Насушни уџбеник литургијске апологетике

 О ЗНАЧАЈУ ОВЕ КЊИГЕ

БОРБА ЗА ВЕРУ: Уважени сарадниче и поштовани у Христу брате Владимире, књига оца Никодима је изашла, а код нас се о њој још увек ћути. Чују се гласови да је њено представљање, „са највишег места“, у Београду забрањено. Шта нам Ви можете рећи о књизи?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Митрополит Венијамин (Федченков), још као јеромонах, отишао је био код  своје рођаке, која га је питала да ли има неку књигу што може да пружи хришћански одговор на питање дарвинизма. Он јој књигу донесе, и после извесног времена је пита да ли ју је читала. Рођака каже да није, јер она нема ни потребе да о томе чита, пошто чврсто верује да је Бог створио свет и човека, него, кад је спопадне неки безбожник с питањима овим и оним, она му тутне књигу у руке и каже: “На, читај!“             

Такву улогу ће, ако Бог да, међу православним Србима, имати нова књига архимандрита Никодима (Богосављевића), која се бави литургијском реформом у свету и код нас. Јер, већина правоверних, који живе Литургијом, свим срцем осећа да нема никакве потребе за реформом службе Божје, него се од сваког од нас тражи лични духовни препород – кроз Литургију и подвижништво. Ипак, с обзиром да реформатори у Цркви поседују известан корпус знања и својих тумачења предањских извора, и да су упорни у доказивању  заблуда, сваком ће бити корисно да прочита књигу једног доктора богословља који је стао на отачко становиште у одбрани непатворене литургијске истине. „На, читај!“ – сада свако може да каже кад му самовољни тумачи запевају „подокницу“, ударајући у жице „ранохришћанске евхаристијске еклисиологије“. А то није мало, поготово данас.

О ЛИЧНИМ РАЗЛОЗИМА

БОРБА ЗА ВЕРУ: Шта нам можете рећи о грађи ове књиге и њеним основним становиштима?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Пре но што изнесем утиске о књизи архимандрита Никодима, желео бих да, из извесних, не само личних, разлога, изнесем своје искуство настало на основу занимања за оно што бисмо могли назвати „литургијском апологетиком“ (одбраном Светог Предања од новотарија маскираних у причу о „литургијској обнови“). Зашто разлози за овакав увод у интервју нису само лични, и не заснивају се на пукој чињеници да се потписник ових редова и сам, од 2007. године наовамо, бавио проблематиком литургијске реформе, објавивши три зборника и осам књига на ту тему (погледати у рубрици Владимира Димитријевића – нап. „Борба за веру“)? По мом дубоком уверењу, читалац треба да зна, бар најначелнију, мотивацију оних који се неком богословском проблематиком баве, да не би било ничег мутног што се „предразумева“ кад се сретне име аутора  који се латио пера извесним поводом. Откуд „Саул међу пророцима“, то јест откуд потписник ових редова, иначе филолог по струци, међу теолозима и литургичарима?

ЛИТУРГИЈА БЕЗ РЕФОРМЕ

БОРБА ЗА ВЕРУ: Заиста, откуда Ваше занимање за ову тему, због кога сте повремено, од појединих идеолога новотарске револуције, добијали епитет да сте „незнавени“?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Искрено говорећи, док сам прилазио Цркви (а било је то давне 1989, када сам имао двадесет година живота), нисам НИКАДА ни помислио да бих се могао бавити темом богослужења, јер нисам ни слутио да ће тако нешто икада бити потребно – ни мени самом, а ни другима у градини Светог Саве. На Литургију сам ишао и Богу се обраћао како сам знао и умео, упознавши основна значења символа у најсветијој Служби наше Цркве. Учио сам, спонтано, црквенословенски да бих разумео дивне богослужбене песме. Сва духовна литература јасно ме је упућивала на то како се треба молити на Литургији, спајајући лично и саборно начело. Ево једног примера врсте литературе коју сам читао да бих појмио шта се збива за време евхаристијског сабрања. Свети свештеномученик Серафим (Звездински), пострадао од комуниста у доба Совјетије, саветује хришћане како да се моле док свештеник служи Оцу кроз Христа у Духу Светоме:

 „Да бисте лакше или сабраније одстојали Литургију трудите се да се молите овако: за време часова помињите упокојене и живе. Ово помињање ће се узнети с помињањем свештенослужитеља к небесима и даће велику радост душама помињаних. Овде нема значаја да ли их помињеш у олтару поред жртвеника или поред олтарских двери, или усред храма, свеједно, Господ ће свугде чути. Када почиње Литургија речима: „Благословено Царство" - помоли се да и тебе Господ удостоји Царства небеског. За време прве мирне јектеније помоли се да ти Господ да Свој мир на данашњи дан.

