Такозвани Хладни рат био је Трећи светски рат. Али, мало људи зна да смо сада већ ушли у Четврти светски рат. Наиме, Сједињене Америчке Државе, а могли бисмо их назвати, према Кантовој формули, „универзалном монархијом", чим су однеле победу у Трећем светском рату, започеле су и Четврти светски рат 1989. године, а нарочито 1991. године нападом на Ирак, тако што су објавиле рат свима у свету који не прихватају њихову доминацију. На тај начин смо ушли, почев од такозваног Панамског рата 1989, у нову фазу ратова који сви заједно представљају унутарње ткиво Четвртог светског рата.

ЛОША КОМЕДИЈА

Дакле, то је рат што су САД објавиле свим државама света које не прихватају њихову доминацију. Иако је то до сада невиђена поставка рата, ако се упустите у њену логику, можете сагледати читав низ ратова у последњих двадесет година. Логика је мање-више иста. To је лоша комедија и смејали бисмо јој се да не морамо да плачемо због ње. Главну улогу увек има изабрани диктатор са брковима, представљен као нови Хитлер, према формули коју је Леви Штраус називао „Reductio ad Hitlerum": Садам - нови Хитлер, Милошевић - нови Хитлер, Гадафи - нови Хитлер, Асад - нови Хитлер. Затим је ту народ који му пружа отпор, а медијски се представља као једина сила у борби против диктатора, али није у стању да га обори. Затим долази шлаг на торту, долази америчка интервенција, увек у име људских права, великог листа фикуса који треба да прикрије најгоре особине америчке империје, обара се диктатор, а у ту земљу извози се демократија, односно неолиберални систем америчког типа. Игра се увек изнова та иста комедија, што омогућава разумевање свих епизода, које су привидно епизоде извоза демократије, наравно увек у оквиру лексике где све постаје роба. И демократија је роба за извоз. Исто као што у возовима више нема путника, него само клијената. Све епизоде су унутрашњи органи једног светског рата империјалистичког типа у којем капитал пролива крв и прљавштину када наиђе на силу отпора. To су земље што су на овај или онај начин пружиле отпор америчкој империји. Пошто су такве, њихове режиме треба оборити, увек користећи флоскуле типа људских права, демократије, слободе...

СВЕ ЈЕ TO CPAMHO

Суштина је у томе да је, почев од 1989. године, али уз одлучујући заокрет 2001. године, стара реторика о комунизму као злу које треба поразити, замењена новом реториком, а то је реторика тероризма. Терориста је неко с ким се не може преговарати. Терориста мора бити уништен. Карл Шмит је у теорији политичког увидео јасно да идеологија о људским правима, као и слика хуманости, којима се маше као заставом да би се дао легитимитет ратовима, имају увек фундаменталну стратешку функцију: тамо где је хуманост против нечега што није хумано, тамо где су људска права против некога ко не поштује људска права, рат се претвара у рат тоталног непријатељства где ти мораш да неутралишеш оног другог. Нема могућности за преговоре, мораш га уништити, помало као што су конквистадори морали, када су са друге стране океана видели бића која привидно нису изгледала као они, да им одрекну да су људска бића како би могли да их варварски униште. Аналогно томе, данас се одриче да су људска бића они што заузимају водећа места у такозваним „земљама олошима" да би се дао легитимитет империјалистичким бомбардовањима, као бомбардовању у име људских права или етичком бомбардовању.

Све то је срамно. Могу да наведем бројне примере. Навешћу немачког филозофа Јиргена Хабермаса, отпадника Франкфуртске школе који је, 1999. године, поводом случаја Милошевић, написао срамни текст,- под насловом „Бестијалност, хуманост", где је управо супротставио хуманост бом- бардера бестијалности бомбардованих, Милошевића и осталих.

То је сценарио у којем живимо данас и није случајно што реторика доминантне организоване манипулације користи увек реторски условљену лексику. Од Буша наовамо, да би се описале такозване „државе олоши", не случајно тако назване, постоји листа глобалних осуда и на основу њих се такве државе идентификују да би им се а priori одрекло право на легитимни отпор. Дакле, од Буша наовамо створена је реторика осовине зла у којој се, када је реч о реторици и историјској аналогији, укршта стара империја комунистичког зла, дакле користи се реторика седамдесетих година прошлог века, с осовином Рим — Берлин — Токио. Дакле комунизам и нацизам, два мефистофелесовска лика укрштена у данас владајућој америчкој пропаганди.

Све је то ужасна представа, а најсрамнија је потпуна подређеност западних интелектуалаца срамној логици. Требало би заузети став против свега тога, као и против ратова, свакако империјалистичких, јер није реч о слободи и људским правима, и треба их потпуно осудити будући да увек имају неки економски или геополитички разлог. На пример, рат у Ираку, прво 1991, а потом 2003. до 2004, уопште није имао за циљ извоз људских права, већ геополитички, заузимање подручја на Блиском истоку. Исти је случај с Авганистаном, исти је случај са Сиријом. Дакле, увек је циљ геополитичка доминација и наметање политике империјалистичког смера. Треба раз- умети да смо у току Четвртог светског рата.

Шта да се ради?

КАНТОВ РЕЗОН

Верујем да се решење не налази код Маркса, већ код Имануела Канта који каже, у тексту „За трајни мир", из 1795. године, да је према идеји разума увек боље имати мноштво држава, чак и када су у међусобном сукобу, него да оне буду уништене деловањем универзалне монархије што ће заменити њихову власт, једнострано укинуту. Дакле, Кантов програм је акциони програм који треба да наведе на пружање подршке свим државама што се данас боре против америчког империјализма, укључујући и Европу, потпалу под империјализам у новој форми. Европу су окупирале америчке војне базе, иако је прошло више од пола века од пада фашизма и више од двадесет година од пада комунизма, па оне сада служе само да спрече да се Европа конституише као конфедерација братских, суверених, слободних и једнаких држава и ослободи се бедне америчке „specialfiction" идеологије.

Можемо рећи да се Европа данас налази у ситуацији из доба немачког филозофа Фихтеа, када су је окупирале Наполеонове трупе. Данас је потребан нови Фихте који би држао говоре Европи у циљу ослобођења од угњетавања. С тим што јеугњетавање двоструко, јер је реч о америчком војном угњетавању и о економском угњетавању преко евра као подлоге за империјалистичко подаништво како економског тако и финансијског типа.

Аутор је најистакнутији италијански филозоф млађе генерације

Извор: Печат 304/2014

http://svetinjebraniceva.rs/