header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow УВОДНА РЕЧ arrow В. Димиријевић: Успомене на деду патријарха – о јубилеју и књизи
В. Димиријевић: Успомене на деду патријарха – о јубилеју и књизи Штампај Е-пошта
уторак, 04 март 2014

 Ове, 2014. године, навршава се век од рођења и пола деценије од упокојења патријаха србског Павла, „подвижника наших горких дана“ (израз оца Јустина Поповића). То је свакако повод да се подсетимо његове личности и дела. Књига о којој ћемо написати некзу реч прави је повод за сећање.Снежана Милковић, унука омиљене сестре патријарха Павла, Агице, сабрала је своја сећања у књигу „Мој деда патријарх Павле“ (Просвета, Београд, 2013). Сећања су светла, чиста, поуздана, доказ истинске хришћанске и родбинске љубави.

 ВРЛИНА СКРОМНОСТИ

Пре свега, сазнајемо да је патријарх Павле свагда био човек крајње  скромности. Никада се није ни хвалио својим успесима, нити се жалио на своје невоље. Када се сестра Агица једном наљутила и питала га зашто они, као његови најближи, сазнају све последњи, он их је упутио да прочитају „Расуђивање“ из Пролога Владике Николаја, одредницу за 9. март, у којој је јасно стајало да зли духови покраду сву благодат од оних који се хвале својим делима, јер су, по речи авве Исаије, Богу пријатне оне врлине које се врше у тајности. Једном  је неки патријаршијски службеник  Снежани Милковић рекао да пази шта прича, пошто га је патријарх питао – ко ли га то цинкари (било је то после објављивања чињенице да он самом себи прави ципеле,коју је србски првојерарх крио).

 Због тога, његова унука га је питала да ли може да записује чињенице које чује од њега. Он је одговорио: “Немој да испадне да величаш патријарха“, на шта му је она рекла да неће писати о њему као о патријарху, него као о „деда Попи“, како га је звала и знала од детињства. Патријарх се, посредно, сложио, истакавши да треба записивати, јер се ми погрешно уздамо у своје памћење, а суштински заборављамо. Жалио је што он сам није записивао поуке оца Макарија Јовањског, од кога је много научио. Себе никад није желео да брани, али је, кад би почели напади на његову патријарашку делатност, говорио: „Морам да браним патријарха“.

УСПОМЕНЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА

Прве успомене Снежане Милковић потичу из њеног детињства. Владику рашко – призренског Павла звала је „Деда Попа“. Она је с породицом живела у Мадридској улици, на периферији тадашњег Београда, а владика Павле је у госте долазио изненада, јер није имао чиме да се најави (телефона, тих педесетих година у Београду, још није било). У својој црној ђачкој торби увек би донео понеки дар за укућане – бомбоне, јабуке, дуње – али сваком је давао по једну, с коментаром: “Да се не преједете“. Сестра његова, Агица, радосна што јој је брат дошао, журила би да га послужи, пошто је он кратко остајао. Ако не пожури, он само устане и каже:“Ето дођох да видим како сте, а сад морам да пожурим“. Агица се увек бринула да њен брат мало једе, и да ће се због тога разболети. Кад је нарочито настојавала на томе да владика узме хране више од, за себе, уобичајеног, он би се насмејао и рекао:“Боље ми је да те послушам него да се са тобом свађам!“ Снежана Милковић се сећа да су увек пред њом разговарали о свему и никад је нису слали у другу собу, што је њој веома одговарало, јер није волела да је неко сматра „кућним љубимцем“ који ништа не разуме (како се одрасли често односе према деци).

Владика Павле је својој сестри  слао дописнице из Призрена и са других страна, јављајући о свему прецизно и сажето. Увек ју је прво обавештавао о здрављу, јер је знао да Агицу то највише и брине. Сестра му је у Призрен редовно слала кутије с колачима, на чему је он био искрено благодаран.