Ништа тако благотворно не делује на душу као стање мира и непријатељу нашег спасења оно је нарочито мрско, он на све могуће начине хоће да га наруши, да изведе човека из мирног стања, да га уведе у свађе, раздражљивост, злобу, бес и роптање. Зато, молећи се да ти Бог пошаље мир у душу, осећај се као дашчица услед побеснелих таласа, осећај своју беспомоћност и моли помоћ од Господа.

Затим се поју антифони, за то време свештенослужитељ чита молитве о очувању Цркве и ти се такође помоли за исто, такође да Господ избави место у којем живиш од неверја, јереси и раздора. Пре Малог входа чита свештенослужитељ молитву која садржи речи: „Учини да с нашим входом буде вход светих анђела, који с нама служе и с нама славослове Твоју благост". У то време храм се испуњује безбројним мноштвом анђела. И ти се помоли твом анђелу чувару да стане крај тебе и да се помоли с тобом: „Свети анђелу чувару, помилуј ме и посети ме".

За време читање апостолске посланице и Јеванђеља анђели невидљиво за нас пале безбројно мноштво свећа. Свештенослужитељ чита молитву: „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје јеванђелске проповеди". У то време се помоли да и теби Господ пошаље Своју божанску светлост и да она засија у твом срцу.

Следи сугуба јектенија, када на сваку молбу хор поје „Господе, помилуј" три пута. Та јектенија представља сав земаљски живот Господа када су за Њим ишле гомиле народа с вапајима: „Помилуј нас". Нека ти пред очима прођу сви: и Хананејка, и слепац и губавац - и свом душом припадни Господу, осећај се губавим, бесомучним и слепим. Ухвати се у мислима за крајеве ризе Господње и моли за помиловање. Ту је добро пасти ничице пред иконом. Возглас после јектеније даје наду да ће услишити Господ твој вапај по великој милости Својој: „Јер си милостив и човекољубив Бог и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу..." За време јектеније за оглашене помоли се за невернике. Можда имаш рођаке и познанике који су неверници. Помоли се да им се Господ смилује и просветли њихове душе светлошћу вере. Затим захвали Господу за то што се ти сам по Његовом промислу налазиш међу вернима.

 Херувимска песма је мољење Господа у Гетсиманском врту. Овде замисли пред собом цео Гетсимански подвиг Господа, Његову молитву све до крвавог зноја, Његова страдања за грехе људи. Сети се да си прошао пред очима Господњим са свим својим падовима и гресима. Осети да је за тебе пострадао Господ оне ноћи. Нарочито спознај потпуну своју недостојност - чиме ћеш платити Господу за све оно што ти је учињено - и моли Га да те помилује. Као што је Господ Сам био послушан вољи Оца Својег, тако се и ти сада препусти вољи Господњој и одлучи се да стрпљиво носиш крст који ти је послао.

За време Великог входа, који представља распеће Господње, замоли Га да и тебе помене у Царству Своме. На возглас: „Мир свима", који приказује улазак Господа у ад ради спасења упокојених и оних који су се налазили тамо пре Његовог доласка, помоли се овако: „Уђи, Господе, у пакао душе моје и спаси ме". Када чујеш возглас: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали", помоли се да Господ стави у тебе свету љубав да љубиш све, нарочито оне које не волиш и вређаш, и оне који тебе вређају и не воле.

Након возгласа: „Стојмо смерно, стојмо са страхом..." - помоли се да Господ стави у тебе страх Свој да би увек имао на уму присуство Господа. Након возгласа: „Заблагодаримо Господу" - нарочито заблагодари. У то време свештенослужитељ чита молитву где се помињу сва доброчинства Господња према људима и благодари за њих и за Литургију коју служи. Свако мора да за то благодари, нарочито за оно што је Господ дао лично њему и каквим га је милостима обасуо. За време „Тебе појемо" треба спомињати грехе своје, нарочито тешке, и молити опроштај за њих од Господа. Ако тако одстојиш Литургију са свом пажњом и усрдношћу, сигурно ћеш стећи корист“.           

Текст Светог Серафима управо изражава оно што сам, макар и недовољно свесно, осећао и доживљавао у дане кад сам Литургији присуствовао не знајући за теологе који би хтели да је реформишу. Борба против помисли у току службе, труд усмерен  на савладавње дремљивости, избегавање загледања у то ко долази и одлази из храма, каткад су, милошћу Божјом, бивали благословени, па ми је срце осењивала, макар и најмања, благодат, сведочећи да је наша отаџбина и очевина у Царству Његовом, и да ћемо се, ако не отпаднемо од Христа, тамо заувек сјединити са Богом и једни са другима.

