"Папа је архијеретик и кривац

за вечни грех истрајања у непокајаности,

у највећем скандалу Хришћанства –

папистичком тоталитаризму."

Архимандрит Георгије Капсанис

Велики антиекумениста и ревнитељ Православља, игуман манастира Григоријат на Светој Гори, архимандрит Георгије Капсанис, предао је братству манастира (Геронтији) изјаву о повлачењу с места игумана.

Како је известио грчки сајт Romfea.gr, отац Георгије је изразио жељу да се повуче, не наводећи притом разлоге за такву одлуку.  По информацијама сајта AgionOros.ru, разлог за тај корак јесте здравствено стање досадашњег Григоријатског игумана.

Избор новог игумана одржаће се у четвртак 20. фебруара.

Поводом повлачења оца Георгија, поновићемо његов изврстан текст „Православно предање и папизам“, који препоручујемо пажњи наших цењених посетилаца.

Уредништво

+ + +

  Горди „безгрешни“ човек из Рима одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве. Он је потчинио себи све цркве на западу и источне унијате. Православни су остали као једини преостали не-паписти подесни за потчињавање, пошто протестанти нису сачињени од цркава, него религијских скупина.

По питању унијаћења Православне Цркве, Ватикан је променио методе. Наступа са позиција благонаклоности и добрих намера, циљајући на то да задобије поверење Православних, и на тај начин их приволи на прилазак Риму. Укидање анатема, међусобне посете, дозволе папистима да се причешћују у Православним црквама као и Православним да се причешћују код паписта, конференције и заједничке службе, све то служи тој истој сврси.

Паписти верују да Православни, које свет иначе види као слабе, лоше позициониране и неорганизоване (не имајући јаку централизовану управу попоут папизма), помоћу тога могу бити лако апсорбовани, као што се то десило са другим древним Православним црквама на Западу, и половином Патријархата Антиохије, која је својевремено поцепана од стране унијата.

Реаговања Православних Патријарха, Епископа, свештенства и теолога по питању папистичких наступања, иду у прилог плановима Ватикана. Пријатељски однос према папистима од стране Православних вођа и теолога, отупљује традиционалну одбојност Православног народа, и припрема Православне за планску, добро замишљену и постепену конверзију у унијате.

Ми не мислимо да наша Православна браћа која сарађују са папистима свесно раде и помажу на извршењу тог плана. Не смемо да заборавимо да непокајани Ватикан има веома дуго искуство у прозелитизму према Православним, институције и школе са специјализованим особљем, као и адекватну финанцијску подлогу. Они такође поседују и одлично дипломатско искуство и организацију. Постоје папистички теолози који прате и познају текуће догађаје унутар Православља боље и од самих Православних, и док се сви представљају као велики пријатељи Православља, они се заправо инфилтрирају у Православље, па чак и у Православне манастире.

Један од прикривених начина подривања Православних убеђења одвија се преко широкогрудог давања стипендија младим и сиромашним Православним теолозима за студирање на папистичким универзитетским институцијама. Какве су намере паписти увек имали, и какве имају и данас, кроз те стипендије, није тешко за разумети. Очекује се да ће у будућности они добити водеће положаје у јерархији и академским круговима теолога, при чему паписти задобијају осигурану благонаклоност према Ватикану. Једном приликом ми познати римски теолог, присутан на конференцији папских и Православних теолога, рече да је присуство Православних теолога који су већинским делом бивши ученици папизма - срцепарајуће.

Такву атмосферу гаје и римокатолички професори. Добили смо информацију да у Регенсбургу, професор Паул Раух који управља Санта Клара институцијом (центар за екуменистичка питања), чита на грчком језику Православни Символ Вере током Православне Свете Литургије, док Православни свештеник служи у присуству Православних верника.

