испитамо Нови Завет видимо да и Бог има обавезе из Новог Уговора. На пример, Господ је рекао: "Тај (ђавољи) род изгони се само молитвом и постом" (Мт. 17, 21), и тиме се Господ обавезао да на молитву и пост Цркве изгони зле духове из Цркве. Али није тачно одредио каквом молитвом и каквим постом изгонити зле духове из Цркве, него је то оставио да хришћани утврде из искуства. Зато треба све бесомучнике, који су чланови Цркве, све њих треба редовно доводити у цркву, и онда молитвом и постом изгонити из њих зле духове, и све тако појачавати молитву и пост, док се не истерају зли духови из чланова Цркве. Тако су раније Владика Николај и Богомољци изгонили зле духове из Цркве. Међутим данас, пошто владају новотарци у Цркви, они просто истерају свог бесомучног члана из цркве, да не смета њиховом лицемерју, њиховој лажној светости. А то чине да се не би открило, како они треба најпре из себе да истерају зле духове молитвом и постом, па кад истерају из себе, онда опет исто тако да истерају и зле духове из бесомучних чланова Цркве. Јер Уговор је уговор, и на основу Уговора Господ је дужан на основу молитве и поста Цркве да истера зле духове из Цркве, јер тако је наведено у Уговору.

Брачни Уговор с Богом

У Јеванђељу се наводи Прича о браку Царевог Сина и Прича о десет девојака, од којих су пет биле мудре, а пет луде, тј. глупе. Па зато да размотримо Нови Завет као брачни Уговор између Бога и човека, пошто је Нови Завет сличан и брачном уговору. Тај брачни Уговор се склапа на Крштењу, и ту има и два сведока тог Уговора, а кум је један од њих. То је потпуно духовни Уговор између Христа као Женика и душе човекове као Невесте, а тело у том Уговору служи само ради жртве. Христос као Женик већ је на Свом Крсту жртвовао Своје Тело ради душе човекове, па се очекује да и човек на свом крсту жртвује своје тело ради Христа. И тако, пошто испуни заповести Господње и носи свој крст, душа као Невеста стиче права из брачног Уговора с Богом. Међутим горда душа, који није добро упознала и испунила своје обавезе из брачног Уговора, она је као гиздава блудна жена, која не гледа у свог мужа, него се шепури и заноси за светом, која својим срцем блуди у помислима, жељама и утисцима овог света који у злу лежи. Јер свака блудница је горда и не гледа у свог мужа, него има тај блуд срца, због чега је Бог негодовао на Јевреје, као што стоји у Псалтиру:

"Четрдесет година негодовах на тај пород, и рекох: увек заблуђују срцем; и они не познаше путеве Моје. Тако се заклех у гњеву Своме: да неће ући у покој Мој" (Пс. 94, 9-11).

И у својој песми Пресвета Богородица говори за гордељивце: "Расточи горде у мислима срдаца њихових" (Лк. 1:51). И Пресвета Богородица у суштини говори о блуду срца код гордих људи.

Према томе душа, која има тај блуд срца, она увек гази брачни Уговор с Богом, и она никад не може да уђе у брачну Заједницу с Богом и никад не може да уђе у покој Божји, као што је и речено у Псалтиру. Ако су Јевреји имали блуд срца у пустињи и то четрдесет година, какав ли тек блуд срца имају данашњи људи у овом свету, који је пун саблазни? Да би хришћанин данас избегао тај блуд срца, он мора да буде бар мало луд Христа ради, и зато му треба рећи: Христос Господ био је луд тебе ради, па и ти буди бар мало луд Христа ради, и не допуштај блуд срца, и одбацај све помисли, жеље и утиске, који те одвајају од Бога, који твоје срце одвајају од Бога и приљубљују овом свету који у злу лежи.

Хришћанин на Суду Божјем

Хришћанин и проучава и испуњава све своје обавезе и права из Новог Уговора ради Суда Божјег, на који ваља да изађе и да добије коначну пресуду на основу Уговора, према томе како се придржавао и како је испуњавао тај Уговор. Најпре да наведемо један пример повољне пресуде на Суду Божјем:

Слово светог Оца Анастасија Синајског о неком Оцу, који се престављао, а није осудио никога:

„Говорио је свети Анастасије Синајски, како муж неки у монашком образу пребивао је у сваком немару, и у лењости своје житије скончао је; и разболео се смртном болешћу, док није он дошао у последње издисаје, и никако се није бојао своје смрти, него са сваким благодарењем и осмехом, од тела се одвајао, и од богољубивих Отаца, који су седели код њега; јер такав је обичај био у том манастиру, кад је неко ка кончини приходио житија, онда су посећивала њега манастирска братија са својим пастиром, и гледали су брата на издисају, док не буде раздвајање душе. И упитали су га, говорећи: веруј, брате, како смо ми видели у сваком немару тебе да си житије своје скончао, и откуда теби таква безбрижност у овај час, и слатко осмехивање, не знамо? Ипак, Господа Бога Исуса Христа силом укрепљиван, устани и реци нам, да би сви ми величине Божије исповедали. И послушао је њих брат, и устао је и рекао: заиста, чесни Оци, у сваком немару своје житије скончао сам, и сада су изнели рукописаније мојих грехова Анђели Божији, и у овај час су прочитали, и рекли: знаш ли ово? И рекао сам ја: да, тачно знам; али ипак, од кад сам се одрекао света и постригао, нисам осудио човека, нити злобу држао. И молим на мени да се сачува Христова реч. Јер рече: не осуђујте, да осуђени не будете; оставите, и оставиће се вама. И како сам рекао ово, одмах су Анђели поцепали рукописаније грехова мојих; и са свом радошћу и безбрижношћу одлазим к Богу. Ради ових заповести, као што је брат Оцима казао, предао је с миром душу Господу. Зато дакле и ми, браћо, да се чувамо од сваког осуђивања, и да не осудимо никога.“

