Тешко је схватити залагања државног врха Србије, мислим на Томислава Николића, Александра Вучића и Ивицу Дачића, да убеде српски народ у потребу промене националног идентитета, а то значи карактерологије, свести, навика, менталитета...

У том смислу највише је „отишао“ Вучић нудећи протестантизам као идеал коме ми Срби треба да тежимо! На страну то што Вучић не разуме шта је православље, а шта протестантизам! Уосталом, није православна теологија нешто као једна књига Макса Вебера! Прво, православље има душу, а то нема протестантизам! Православље - источно хришћанство - јединствено је, док је протестантизам отпадништво од римокатолицизма.

Да видимо шта би то требало да урадимо на путу који нам нуде Вучић и остали.

Месецима нас убеђују да треба да их следимо у њиховом пилатовском прању руку, то јест да Српство заменимо еуропејством, да се одрекнемо Косова и Метохије, Српске, да прихватимо еуроропство... да сагнемо главу под окупационом чизмом без обзира на то што то убрзава наше биолошко нестајање.

Српски народ има богату историју, пуну падова и успона, хероја и издајника - исто као и готово сви стари европски народи. Српски народ има своје чврсте темеље и респектабилну цивилизацију. А српска цивилизација припада православном Комонвелту!

Један од темеља јесте син Завидин - велики жупан Стефан Немања, потоњи монах Симеон, кога наша Црква прославља као Светог Симеона Мироточивог. Стефан Немања је и отац Стефана, првог српског краља, и Растка, односно Светог Саве, утемељивача и организатора самосталне српске Цркве, великог дипломате и учитеља.

О Стефану Немањи је много тога речено и написано. Његове заслуге представљају основ за слављење имена и обележавање великих годишњица његовог живота и дела.

У годинама непосредно после смрти југословенског комунистичког вође, Јосипа Броза Тита, када је његов култ био довољно јак, Српска православна црква је достојно обележила 800 година зидања манастира Студенице, једне од задужбина Симеона и Саве.

У времену настајања једног „демократског“ диктатора у Србији, у времену када нас убеђују да смо на путу у Европу, власт је на себи својствен начин забранила државну прославу годишњице рођења Стефана Немање, односно Светог Симеона Мироточивог.

Мудри патријарх Герман је знао како да се односи према Јосипу Брозу и његовим наследницима. Резултат те политике били су поменута прослава Студенице, зидање храма у Јасеновцу, наставак градње Храма Светог Саве у Београду, обележавање 600 година од Косовске битке...

Протекле година нама Србима је силом натурена и одрађена под окриљем Српске православне цркве, а држава то обилато финансирала из себи познатих разлога, прослава 1700 година потписивања Миланског едикта, којим је хришћанство стављено у раван признатих религија. Додуше, није то била идеја тројке (Николића, Дачића и Вучића) већ претходне владајуће гарнитуре коју је предводио Борис Тадић а све у намери да у Ниш доведе поглавара Римокатоличке цркве!

Тешко је схватити шта су државни челници урадили нашим архијерејима па су ућуткали врх Српске православне цркве и спречили да се протекле, 2013, године обележе на достојанствен начин две велике годишњице: 900 годишњица рођења Срефана Немање и 300 годишњица организовања Карловачке митрополије. Узгред, представници Руске православне цркве обележиле су рођендан Стефана Немање крстоносним ходом кроз Србију завршивши га на Косову и Метохији.

У Србији и Српској о годишњици рођења Стефана Немање објављено је свега неколико пригодних текстова (од којих је најзначајнији Владимира Димитријевића „Србски јубилеји 2013: оно што нам нису рекли“, на Интернет сајту „Борба за веру“) и једна, једина књига!

Реч је о књизи Зорице Златић Ивковић Стефан Немања - 900 година од рођења, коју је објавило предузеће Графопринт из Горњег Милановца, а која је 24. јануара 2014. представљена јавности у изложбеном простору Историјског музеја Србије. Узгред, једино су од свих штампаних медија нешто о том догађају донеле Политика (25. јануара) и Danas (28. јануара). Аутор овог текста није видео ниједну телевизијску камеру, што значи да ниједна телевизијска станица није објавила ни једну једину реч!

Зорица Златић Ивковић, историчар уметности по образовању, сабрала је у овом књизи много тога познатог што су објавили угледни научници о Стефану Немањи, односно Светом Симеону. Тако на једном месту видимо великог жупана као државника, задужбинара, добротвора... Посебна вредност књиге јесу илустрације које прате текст зато што су бројне сада први пут објављене. А њихов садржај је, опет, користан за историчаре уметности.

Основни текст је дат на три језика: српском (7-139), руском (149-230) и енглеском (237-319). На крају је библиографија коришћених радова (321-322). Вредно је истаћи и посебан прилог - родослов Немањића (141-147).

Књига је штампана на луксузној хартији и у квалитетном повезу. Вредно је истаћи да је главни финансијер било Министарство културе на чијем је челу тада био Братислав Петковић.

Али, то не може поништити главно: државном врху Србије није потребан Стефан Немања...

http://fakti.org/srpski-duh/vucicu-nikolicu-i-dacicu-nije-potreban-stefan-nemanja