Све то је промовисање такозваног „мирског екуменизма“, као психолошке припреме Православног народа за постизање уније у догледно време, независно од одлука јерархије. Тај „мирски екуменизам“ је већ почео да доноси прве плодове. Православни у иностранству већ иду у њихове цркве, причешћују се и крштавају децу код римокатолика. Где нас све то води, није тешко предвидети.

Да не би сами себе заваравали око њихових стварних намера према Православним, погледајмо шта говоре представници папизма у ретким тренуцима искрености. Познати теолог Ивс Конгар каже да молитве за уједињење „за римокатолике представљају молитве за проширење римокатоличке цркве, која је Црква Христова и Апостолска“, и да „римокатолици остајући ту где јесу, позивају друге да им приђу.“[1]

Колико су непокајани паписти, показује се у њиховој очигледној мржњи према Светом Григорију Палами, очигледне у њиховим публикацијама против тог светитеља. Папизам је дошао у положај тешког болесника од духа антропоцентризма и ортологистике, тако да се са људског становиша, терапија чини немогућом. И иако тако тешко болестан, он не само да истрајава у својој болести, него мењајући тактике прозелитизма, тежи да је прошири и на Православне, који милошћу Божијом још увек остадоше духовно чисти.

Шта је то што тера Православне да наивно упадају у замке папизма и срљају му, као да су они стварно променили своје мишљење и зашто? Да ли је могуће да папе који пребивају у анти-јеванђелским и анти-еклесијалним заблудама буду, као што то наши причају: „свети“, „блажени“, „братски свешеник“, или да имају Апостолско прејемство као што га ми имамо?

За нас Православне који остајемо верни светом Богочовечанско-центричном Предању Православља, сваки папа који усваја горе споменуто, не само да није свети, нити блажени, нити братски свештеник, него је насупрот тога, као онај који искривљује Свето Писмо Богочовека Христа, непријатељ Христов и издајник Православља. Он је до дана данашњег заправо највећа препрека за уједињење у истини Исуса Христа. Он је архијеретик и кривац за вечни грех истрајања у непокајаности, у највећем скандалу Хришћанства - папистичком тоталитаризму.

Црква у Риму није света, јер се није покајала за многе јереси. Она је отпала од Истине и услед тога и од благодати Божије и од Апостолског прејемства. Папа и црква у Риму би постали свети, само након покајања за све њихове анти-јеванђелске јереси, и тада би постали вредни нашег поштовања. Црква је одувек веровала на овај начин, па тако верујемо и ми. Ово је вера коју је исповедио и Св. Григорије Богослов: „оно чему сам научен од Светих Отаца, тако и ја учим.“[2] А ми нисмо нити светији, нити паметнији од великих Отаца: Светог Фотија, Светог Григорија Паламе, Светог Козме Етолског, Светог Никодима Агиорита, па да мењамо побожност Цркве и да исповедамо другачију веру, компромишући оно око чега компромиса нема.

Остајемо са благодаћу Божијом и са благословом Светих Отаца чврсто у свему што смо примили, у чему смо крштени, научени, што исповедамо и верујемо, дошавши на ово место Пресвете Богородице (Света Гора) одбацујући свет - ако ико „... јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде“ (Гал 1,9).

Схватамо потешкоће клирика и мирских теолога који живе у свету, да разумеју ову поруку. Светски морализам и хуманизам учинио је њихову савест мање осетљивом. Због тога их покорно замољавамо да не суде о овој поруци по мерилима света, него по вечним мерилима Светог Писма и Светих Отаца. Ко смо ми да замењујемо вечне норме Цркве са нашим властитим? Да ли ми то имамо светост, мудрост, аскетизам и исповедништво Светих Апостола, исповедника и светитеља наше вере, па да имамо право да судимо другачије од њих? 

Света Гора 1979. године

                  Библиографија

1.                Теологија молитве за хришћанско уједињење, Атина 1968. године, стр. 13,16

2.                Аријанцима, стр. 36, 233Б

             http://www.pravoslavlje.net