Како преносе хришћански медији у аргентинском граду Сан-Хуану гомила феминисткиња и геј-активиста напала је храм светог Јована Крститеља. Млади парохијани су направили живи штит како би сачували своју цркву од уништења и скрнављења.

Нападачи су (то се добро види на снимцима из интернета) пљували младе људе, тукли су их, ругали су им се, прскали су их фарбом из спрејева, демонстративно су чинили разне непристојне ствари пред њима. Млади људи нису реаговали на ове провокације и наставили су да се моле. Снимак који је приказан у мрежи оставља врло шокантан утисак. Ето, испоставља се, како овај покрет изгледа изблиза.

Наравно, хулигани и екстремисти могу да наступају под било каквим знамењима. Има «православних» хулигана који могу да гађају некога мућком или да учине неки други безобразлук. Кад би се радило о неколико хулигана којима су њихова сабраћа из идеолошког табора већ изразила дужан прекор могли бисмо да кажемо: да појединих безобразника има свуда, то ни на који начин не карактерише у целини идејни ток у чије име желе да наступе. Међутим, на снимку не видимо поједине хулигане и малу групу, већ веома велику гомилу.

У православној средини испади појединих хулигана изазивају оштру осуду. Лако ћете у медијима и у блоговима наћи коментаре мирјана и свештеника који кажу: то не сме да се ради, то је у супротности с нашом вером.

У либералној средини се масовни напад на храм углавном деликатно прећуткује – либерална издања и аутори у целом свету се једноставно праве да се ништа нјие десило. Ако неко покуша да им скрене пажњу (као што је то аутор ове опаске покушао да учини) реакција ће варирати од глувог негирања: «То је стари снимак који је неко сад извадио. Тамо је написано ЛГБТ, а у ствари су у питању феминисткиње. Написано је феминисткиње, а у ствари су противнице абортуса. И нема их седам хиљада, већ петсто. И уопште, сви ви лажете, лажете, лажете,» до у најбољем случају врло делимичног порицања: «А знате ли да су у Аргентини жене лишене права на аборус? А за то је крива злобна Католичка црква! Да, понашање ових жена се тешко може одобрити, али је њихов гнев разумљив.»

Односно, имамо посла с понашањем које се у овој средини, нећемо рећи у потпуности одобрава, али у најмању руку – толерише. Не само то, овакви масовни напади су традиционални: у истој овој Аргентини је већ више пута долазило до напада на католичке храмове (зато су неки тврдили да је у питању стари случај: не, то је једноставно још један рецидив). Сличан напад се одиграо у августу 2008. године. Прошле године се исти овакав напад десио у аргентинском граду Посадес, али тада су у живом штиту, како би спречили погром храма, стајали сви заједно – млади људи, старци и жене. Тамо су католике просто тукли, изливали су на њих некакакву течност из спрејева (све се то види и на снимку). Могуће је да су због тога ове године у живи штит стали само млади мушкарци. Актови вандализма геј-активиста и феминисткиња против цркава – најчешће католичких – у САД, и Западној Европи такође никога не шокирају.

Не можемо, а да се не дивимо храбрости и изржљивости верујућих – поред све ђавоиманости на коју су наишли испољили су зачуђујући спој кротости и чврстине. На сва морална и физичка ругања одговарали су непрестаном молитвом. И ми имамо шта да научимо од њих: по признању многих православних коментатора, они не би издржали и потукли би се. Наравно, потукли би се – и у том случају би догађаји били нашироко објављени у либералној штампи. „Кравави фанатици туку незаштићене жене!“ Овакве акције се покрећу управо због тога да би се испровоцирала туча или неки безобразлук. На снимцма се види како светли на десетине мобилних телефона којима се снимају дешавања, а можемо да не сумњамо и у присуство професионалнијих камера. Сваки узвратни ударац, сваки покрет од стране било кога од заштитника цркве би одмах били приказани у потребном ракурсу и објављени на насловним странама медија.

Једноставно треба да се учимо уздржљивости – и у деловању, и у речима. Да, у рату смо, учествујемо у духовној борби. А у рату нису дозвољене емоције. У рату је дозвољена само дисциплина.

Сергеј Худијев

Извор: „Православије.ру“

 +++

Осврт Уредништва:

Поступак младих римокатолика неоспорно представља позитиван пример пожртвованости за своју угрожену богомољу, због чега, између осталог, текст и преносимо. Међутим, осим што текст показује размере ђавоиманости полних изопаченика, у значајној мери је прожет духом екуменизма; први пасус је, рецимо, срочен тако да чиотаоцу није јасно о којој се хришћанској вероисповести ради. Очито је да то аутору и није битно. Аутор говори о хришћанским медијима, као да су Православље, римокатолицизам и протестантизам једно те исто, док младе римокатолике назива недeфинисано „парохијани“. У циљу  екуменистичке коректности уводи термин „православни хулигани“. Мада је реч православни под знацима навода, таква категорија људи не постоји. Појмови „православан“ и „хулиган“ се међусобно искључују. Ако је неко православан – онда није хулиган; и обратно: ако је неко хулиган, онда није православан.

Тема текста је опомињућа, а поступак младих римокатолика подстичући, јер се православни Срби већ суочавају са сличним проблемом, иако, за сада, у мањем обиму (Содомити - сатанисти исписивали богохулне графите на Вазнесењској цркви у Београду). И на крају: оправданост ауторовог подвођења употребе мућкова  (у приликама сличним горе наведенoj) под „хулиганство“ -  изискује дубљу и темељнију анализу.