header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Жандарми из Беле Цркве жртве идеолошк. терора
Жандарми из Беле Цркве жртве идеолошк. терора Штампај Е-пошта
недеља, 04 јануар 2009

Жандарми из Беле Цркве жртве идеолошког терора

Image
Богдан Лончар и Божица
        Суд у Шапцу рехабилитовао Богдана Лончара и Миленка Браковића, чије је убиство словило као Дан устанка

Шабац – Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.

Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.

Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.

Млади подофицир био је ожењен Божицом (Босом), ћерком Личанина Рада Ђукића, који се из далеке Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Србију против Аустро-угарске империје, а која је потписнику ових редова такође испричала трагичну судбину своје породице:

„Уочи Ивањдана 1941. сањам ружан сан. Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се... Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио. Знамо да је велики црквени празник Ивањдан, али су окупљања била забрањена. Богдан је отишао на задатак, а ја сам читав дан провела пазећи шестомесечног јединца Зорана.“

Детаље трагедије удовици Богдана Лончара испричао је Станко Поповић, један од очевидаца догађаја:

„Када је завршена служба у цркви, поп и црквењак су казали да мушкарци остану, јер ће бити одржан збор. Нешто иза поднева дошло је петнаестак људи, од којих су неки били наоружани. Жикица, један учитељ и Владан Бојанић су држали говор. Потом су се поздравили и отишли низ реку. На несрећу, после неколико минута стигли су Богдан и Миленко, који су стали под липу, назвали Бога, и питали где је председник. У том тренутку иза окуке се помолио Жикица. Жандарми викнуше да стане, али он иде и даље, брзим кораком, право према нама. Пошто је пришао мало ближе, на отприлике од 8 до 10 метара, извади пиштољ и ја видех како оба жандарма падоше“.

Богдана је метак погодио у фишеклије, које су експлодирале и нанеле му велику рану на стомаку. Тражио је да га сељаци убију да се не мучи, а умро је сат и по касније, када су му дали да се напије воде. Он и Миленко сахрањени су сутрадан у Завлаци, на гробљу крај раскршћа на путу Шабац – Крупањ. Божици је срце поново прокрварило 7. августа 1970. године, када јој је син Зоран погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца. Меморијални фудбалски турнир, који је Божица неколико година заредом организовала, угасио се, јер се неко досетио да пита „шта се то у граду игра под именом непријатељског сина“.

Нажалост, блага и скромна Божица, која је остатак свог живота провела на релацији гробље – кућа у Масариковој улици број 114, није дочекала рехабилитацију супруга Богдана Лончара и Миленка Браковића. Умрла је 7. марта ове године у 84. години живота.

Мирољуб Мијушковић

[објављено: 05/01/2009]

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Zandarmi-iz-Bele-Crkve-zrtve-ideoloshkog-terora.sr.html

Последњи пут ажурирано ( недеља, 04 јануар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.