Заменик директора Руског института за стратешка истраживања – Тамара Семјоновна Гузенкова – један је од водећих руских и светских експерата за Украјину. Зато је Факте занимало и њено виђење онога што се тренутно догађа и прогноза – шта ће даље бити.
· Мењају се спољне околности у вези с украјинском кризом. Брисел је заузео мирнији став, док су се САД нагло активирале. Амбасадор САД је био посредник приликом извођења бојовника из зграде Министарства правде у Кијеву. Шта се крије иза тога? Забринутост Европске уније и њена тежња да се агресивни евромајдански протест смири су потпуно разумљиве. Јер, та главобоља с радикалним националистима, флашама са запаљивом течношћу и заузимањем државних институција догађа се у њиховом суседству. Само, европска реторика о демократској европској Украјини се разбила о евромајданске барикаде. А за Американце је дестабилизација политичке и друштвено-економске ситуације у Украјини дугорочни политички пројекат у борби против интеграционих напора Русије. Стејт департменту су потпуно страни национални интереси Украјине, она је само талац стратешких планова Вашингтона да постави границе НАТО и ПРО на прагу Русије. Сад већ не изгледа као ружан сан увођење миротвораца и „плавих шлемова” на територију Украјине, а генерални план САД је прилично јасан – прво парализовати и везати руке тренутној украјинској власти бајањем о мирним демонстрантима и неприхватљивости притиска на њих, а затим оптужити званични Кијев да је неспособан да реши конфликт. · Логично је претпоставити да су вође опозиције -Арсениј Јацењук и Виталиј Кличко - одбиле предлог Јануковича да заузму позиције премијера (први) и вице-премијера (други) у договору са својим спонзорима и менторима. Зашто је Галицији, а зашто Бриселу и Вашингтону потребно да евромајдан остане у Кијеву? Украјинским национал-радикалима, који фактички већ предводе евромајдан и који су се претворили у његово „војно крило”, изузетно је потребно за задржавање напетости у Кијеву из неколико разлога. Прво, они још увек нису постигли најављене циљеве за потпуну смену власти на председничком и парламентарном нивоу. Ако сад напусте евромајдан, то ће значити њихов пораз, како у организационом, тако и у пропагандном смислу. Друго, с милитантним крилом национал-радикала сад морају да рачунају све стране у конфликту без изузетка: власт – зато што не може да сломи њихов отпор без силе, системска опозиција – пошто није она, већ су управо тзв. „снаге самоодбране” евромајдана главна карика целог протеста на барикадама, Запад – пошто разуме да управо од агресивно-офанзивних потеза националиста зависи успех сценарија (који је он и осмислио) промене власти у Украјини. Без команде тзв. „теренских команданата” радикали се неће одазвати позивима Јацењука и Кличка. Па, и Тјагнибок ће сад, како ствари стоје, морати да се договара с „теренским командантима” пре него што сам почне да планира, на пример, заузимање државних институција. Оваква зависност системске опозиције и Запада од бојовника озбиљан је аргумент истих за легалан улазак у власт кроз изборе и постављање на највише функције на свим нивоима. · Који је, по Вашем мишљењу, највероватнији сценарио: победа Јануковича с делимичном употребом силе, победа Јануковича прављењем раздора међу вођама евромајдана, велика коалиција Јануковича и опозиције под притиском Запада, рушење Јануковича и превремени избори? Ситуација у Украјини наставља да се развија прилично динамично и подсећа на клацкалицу, зато је сваки од сценарија могућ при овој или оној комбинацији односа политичких снага и „евромајданског” расположења. Тренутно све иде ка превременим парламентарним изборима и смени Виктора Јануковича с функције председника. На који начин се може догодити смена председника – још је рано говорити. То може бити и формална „добровољна оставка” Јануковича и његов објективни пораз на редовним изборима 2015. године, уз још један „трећи круг” избора налик оном из 2005. године. Такође, велики значај за украјинског председника може имати питање враћања политичког система Украјине Уставу из 2004. године. Али, и о томе је преурањено говорити. · Неколико посланика Партије региона председника Јануковича (први је био Вадим Колесниченко) ревитализовало је идеју федерализације Украјине. Да ли је то тактички маневар и плашење вођа евромајдана и Запада или реална блиска будућност Украјине и њена шанса да преживи као држава? Питање могућности преласка Украјине на федеративни облик управљања појављује се увек кад централна власт није у стању да контролише ванпарламентарне облике украјинског национализма. Међутим, национал-радикали никад неће пристати на федерацију, пошто иста подразумева значајну прерасподелу буџетских финансијских токова у корист региона-донатора, а западна Украјина то није. Уз то, бесмислено је плашити вође евромајдана (тим пре тзв. „трећи сектор”) „федерализацијом”, пошто се они тренутно не баве тим питањем и њихова једина улога је да буду рушиоци тренутне власти. Осим тога, прелазак на федерацију је питање Устава и тражи 75 одсто гласова у парламенту, које ни Партија региона, ни опозиција, нити било какво међупартијско удруживање не могу да скупе у скоријој будућности. Чак ни уз подршку Запада. Ипак, дух федерализма већ дуго лебди над Украјином, а садашњи догађаји су приближили његов долазак. Како год да се заврши садашњи конфликт, Украјина више никад неће бити она стара, а њеном унитарном статусу (у суштинском облику) нанет је ако не смртоносан, онда бар веома снажан ударац. Али, нешто је индикативно – ако се чују приче (у конкретном случају о федерализацији) из уста политичара, тим пре оних из „владајуће партије” која је у проблемима – очекуј промене. · Председник РФ Владимир Путин недавно је изјавио да ће Русија наставити да подржава Украјину и да ће испунити своје обавезе од 17. децембра. Затим је саопштено да све договорено остаје на снази, али да треба сачекати формирање нове владе у Украјини пре наставка извршења обавеза према Кијеву. Какво је Ваше мишљење, како би се Русија поставила према могућој новој влади, у којој би Јацењук био премијер, а Кличко вице-премијер? Руско руководство нема никакве посебне обавезе према претходној, а ни према следећој влади Украјине. Обрнуто – украјинска страна је дужна да сервисира спољни дуг и редовно плаћа испоручени руски гас у оквиру важећег уговора и анекса уговора. Зато председник Путин може мирне савести (и пред украјинским народом) да штити националне интересе Русије и да делује у складу с условима договореним приликом потписивања споразума о кредиту и смањењу гаса. Москва је потписала поменуте споразуме на званичном нивоу, а не лично с Виктором Јануковичем и Николајем Азаровом. Тако да је питање ко ће бити нови украјински премијер, а ко вицепремијер, у контексту децембарских споразума, од секундарног значаја. http://fakti.org/ |