То је пример, како се овај Старац увек придржавао Уговора о неосуђивању и кад с позвао на тачку Уговора: "Не судите, да вам се не суди", одмах је добио повољну пресуду на Суду Божјем, и то је доказ да се Господ потпуно придржава Новог Уговора.

Да наведемо сада и примере неких неповољних пресуда:

„Хођење по митарствима

Виђење монахиње Антонине

"Заједно пођосмо даље, ка јами дубокој као бунар. А тамо - дечица мала као комарчићи у флаши – пиште, плачу, сва жива. Ту се разлеже дечји гласић:

- Мама, извади нас одавде!

- Ко је то?, - упитах Анђела.

- Твоја деца!, - одговори он, - зар си заборавила да ти је твој муж заповедио да абортираш?

Ту се сетих како сам била затруднела и како нисам хтела да убијем дете, како ме је муж истерао из куће и наредио ми да абортирам, како се после интервенције показало да су биле у питању двојке...

Дуго и горко плакала сам над својом децом у тој јами. Потом сам подигла очи препуне суза и упитала Анђела:

- Када ће се они ослободити из ове тамнице?

- Када родитељи њихови умру, сићи ће у јаму, а невину дечицу Господ ће ослободити. За свако твојом кривицом убијено дете треба се молити Господу Исусу Христу, да те помилује, и пет стотина земних поклона принети за свако дете. Мораш строго држати постове и молити Царицу Небеску да умоли Господа да ти опрости тако тежак грех какав је убиство сопствене деце.

Идемо даље путем и видим - стоје црвени вагони. Погледах у врата, тамо бесовска страшила палицама туку пијанице, руке им заврћу позади и присиљавају их да једу сваку гадост. Бију и вичу на њих:

- То је твоја работа! Напијао си се до повраћања! Своје ћеш добро сада јести!

Људи криче, плачу....

Дођосмо тако до митарства пушења - вагон пун смрада и дима. У вагону седе нагорели људи, а беси их потпаљују упаљеним цигаретама...

Идем са светим Анђелом даље, долазимо до митарства блуда. Видех у јами мушкарце и жене, обавијене змијама: мале им змије улазе у уста и очи, а велике даве тело. Људи покушавају да са себе збаце змије, а беси их ударају палицама по глави.

Затим се напред указаше црна врата са натписом "митарства сквернословља и празнословља". Ту су беси зли и жестоки, а људи је много, сви су црни и мрачни.

Поцрнели су од својих скверних и празних речи. Беси железним прутовима засецају тела грешника. Овде се муче и коцкари....

Прођосмо још мало и обресмо се на некој пољани. На њој огроман простор за игру. Беси истјазавају играче, којима пљувачка, пена, крв из уста иде. Они плачу, не желе да играју. Беси их бију немилосрдно и успут им говоре:

Ви сте волели да на свете празнике и на постове да играте - па, ето, играјте читав век! Зачудих се и упитах Анђела:

Када ће они престати да играју и да се избаве од бесова?

Не, они ће се мучити вечно, без прекида. Живећи на земљи, својим бескрајним играњем силно су прогневили Бога. Особито је грешно о празницима и за време постова одлазити на представе, одговори Анђео...“

Слично и у Митарствима преп. Теодоре видимо да је хришћанину потребан посредник на Суду Божјем, јер да њој није помогао Преп. Василије Нови, она не би могла да прође сва митарства на Суду Божјем. Преп. Серафим Саровски је све сестре у Дивјеву делио у три групе: прве су сједињене, сједињене са Христом; друге су изабране, послушне светом Серафиму; треће су позване, само су позване, али живе по своме и за бадава једу манастирски хлеб. За прве – сједињене може се рећи да испуњавају брачни Уговор с Богом; за друге – изабране може се рећи да испуњавају посреднички Уговор с Богом, где је свети Серафим посредник тог Уговора; за треће – позване може се рећи да имају блуд срца, и оне не испуњавају никакав Уговор с Богом, и док не прекину тај блуд срца оне су ван пута спасења и само лутају које-куда. Али и оне сједињене најпре су биле изабране и њима је најпре требао посредник у Уговору с Богом. Најпре свако бива духовно дете и свакоме су најпре потребни посредници у Уговору с Богом, а то су – духовни Очеви и Матере, Свеци и Анђели Божји.