КО МОЖЕ, А КО НЕ МОЖЕ, ДА НАС ПОНИЗИ?

Живот свештеног лица у доба комунизма није био нимало лак. Једном приликом, Агица се са својим братом из града вратила сва узнемирена, јер  се једна девојка ухватила за дугме и рекла: “Поп, баксуз!“ Разљућена, сестра је девојци одбрусила: “Срам те било, ти си баксуз“; хтела је да трчи за њом и још нешто јој каже, али ју је владика Павле зауставио. Увек је говорио да човека не може нико да понизи осим он самога себе. Касније, кад је његова унука у извесној ТВ емисији гледела свештеника који је за патријарха рекао да он није био за смену Милошевића јер је с његовим оцем ишао у школу, узнемирала се и тражила од „деда Попе“ да „интервенише“. Он јој је одговорио примером из романа „Хелга“, у коме једна служавка остане у другом стању са својим газдом, који одбије да призна дете. Кад су дошли на суд, газда крене да се не Библију закуне да није отац детета, а Хелга га заустави и каже да се не куне, и да неће тражити да призна очинство, јер не жели да дете има оца који је душу изгубио: “О том се ради, да душу не изгубимо“. Ипак, патријарх је овог свештеника касније позвао на разговор, и – није га казнио. Био је обазрив. Када му се унука жалила на неког свештеника који је на извесној свадби причао ствари које нису доликовале његовом чину, патријарх ју је писато да ли о томе жели да сведочи на црквеном суду. Она је одбила, а он ју је поучио: “Е, онда ћути! Ако некога распопе, више не можеда буде свештеник, може мртве да оживљава, али више никада неће бити свештеник“.     

КАКО ПАЗИТИ НА МЛАДУ БИЉКУ?

Снежана је редовно ишла на веронауку и рецитовала о Светом Сави, бивајући одличан ђак, на шта је бака Агица била поносна, и о томе говорила свом брату. Владика Павле није падао у еуфорију, и говорио „Браво!“ него је, смерно и одмерено, поучавао: “Разуме се да чинимо оно што можемо и да се  трудимо да увек будемо још бољи. Ако чиниш много, а мого би више, лоше ти се пише. Ако чиниш мало, а не можеш више, добро ти се пише“. Унука владике Павла истиче да он никад није био човек који с децом води стереотипне разговоре: уважавао је њену личност, и веома је поучавао. Када би бака Агица упитала брата шта јој то толико прича, он би одговарао, као прави сејач речи Божје: “Млада је, ко велим, запамтиће нешто“. Говорио је: “Наше је да посадимо биљку,да је окопавамо и заливамо да би расла.Ако смо нестрпљиви, па је повучемо да брже расте, неће брже расти, само ћемо је ишчупати.“

ПАТРИЈАРХ И ЛЕПА КЊИЖЕВНОСТ

Владика Павле је много читао. Нарочито је волео „Јаднике“ Виктора Игоа, које је носио у својој торби и стално, изнова, прочитавао. Једном му је Снажана, која је и сама прочитала роман чувеног Француза, причала о моралном подвигу бискупа Бјенвенија, који није пријавио да му је Жан Валжан украо свећњак, и тако бившег робијаша спасао од хапшења и дао му нову шансу за покајање. Владика Павле је одговорио: “То се од њега и очекивало. Али, схваташ ли шта је урадио Жан Валжан? Одрекао се богатства и угледа које је тешко стекао не могавши да поднесе да неко страда уместо њега!“

 КАКО СТЕЋИ СМИРЕЊЕ?

