У последње време долази до разводњавања појмова „јерес“ и „јеретик“. Шта је то јерес? Кога треба сматрати јеретиком? Да ли су римокатолици јеретици?“ – на ова и друга питања одговара познати руски православни богослов, председавајући Сабора православне интелигенције, јереј Алексиј Мороз.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао: „Јерес – то је људско мудровање убачено у божанско учење.“ Односно, то је – искривљавање Истине људским умом. Ми знамо да су одлуке Васељенских Сабора и Символ вере донети не људским разумом, већ Духом Светим. Уводна формула Васељенских Сабора гласи: „Изволе се Духу Светоме и нама...“. То је Божанска Истина која је кроз њене светилнике била саопштена свој црквеној пуноти.

Непоколебивa правила вере су непроменљива, јер су Истина у последњој истанци, откривена самим Богом. И када у ту Истину људски разум покушава да унесе неке промене – то је велики грех, зато што искривљује учење Божије и Божанску Истину меша с лажју и обманом, то јест доноси од лукавога нешто што може покварити сав духовни и телесни живот оних људи који ту лаж усвоје. О томе такође говори Свети Игњатије (Брјанчанинов), који каже да једна усвојена лажна помисао квари сву умну делатност, убрзо се лако усваја кроз осећања нашег срца - и може извитоперити сво наше поимање света и стварности и погубити нас, заводећи нас са спасоносног пута.

Ништа се не може ни додати ни одузети од онога што је садржано у Символу вере. Православно догматско богословље се већ много векова руководи правилом да се у догматском учењу не може ништа мењати, већ да се то што је свагда било у Цркви мора сачувати и једино се може излагати савременијим језиком. То се увек чувало.

Ми видимо да данас иду напади на православно догматско вероучење и покушаји да се оно релативизује и у њега унесе нека толератност. Људе који се држе светоотачког учења, често називају ортодокснима, конзервативцима и све то с дозом презира, говорећи да је данас друго време и да је потребно прилагодити се реалности. Таквим говорењем покушавају да у Божанску Истину унесу световну лаж. И догађа се страхота! Лаж, усвојена људском мишљу, доводи до изопачавања духовног живота, одгони благодат и уводи у погибао.

На жалост, ми данас видимо много таквих јеретика у нашој Православној Цркви. Они покушавају да покваре православно учење и приближе га римокатолицима. Они већ говоре како је то такође црква, као и наша, са, унеколико, различитим обредима и другачијим погледима од наших. Али, суштина је у томе да и у њој постоји благодат Божија, да римокатолици уопште нису јеретици, и са њима само што се нисмо ујединили. Но, то је велика лаж и заблуда. Сви наши Свети Оци, као што су Теофан Затворник, Игњатије (Брјанчанинов), Амросије Оптински, Јован Кронштатски и други, називали су латине јеретицима, а њихово учење – јересју. Они су говорили како Римокатоличка „црква“ после поделе није дала свету ни једног светитеља.

Сви „свети“, које су римокатолици признали после 1054. године, били су у суштини људи који су пребивали у дубокој прелести. Шта то значи? Они су демонске утицаје примали за божанске, а своју распаљену уобразиљу доживаљали као дело Духа Светога. Тако су појаву стигмата сматрали за пројаву светости, иако је познато да одређене психофизичке вежбе доводе до такве појаве. Осим тога, демонске силе свагда настоје да човек живи с узаврелом крвљу, маштањима и фантазијама. Први фантазер у свету био је ђаво. Област фантазија и маштања припада њему. Ђаво је умислио да је раван Богу. Томе следују и такозвани светитељи Римске „цркве“. Игњацио Лојола, оснивач реда језуита, говорио је да се може само силом једне своје помисли узнети у рај, и одмах потом да се спусти у пакао. Он је у својој глави измаштао рај и пакао и био убеђен да је задобио највише духовне дарове. Зашто су опасни такви наводни свеци? Зато што је свети човек образац за подражавање, на његовом примеру се учи како да се достигне духовна чистота. А ако је идеал порочан и води у погибао, тада његови следбеници иду лажним путем и гину. То је страшно на духовном плану. Због тога, када наши „прогресивни“ православни богослови говоре како треба да учимо од паписта и да треба да се ујединимо, - то је опасно!

Недавно су на радију „Град Петров“ уопштено рекли да морамо да учимо од других религија. Шта да учимо? Религија – то је веза човека с Богом. То је потпуно безумље које противуречи речима Христовим: „Ја сам пут, истина и живот; нико неће доћи к Оцу до кроза ме“ (Јн.14,6). Све то одатле црпу наши савремени богослови – празнослови. Они навлаче на себе велики грех, и није им довољно што су сами заблудели, већ уводе у заблуду и лаковерне људе, при чему користе медије за проповед у име Православне Цркве.

Данашњи православни човек треба снажно да се држи светоотачког Предања и ни у ком случају да не одступа од њега. Ми живимо у свету обмана, превара и сурогата.  Сурогатну културу у доба посмодерне настоје да накалеме на нашу Православну Цркву, да је разводне, да униште благо које у њој пребива – духовни живот и везу са Богом кроз Његовог Сина. Главни акценат ставља се на то да нас лише благодатне силе. У пророчанствима древних Отаца речено је да ће се у последња времена градити цркве са златним куполама, али у њима неће бити благодати. И заиста, ако се усвоји лажно учење, ако дође до уједињења с Римском „црквом“, то ће довести до духовне погибељи људи. Ми немамо ништа против обичних католика, међу којима има много честитих и поштених људи, али знамо за речи Светих Отаца: „Воли грешника, мрзи грех“. Ми их прихватамо као људе, али одбацујемо њихово лажно учење и саосећамо са њиховом заблуделошћу. Дужни смо да им укажемо на те заблуде, да им укажемо на спасоносни пут, а не да идемо путем компромиса и наводног јединства. Спољашње јединство неће никоме ништа донети, осим урушавања унутрашњег, - губљења  оних остатака духовности која још увек постоји у Православној Цркви. Ми треба да се држимо наше светоотачке и подвижничке Православне вере, и ни за корак не одступити од ње.

Превод са руског: „Борба за веру“

Извор: „Руска народна линија“ / "Информ-религија.ру"