И шта ту има да се истражује и испитује? Дата нам је служба да се радујемо и веселимо, јер на њој тајанствено изображавамо херувиме (сећам се колико ми је користио превод текста оца Павла Флоренског о значењу Херувимске песме у Литургији, који је својевремено са руског начинио владика Хризостом Војиновић; схватао сам какав је наш призив, ако нас је Господ тако удостојио – да херувиме изобразимо док се Њему Жртва приноси и док је Он сам приноси).

ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ У СПЦ – ЛИЧНИ УГАО

БОРБА ЗА ВЕРУ: Када сте уочили озбиљност и обим литургијске реформе у нас?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Деведесетих година 20. века бавио сам се  апологетиком, одбраном православне вере од насртаја лажних учења и кривотворина. Почев од сектологије до екуменизма, ствари су ми биле крајње јасне; све што покушава да замени Цркву, да буде њен сурогат, било да је реч о Њу Ејџу и далекоисточној мистици, било да је реч о папизму и  протестантској „теорији грана“, само је начин да се људи заведу и уклоне са пута спасења.  Писао сам и приређивао зборнике, предавао веронауку при цркви Светог Вазнесења у Чачку, обраћао се младима широм србских земаља, углавном као члан апологетске групе дивног проте Љубе Петровића: од приче о рок – музици, преко питања полности, до упозоравања да се чувају секти, осећао сам да је мој задатак борба са „спољним“ искушавањима наше вере и Предања... Ништа ми, док сам путовао с протом и његовом и мојом браћом, није било тешко, иако је у земљи било тешко. Изгледало је - све је у реду док је наша Црква јака и неустрашива, и док је воде јаки и неустрашиви вођи.

Свој рад у то доба (а и данас) доживљавао сам онаквим какав је и био: читалац сам који има времена и снаге да чита више од других, па ми је задатак да свом роду пренесем оно што сам прочитао, да препричам, упутим на праве књиге и чврсте основе за даље размишљање и истраживање. Зато међу насловима које сам тада објавио има највише  зборника начињених од текстова разних аутора, а у „оригиналним“, мојим књигама налази се велики број обилних цитата. Бољи, паметнији, усредсређенији од мене заслужују да се њихов глас чисто и често чује. Служио сам, дакле, као преносилац  туђе мудрости (њен носилац нисам успевао да будем, јер сам хришћански подвиг поштовао више речју него делом).  Стремећи ономе што је владика будимски Данило звао „ученост окађена светињом“, за свој мото узимао сам, православно прерађену, Доситејеву паролу: “Књиге, књиге, браћо, А И ЗВОНА  И ПРАПОРЦЕ!“ Треба нам и једно и друго – и светиња и знање, знање о светињи, које не иде без живота (на жалост, често неуспешног, али се ваља трудити) по светињи.

 РЕФОРМА СЕ ШИРИ

БОРБА ЗА ВЕРУ: Још увек нисмо добили одговор на питање – када сте уочили брзо ширење реформаторског духа у нашој Цркви?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Средином прве деценије 21. века, приметио сам да се у Србској Цркви дешава нешто чудно. Наиме, кренула је прича о томе како је наше богослужење у доба турског ропства запало у „латинско ропство“, и како га треба вратити у првобитно хришћанско стање. У Епархији жичкој, после смрти владике Стефана, дошло је до промена у начину служења Свете Литургије и унутрашњег уређења храма: неки свештеници су за време служења држали отворен олтар, као да чинодејствују архијерејску литургију, и наглас су читали свештеничке молитве, за које у служебнику пише да се читају тихо. Што је патријарх Павле, сјајни литурголог, бивао немоћнији, ситуација је постајала све напетија, бар кад је богослужење у питању; почеле су полемике и међу епископима, од којих су неки бранили предањско богослужење, а други их нападали, често се служећи јефтиним полемичким триковима. Осећао се недостатак ауторитета (рецимо, док је био жив велики литургичар, владика шумадијски Сава, није било мајчиног сина који би му јавно „стао на црту“, а крагујевачка богословија ни за јоту није одступала од предањског типика).

