Пре свега, на заједничкој фотографији свештеника епархије канадске са владиком Георгијем видимо и двојицу свештеника у сивим мантијама. Шта то говори? Можда је широј читалачкој публици непознато да када су се у Српској Цркви пре двадесетак година појавили новотарци, сиве мантије биле су главно обележје по коме их је било лако разликовати од правоверних свештеника. Ми, свакако, не тврдимо да су свештеници на слици новотарци, али би неопростиво било веровати да сви свештеници у тој епархији воле свог владику, да ни један међу њима није новотарац, или среброљубац и да ни један није љагао владику у новинама.

Недавно смо коментарисали изјаву једног екуменисте форумаша који је отворено рекао да оно што није учинила теологија, учиниће биологија. Тачније, са света одлази један по један свештеник „старе гарде“, а на њихово место долазе млађи. А одакле долазе и какви су ти млађи? Долазе са богословских школа које су у рукама папофила. Одатле долазе испраних мозгова и јересима затрованих душа. Шта више, у богословијама и на (некада) православном Богословском факултету у Београду, међу њима се ствара чврсто братство (наравно, не православно!), и дубока приврженост и оданост својим професорима. Кад такви дођу у епархију правоверног епископа, то је више или мање* пета колона која ће му кад-тад радити о епископском трону и чину. Неки ће од њих после овог нашег осврта обући уместо сивих црне мантије, али ће остати то што јесу. То су „спавачи“ који ће на миг својих професора Атанасија Јевтића, Иринеја Буловића, Игњатија Мидића, Амфилохија Радовића и осталих извршити најнечасније дело издаје, мислећи притом да Богу службу чине.

Још једанпут понављамо: једну од кључних улога у рушењу рођеног брата владике Георгија, владике Константина, одиграо је поповски лоби.² То је довољна опомена владики Георгију, али и прочим правоверним владикама да обрате већу пажњу на новотарце у својим редовима.

______________

¹ Ово „мање“ рекли смо због оних који гордо мисле да ће и после студирања Богословског факултета у Београду остати православни. Наравно, што је људима немогуће Богу је могуће (човек се може и на самрти покајати и спасити). Али, децо, памет у главу!  „Јер се срцем верује за правду, а устима се признаје за спасење“, каже Свети Апостол Павле (Рим.10,10). Не могу се изговарати зизјуласовско-мидићевске јереси и хуле да би се добила прелазна оцена, и притом се веровати да се иде спасоносним путем.

² Ево како, на пример, ствари функционишу: свештеник учини нечасно дело, владика жели да га санкционише и премести на другу парохију, економски мање уносну или провинцијску. Поп тада, често под притиском породице, почиње грчевито да се бори против свог епископа, не презајући ни од чега, само да би остао на парохији у којој се живи као „бубрег у лоју“. Онда наступа тобожња брига таквих попова за духовно стање у епархији, за низак проценат верника на богослужењима, за одлазак верника у секте, за неморална дела епископа, за проневеру новца итд. Дакле, крећу све оне приче које се лако могу примити у народу. То је ситуација где почињу да се преплићу интереси попова „традиционалиста“ среброљубаца и новотараца, који под диригентском палицом моћног екуменистичког Синода руше и сургунишу епископа антиекуменисту и антиновотарца, или му „ломе кичму“, како би се о таквим работама префињено изволео изразити епископ бачки Иринеј Буловић.