САРАЈЕВО, о Савиндану, 2014. – Сакривено од српске јавности, олигархија Српске православне цркве, још једном је потврдила да незауставиво води Цркву према амбису јереси. Овога пута, уклапањем у римокатоличку „молитвену осмину“, тј. период године када римокатолици свој прозелитизам спроводе преко заједничких молитава са неримокатолицима, српски архијереји и утицајни свештеници су активно допринели разарању имунолошког система Православне Цркве.

ОСМИНА СА ОТРОВОМ

Логика римокатолика је да су у материјалном и политичком смислу у много бољој позицији од православних, те да „отопљавањем“, тј. сентименталним изливањем осећања могу да придобију православне за унију. Да ли ће се унија икада потписати или не, за православне није пресудно. Пресудно је то да ли ће мноштво народа преко ових представа лицемерја изгубити душу и Царство Небеско. “A који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску,» каже се у Јеванђељу од Матеја. Ако свештенство учествује у празновању лицемерја, колико ће се то лицемерје проширити у народу, у пастви? Ако је родитељ лопов и неморалан, он заиста и своју децу својим примером поучава да буду лопови и неморални.

Ватикану је циљ да православни постану део римокатолицизма, док је најутицајнијим политичким организацијама у свету циљ да од Православне Цркве начине услужни друштвени сервис без могућности размишљања и отпора неправди, попут комуналног предузећа у односу на градске власти. Комунално предузеће не може бити опозиција градским властима, већ испунитељ њених потреба. За православне може бити неважно да ли ће Православна Црква де факто потписати унију и тако пасти у јерес или не потписати унију, а променити своју сврху постојања, Дух и садржај учења. И у једном и у другом случају, отпадањем од етоса древне Цркве, Црква престаје да буде Црквом верујућих и постаје «црквом нечестивих».

Сама Црква Православна својим учењем не даје места нејасноћи говорећи кроз10. правило Св. Апостола:

«Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.»

Или, кроз 45. правило Св. Апостола:

«Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.»

Тиме показује да није отпадање од Цркве онај тренутак када неко отворено исповеди јерес, већ онај тренутак када, упркос разликама у вероисповедању, учествује у заједничкој молитви са јеретиком. Ова молитва је и практична потврда да је неко у јереси екуменизма, чин којим један заблудели човек манифестује лаж да Црква није једна, већ да по њему постоји више «цркава».

Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Позвао је оближње парохијско свештенство и дао им одређена упутства у том тешком времену. Неки свештеници су тражили од митрополита да им дозволи да се склоне у Србију. Митрополит је, као и обично, кратко, одговорио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нека буде и вама.” Свештеници су га послушали и доживели хапшења, прогоне и убијања. Неки су и преживели.

После подне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију, у Сарајеву, и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Из полицијске управе митрополит Петар је одведен у општи затвор Беледија.

По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре које су дали Комисији за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату, митрополит Петар је после мучења убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Тачно место где се налази гроб митрополита Петра Зимоњића и данас није познато.

Утеха православним хришћанима

Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас. (Св. Јустин Ћелијски)

http://pravoslavljepzv.wordpress.com/2014/02/04/sveti-petar-dobrobosanski/