СВИ ЈУНАЦИ НИКОМ ПОНИКОШЕ

БОРБА ЗА ВЕРУ: Који су, дакле, разлози који су Вас навели да о свему томе пишете?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Дуго сам чекао да се у причу о  литургијској реформи укључе учени, а Оцима одани, теолози. Није их било, осим ретко, тихо, себи у недра (свака част проти Матеји Матејићу, и њему сличним старцима, који су имали храбрости). Видевши да је реформа Литургије тема која се не може избећи,  почео сам, по мери својих снага, да се њоме бавим; прво, да бих промене које су наметане објаснио себи, али и браћи која су ми постављали питања. Набавио сам, помоћу Бога и добрих људи, обимну литературу и почео да читам...

Прво и основно што сам уочио – литургијска реформа у нас заснива се на истим начелима на којима се заснивала и реформа латинске мисе која је спроведена после Другог ватиканског концила. Тој реформи код паписта претходио је период у коме су папе благосиљале своје верне да што чешће примају хостију – римокатоличко причешће, по могућству на свакој миси... Постепено је ишчезавала исповест. А онда, ишло је редом: часна трпеза изнета је пред верне, жупник се окренуо лицем народу а леђима олтару, уведен је народни језик уместо латинског, миса је скраћена на пола сата и мање, њени делови постали су „факултативни“ (нови мисал имао је неколико „алтернативних верзија“), уведене су рок – гитаре и бубњеви и „мисе за младе“...Циљ је, званично, био – повратак раном хришћанству и настојање да се верници привуку у храм... Уместо тога, дошло је до радикалне секуларизације, тако да римокатолици у Европи и свету сада масовно продају своје храмове у које се усељавају чак и ресторани и трговине, а традиционалисти, попут кардинала Марсела Лефевра, напустили су званични римокатолицизам и основали своју заједнице. Покушај претходног папе, Бенедикта Шеснаестог, да  процес реформе заустави, показао се као неуспешан (он је говорио да „литургија остаје литургија само док онај који је служи не може да манипулише њеним спољашњим елементима“); чим је Бенедикт дао оставку, папа Фрања, модерниста и глобалистички кловн, маскиран у сиромахољупца,  наредио је да се латинска миса, коју је претходни папа покушао да врати у ширу употребу, уклони из „постконцилске стварности“ римокатолицизма.          

О ПРЕДУБЕЂЕЊИМА РЕФОРМАТОРА

БОРБА ЗА ВЕРУ: У реду, Ви сте читали разне књиге о богослужбеном модернизму, на Западу и на Истоку. Али, зар то исто, и више од Вас и од осталих бранитеља светопредањског литургијског поретка, нису читали наши „теолози“ и свештенослужитељи који се залажу за реформе?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наравно да су читали, и да су читали више од мене. Али, они су свему прочитаном прилазили са унапред изграђеним ставом. Они  су, наиме, теолози који верују да је Литургија својеврсна рукотворина, која се вековима мењала у складу са људском вољом и намерама, па је то могуће чинити и данас: начитамо се извора и тумачења (углавном протестантско – римокатоличких, од Григорија Дикса, преко Хуана Матеоса, до Роберта Тафта), и удри, мењај, преобликуј, откривај „аутентичније“, “изворније“, „есхатолошкије“... А светоотачки приступ није такав: он је изнад рационализма који „евхaристијско“ уздиже изнад „исцелитељског“, и сабрање „епи то авто“ аутономизује до самодовољности, заборављајући да је припрема за сабрање у Христу лични подвиг који, у Духу Светом,  бива и подвиг Цркве. Обожење појединца и узрастање црквене заједнице су двоједна стварност, која се у Литургији јасно види. Управо то значи да Литургија није статична: иако је њена самоистоветност      зачета у добу апостолском, Свети Оци, Духом обасјани, додавали су у њу, по надахнућу Свише, оно што ју је учинило стројном палатом Логоса у данашњој њеној красоти.

 Мени је од почетка било јасно да тежња за избацивањем појединих делова Литургије, тобож заснована на некаквој „историјској науци“ (а, како признаде римокатолички изучавалац источне Литургије, Роберт Тафт, „историчари су приповедачи“), није ништа друго до протестантски метод преупрошћавања, који се често допадао идеолозима литургијске реформе на Истоку (Ево шта каже свештеник Александар Шмеман у свом дневнику: “Јуче смо ишли на сахрану Кит Валасовог оца. Лепа презвитеријанска служба. Две лепе химне (Једна од њих је „Баш онакав какав јесам“). Празни зидови, нема службе, нема Литургије – изражена једноставност и огољеност. Наше сахране су пуне бриге за будући живот – „смилуј се, опрости, прими“... Овде потпуна вера у Божје обећање; не само вера у Бога већ поверење према Њему. Ове строге религије су створиле изузетан тип људи – смирених, чврсте воље, са самоконтролом у свему, укључујући и религију“).