 Најважније чему је владика учио било је смирење – смерно, а не пасивно, прихватање околности у којима смо се нашли, и поступање у складу с тим. У доба хиперинфлације 1993, када је примила плату за коју није могло да се купи ни кило лука, и у градском превозу доживела трауму – возач је затворио врата, и врата су јој повукла косу – Снажана је, по доласку кући, у којој је затекла „деда Попу“ и баку Агицу, почела да кука и жали се на ужасно време у коме живимо. После свега, рекла је патријарху: “Е сад ми кажи како да будем СМИРЕНА?“ Његов одговор био је једноставан: “Вежбај!“ Она му је тада рекла, да би му показала како је немогуће остати смирен у доба кад је градски превоз у хаосу, да тролејбус 2, којим би требало да стигне до Студентског трга и врати се у Патријаршију, иде само до Славије, на шта је патријарх са осмехом одговорио: “То ми је много ближе него одавде“. На крају јој је рекао да сваки човек има, и мора имати, тренутке малодушја. Исприча јој како је једном ишао у неки манастир по огромној киши. Ноге су му упадале до чланака у блато. Кад се уморио, завапио је: “Боже, да ли ја то идем у кафану?“ Па ипак, „кад то прође, схватимо да су смиреност и стрпљење много бољи савезници у сличним приликама“.

ПАТРИЈАРХ СА ЈЕДНОМ МАНТИЈОМ

Када је владика Павле изабран за патријарха, његова сестра Агица се много забринула, плашећи се за његово крхко здравље, и верујући да он више неће имати времена да јој долази у госте. Он је дошао, видно забринут, и остао да са сестром насамо поприча, после чега се она смирила, а шаљиви тон се вратио у њихове разговоре, јер је патријарх и даље имао времена да је посећује. Некад би свратио  на неколико минута, само да види своју родбину, а онда би се журно враћао – градским превозом, јер је одбијао да га возе (осим у ретким приликама, кад види да је његовима баш много стало до тога). Остао је скроман какав је и био. Агица се шалила: “Какав си ти патријарх, имаш само једну мантију!“ Он би јој рекао: “Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!“ Кад је Снежанина мајка Драгиња умрла у шездесетој години живота, патријарх је стигао пре судског лекара да очита молитву за упокојене и одмах кренуо да се врати пешке. Унука га је молила да га повезе јер би Драгиња то желела, а патријарх је одговорио: “Баш због ње идем пешке!“

 Кад год је чекао тролејбус, људи су се нудили да га повезу. Он би им духовито одговарао: “Чувам добру вољу за други пут“ или „Лакше ми је аутобусом, не морам да се сагињем кад улазим“. Неки су му давали ситан, метални новац, молећи га да за њих упали свећу и Богу се помоли, што патријарх никад није одбијао. Понашао се скромно, са великим разумевањем за сваког.

О МЛАДИМА И ЊИХОВИМ ОБИЧАЈИМА

Бака Агица је много волела своју Снежану, и трудила се да она буде савршена. Сметало јој је, што, уместо сукње, она,  као побожна девојка, често носи фармерке. Једном је рекла: “Брате, шта да радим, Снежана носи фармерке?“ Он је упита: “А шта носе њени вршњаци?“ Бака рече: “Па, исто фармерке.“ „Деда Попа“ постави још једно питање: “А шта би ти да она носи?“ и тако закључи разговор.

О ПОМОЋИ

Увек је био спреман да помогне, али хришћански одлучно, без сентименталности. Кад га је Снежана питала да некој болесној девојци набави лек, он јој је рекао: “Твоје је да питаш, а ја ћу да одлучим шта ћу с тим!“ После неколико дана, лек је донео.

