У последње време све чешће чујемо да је негде служена “мисионарска литургија”, у којој се молитва – возгласи свештеника, ђаконска јектенија и песмопјенија смењују са објашњењима коментатора. Штавише, предлаже се емитовање таквих Литургија за широки круг публике на уличним екранима (па тако и за неверујуће).

У вези са тим, поставља се питање – како се са тачке гледишта црквеног предања треба односити према таквој пракси?

У црквеном предању заиста постоји традиција коментарисања Литургије, украшена именима светог Кирила Јерусалимског, преподобног Максима Исповедника, светог Патријарха Германа Константинопољског, Николаја Андидског, светог Симеона Солунског, но никада раније се тумачење богослужења није читало као сада, за време Божанствене Литургије – и то још по деловима, после сваке молитве или јектенија. Да се то Оцима Цркве и њиховим наследницима изволело за корист Цркве, тада би у склопу Литургије постојало нешто попут синаксара после шесте песме на јутрењу, но ничег сличног ми не видимо ни у пракси Древне Цркве, ни у новије време. Ни преподобни Максим Исповедник своје коментаре није стављао за време службе у Александрији или Риму, ни свети Герман није прекидао Литургију светог Василија Великога или Јована Златоустог ради појашњења, затим ни свети Симеон Солунски није прекидао службу да би на њен рачун просветио своје парохијане. Чак ни у новије време, свети праведни Јован Кронштатски, уз сву његову праведну одлучност, није чинио ништа слично.

И јасно је због чега. Велика је грешка сматрати да је Божанствена Литургија средство и оруђе мисионарења. Она није средство мисије – она је њен циљ. Задатак мисионара, проповедника, огледа се у привођењу крштењу некрштеног и Причешћу Светим Христовим Тајнама неоцрковљеног. Но само Причешће не може служити као оружје за постизање тог циља. То вам је као кад би грађевинар бркао чекић и кров.

На почетку Божанствене Литургије ђакон у дијалогу са свештеником произноси познате речи: “Времја сотворит Господу, благослови владико”. Ове речи је исправно протумачио Александар Шмеман: то значи да су људи учинили и припремили оно што од њих зависи, сада је на Господу да делује. То значи да је све спремно – у том смислу и са информативне тачке гледишта, људи знају због чега су дошли у храм и шта се тамо догађа. Заиста, давати часове из литургике у време служења Божанске Литургије – исто је као и месити тесто за просфору у време кад је она већ одавно требала бити не само испечена, него и извађена.

Поставља се питање, ко представља аудиториј за те “литургичне” мисије? Ако су то верујући и оцрковљени људи, њима у суштини таква мисија није потребна. Штавише, наметљиви полунаучни коментари из не баш ревнитељских уста, понекад ће само ометати молитву, јер ти коментари онемогућавају верујућем уху да чује речи Светих Отаца и Самог Господа. А уколико се циља на неверујући аудиториј – то је често не само некорисно, него чак и штетно. Јер оглашавајуће и тајноводствене поуке у древности уопште се нису делиле било коме, оне нису нуђене паганима и неверницима. Ево шта каже свети Кирил Јерусалимски у својој Првој Речи за Оглашене: “Тада, како каже поука за оглашене, ако те оглашени питају шта су ти говорили учитељи, ти ништа не одговарај човеку са стране. Јер тајну предајемо теби, за живот будућег века. Чувај ову тајну због Тог Самога, Који даје по заслугама и не слушај ако ти неко каже да је битно да и он сазна. И болесни траже вина, али ако им оно буде неблаговремено дато, изазваће само лудило од кога се рађају два зла – и болесник умире и лекар остаје без славе. Тако, уколико оглашени било шта чују од верног, тада ће и оглашени упасти у безумље јер не разумеју оно што је речено па клеветају и исмевају говорника и верник се осуђује као издајник ових тајинстава”. А управо то се може догодити услед широког телевизијског емитовања Литургије са пратећим коментарима. У околностима потрошачког нерелигиозног друштва, већина неверујуће гледалачке аудиторије може овакав пренос доживети као још једну представу, или још горе, као повод за даље богхуљење и светогрђе. Шта слично емитовање може значити за, рецимо туристе, који се налазе у кафеу неког познатог античког храма у коме су постављени екрани на којима се све приказује, између осталог и молитве које се читају тајно и причешћивање свештеника? У најбољем случају – повод за шупљу радозналост, у горем – повод за подсмех и богохулство. Јер испразни гледалац, који је у ходу нешто начуо, али који није ушао у црквени живот, може лако искривити и погрешно протумачити то што је чуо - поготово уколико живи у духу постмодерне која је и саздана на унакажавању смисла. Правилно звуче речи преподобног Јефрема Сирина из једанаесте песме о рају, где каже да ће безумник и од доброте Божије која снисходи њему, наћи изговор за светогрђе и богохулство.

И сада се то осећа на светској инетрнет мрежи. Ширење знања о Цркви уопште не повећава број верујућих, чак напротив, пуко спољашње знање пренето у одвојености од црквеног живота и истинске светости, само још више раздражује неверујуће људе.

Бавећи се духовним смислом речи μυστηριον – тајинство – ми често заборављамо на његов спољни диспциплински аспект. Не може бити случајно да апологети нису незнабошцима саопштавали ни литургијске текстове, нити подробна учења о евхаристији. Максимум који су им саопштавали, била је потврда њене невине природе (да би оповргли клевете о ритуалном људождерству), а истовремено – и о томе да то није једноставна трпеза, већ да она има посебан, духовни карактер, на пример у посланици Диогнету: “Хришћани имају заједничку, али не и обичну храну”.

Нису се случајно у Древној Цркви у време Евхаристије држале катанцем затворене двери и постављала специјална стража – остиарији. Није случајно настао возглас: “Оглашени, изиђите”. По учењу преподобног Максима, возглас “Оглашени, изиђите” представља крај овог света и прелазак на будући живот, у коме већ нема времена ни могућности за обичне људске делатности. “Постоји време за сваку намену под сунцем” – каже Свето Писмо: време благовременог учења, време молитве, време стајања пред Господом. Евхаристија – то већ није време за припремање духовног испита – то је сам испит.

У најкрајњем могућем случају, ако се литургијско образовање сматра неопходним за време Литургије, онда то може бити само на Литургији оглашених – Литургији Речи. Она још пружа прилично ограничену могућност за слична катихетска уметања. Но, ти умеци свакако не одговарају нити духу, нити смислу Литургије Верних.

У Јеванђељу су садржане речи које су на први поглед међусобно искључиве.   “Идите, дакле, и научите све народе…” (Матеја, 28: 19) и “Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње…” (Матеја, 7: 6). Међутим, те речи се међусобно допуњују. Не треба неверујућем и некрштеном човеку говорити о најсветијем и најтајанственијем, не треба хранити духовно новорођенче тврдом храном. И не треба светињу дати цинику у власништво: “Јер нећу казати тајну непријатељима Твојим”

Превод са руског: Ранко Гојковић

http://ruskline.ru/analitika/2013/11/30/mysli_o_missionerskoj_liturgii/