Чак и ствари које изгледају као ситнице нису у Литургију ушле случајно. Рецимо, тропар Трећег часа у свештеничке молитве током Анафоре унео је лично Свети Филотеј Цариградски, васељенски патријарх, ученик Светог Григорија Паламе и заштитник исихазма, а у Русију их је пренео његов ученик, Свети Кипријан, митрополит московски и све Русије (пореклом, изгледа, Србин). Тропар Трећег часа је унет да би се нагласила улога Духа Светог у претварању хлеба и вина у Тело и Крв Господњу,  јер су паписти, ти новоманихејски богомили (како их назива Свети Симеон Солунски), својом филиоквистичком јересју ниподашатавали Духа Божијег, тврдећи да се хлеб и вино на миси претварају речима установљења („Примите, једите“... “Пијте из ње сви“...)

Озбиљна наука, још једном то тврдим,  потврђује да у Литургији нема случајности. Руски научник Уљанов, рецимо, о тропару Трећег часа у Анафори (ако смо га већ поменули) каже: “Подвлачећи ово истраживање, неопходно је још једном приметити да је за време митрополита Кипријана у руском богослужбеном поретку дошло до суштинских измена, чије порекло се налази у светогорском исихастичком предању о Светој Тројици. Тако је у епиклезу унет тропат Трећег часа, чији је циљ био наглашавање нарочите улоге Светога Духа, као и учешће читаве Свете Тројице у тајанству освештања Светих Дарова. Средишну улогу Светога Духа у тајни Евхаристије подвлаче речи свештеничког благослова на почетку Анафоре: “Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и ЗАЈЕДНИЦА Светога Духа да буде са свима вама“. У богословском делу Светог Филарета (Дроздова) „Расуђивање о времену претварања Светих Дарова“ непосредно се каже да се „призива Дух Свети као САВРШИТЕЉ ПРЕСУШТАСТВЉЕЊА“. Литургијске измене Светог Кипријана у многоме су предодредиле даљи развој иконографије Свете Тројице, нераскидиво повезане са евхаристијском Тајном“ (види: Ульянов О. Г. Влияние Святой горы Афон на особенности почитания Святой Троицы при митрополите Киприане (к 600-летию преставления святителя) // Человек верующий в культуре Древней Руси. Материалы международной конференции СПбГУ 5–6 декабря 2005 г. Спб., 2005. Сс. 88–100 ).                     

На основу свега поменутог, писао сам, приређивао и објављивао књиге о Литургији. Ипак, све време ми је било тешко – зашто ја, лаик (и као члан лаоса, и као човек без теолошке дипломе) да се бавим таквим темама, а скоро нико од дипломираних теолога и доктора богословских наука да се не огласи устајући за Предање? Зар су само реформатори учени и начитани? Или „страх животу каља образ често“?

А онда се појавила књига оца Никодима.           Био сам пресрећан: доктор теологије има и знања, и воље, и храбрости да изнесе свеоотачко учење о овом питању...

КО ЈЕ ОТАЦ НИКОДИМ?

БОРБА ЗА ВЕРУ: Можете ли за наше читаоце рећи нешто о оцу Никодиму?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Архимандрит Никодим (Богосављевић) није непознат србској православној јавности. Почетком 21. века, огласио се низом огледа и чланака који су се бавили актеулним темама наше духовности и културе. Између осталог, посветио је пажњу покушају да се рок музика „христијанизује“, показавши каква је опасност у томе (како је говорио старац Пајсије Светогорац, освештању подлеже само оно што се може освештати – вода постаје света водица, али људске излучевине не могу примити освештање). Реаговао је и на књигу професора Александра Ломе „Пракосово“, која је покушала да Косовски завет врати у оквире индоевропске митологије. У својој књизи о Његошу и косовско – ловћенском завету дао је изузетан допринос хришћанској историософији србског народа. Нарочито је била значајна његова студија о символичном значењу камене пластике наших средњовековних цркава и манастира.

Спремајући докторат из богословља (а докторирао је на теми утицаја паламитске мисли и подвижничке праксе на живопис у позној Византији), отац Никодим је извесно време провео у срцу православне духовности – Светој Гори Атонској, где се опитно срео са тиховатељским Предањем наше Цркве. Једном речју, у питању је монах који је, како би, да га опет цитирам, рекао блаженопочивши владика будимски Данило (Крстић), успео да усвоји „ученост окађену светињом“, која нам, у наше неподвижничко доба, веома недостаје. Доказ да је отац Никодим човек који опитује да „није знање светлост, него је светлост знање“, како су говорили Оци, јесте и његова књига о литургијској реформи.   

Наставиће се...