 Када се, у 46. години живота, сама Снежана разболела, и била 39. на листи чекања за операцију, питала га је да јој помогне око убрзања позива. Он то није учинио: “Била сам очајна. Сад, кад о томе размиишљам, схватам да је то значило – Павле не може да ти помогне, а Патријарх мора да води рачуна о свом угледу и не може да се бави „везама“. Ако би интервенисао, на ранг листи иза мене не би остали само они који су се угурали преко везе већ и они који су као ја стрпљиво чекали. Зар не бисмо онда били исти као ови први?“ Међутим, после разговора с патријархом, лечење и опоравак Снежана Милковић ишли су лако, као на крилима. Она је оперисана и оздравила је. Ипак, сећање на чињеницу да јој у тешким тренуцима „деда Попа“ није помогао мучило ју је. Док је патријарх лежао у болници, госпођа Милосава, која је код њега редовно ишла на Литургије (у патријашијској капели Светог Симеона он је служио сваког јутра у шест сати), рекла јој је: “Свјатјеши те је често помињао. Говорио је да је његова Снежана имала све саме петице. А када си се разболела, после литургије, када би сви отишли, рекао би ми: -Остани да се помолимо за Снежану“. Снежана је, на путу кући, плакала, схватајући колико је њен „деда Попа“ мислио на њу, иако је, у први мах, изгледало да неће да јој помогне, интервенишући код људи за бржу операцију. Он је „интервенисао“ код Бога. Није га бринуло што она то не зна – Господ је знао.

БОЖИЋНЕ ПОСЕТЕ

Патријарх је редовно долазио својој сестри и њеним укућанима за Божић. Стиже око 11 сати, сам се распреми, окачи своју пелерину. Ником то не дозвољава, рекавши: “То би значило – ја сам главни, сви треба да трчкају око мене!“ Затим су сви певали божићњи тропар, и ручали уз лаган разговор: “Деда Павле је почињао и завршавао ручак корицом хлеба. Тањир, и онај од колача, врло пажљиво би обрисао хлебом, а онда уредно покупио мрвице око тањира, да последње, јер каже да принцип небацања хране мора да се поштује, као и сви остали усвојени принципи, до краја“. При чему, наравно, треба бити трезвен: као кад је у Цркви питање акривије и икономије, доследног спровођења канона и снисхођења ради спасења душе.

Патријарх се радовао породичној празничној трпези, али је истицао да не живимо да бисмо јели, него једемо да бисмо живели, при чему од једне банане може да се живи тринаест дана, на шта му је унука, на опште весеље, рекла да би могла да поједе тринаест банана за дан. Кад се жалила да стално држи дијете и не може да смрша, он јој је говорио: “Једи још мање!“

 За Божић је остајао до четири поподне, а онда би журио да не закасни на вечерњу службу. Тада би дозвољавао да га рођаци повезу, шалећи се док везује сигурносни појас: “Ја знам психологију милиционера! Кад виде ову седу браду рећи ће – хајде да овом наплатимо казну док још има времена“.

О НЕГРАМЗИВОСТИ

Патријарх је увек истицао да треба бити скроман, причајући легенду о сиромаху и Светом Сави. Сиромах је угостио Светог Саву, али му кућа изгори у пожару. Онда је он молио свеца да му да нову кућу. Светац му то испуни, и каже да ће му испуњавати и друге потребе, ако се попење на једно брдо и замоли га.  Апетити молиоца су расли, па је тражио редом: земљу, кола, коња, место сеоског старешине, лепшу жену. И, кад се сасвим обезобразио, а на предлог своје жене, затражио је да Свети Сава сиђе к њему, а не да се он пење на брдо. Кад се вратио, имао је шта да види: остала му је само стара трошна кућица, а све друго нестаде.           

Патријарх је живео у најскромнијим могућим условима: соба у којој је спавао састојала се од једног кревета, старинског ормана, металног сефа и столице. Била је, како каже његова унука, налик на монашке келије које су постојале у Сопоћанима и Дечанима. Својевремено је, кад је изабран за патријарха, мислио да живи у патријаршијској вили на Дедињу, у близини манастира Ваведења, али је, по потреби службе, прешао у Патријаршију, да не губи много времена не превоз. Говорио је: “Ја сам монах, могу да живим где треба“. Патријарх је увек био тачан. Долазио је и одлазио кад треба, не дозвољавајући себи да касни.

ДУХОВНОСТ И ДУХОВИТОСТ

На питања је одговарао са пуно духа. Када га је Снежанин син Михаило питао како увек зна шта треба да каже, одговорио му је: “Кад будеш имао деведесет година као ја, знаћеш и ти!“

Умео је да смири човека. Године 1999, кад се Снежана бринула да ли ће јој мобилисати сина, патријарх јој је рекао: “Немој толико да се секираш, сирће гризе своју флашу, оболећеш! Превелика брига исто је што и небрига!“ У цркви, после службе, поучавао је народ: “Немојте да стојите на сред цркве, то би значило: “Види Боже, ја сам главни!“ Певајте тише да се и други чују, није наш Бог глув!“

 О ПОРОКУ ПУШЕЊА

Своју унуку, која је извесно време пушила, поучавао је ненаметљиво: “Много је тешко ослободити се ружних мисли и ружних навика. Ето на пример, најчешћи порок – пушење/.../ Некад су људи који имају неки порок спуштали поглед, а сад ни тога нема“. Снежана се постидела и спустила поглед. После извесног времена, престала је да пуши. Што се поука тиче,увек је био пажљив правећи увод у њих. Некада је помињао имена светих, научника и писаца које је цитирао, а некад је почињао:“Један ће да каже“...

Волео је да прича како је отац атеиста питао сина верника, ђака гимназије, како верује у то да су Отац и Син једнаки, и да никад није било да Отац нема Сина, ако је он, његов отац, по годинама старији од њега. Гимназијалац му одговори: “Старији си као човек, али као отац ниси старији од мене, јер оног момента кад сам ја постао син, ти си постао отац!“

ТРЕЗВЕНОСТ

Трезвено је процењивао приче о чудима које је чуо. Кад се појавила књижица неког што је тврдио да је повезао колима Светог Петра и Свету Петку који су му се јавили у виду монаха и монахиње, на питање да ли је то могуће, одговорио је да је то могуће, али је питање да ли је истина. Сведочио је о чуду у цркви Рођења Богородице код Кулен Вакуфа, кад се антиминс на престолу сам развијао и савијао за време богослужења, што није видео само свештеник, него и други у храму; причао је и о ономе кад је гром ударио у куполу манастира Дечана, обасјао целу цркву и ништа није запалио, после чега је владика Павле заповедио седам дана покајничког поста.

 САОСЕЋАЊЕ С БЛИЖЊИМА

Снежана Милковић га је затицала и тужног: “Нечија тужна животна прича потпуно би заокупила његову пажњу. Саосећао је са свима, како са народима који пате, тако и у сваком појединачном случају, са ближњима чије су муке биле велике, нарочито када су болести у питању. Понекад би нешто од тога поделио са мном, не помињући имена. Забринутог израза лица и с тугом у гласу рекао би: “Мој Бого, каква невоља!““

 Причао јој је како је, за време шиптарске побуне, кренуо колима у Девич, а с њим је било и неколико монахиња. Један Шиптар их је зауставио, тражио му личну карту, претио, али на крају их је ипак пустио. „Нисам се бојао за себе, већ за сестре које су биле са мном“, сведочио је патријарх.

У потоњим годинама, морао је поподне да лежи и одмара. Говорио је: “Ја сам своје ноге потрошио“. И тада је био духовит, ведар и насмејан, као када је унуци рекао да је напунио деведесет година и да је дошло крајње време да се уозбиљи.

ПОТОЊИ ДАНИ

Примљен је на Војномедицинску академију крајем септембра 2007. Био је дисциплинован пацијент. Године 2008, око Васкрса, било му је боље, али није хтео да излази, да му не позли, па да други имају мука и окапања око њега док га у болницу врате. За смрт је био спреман. Снежана се сећала да је, кад му је умрла сестра Агица, патријарх рекао: “Хвала Господу  да је отишла пре мене!“ Јер, знао је колики би њен бол био да је дочекала да он умре пре ње. На опелу је, помало дрхтавим гласом, рекао: “Поздрави тетка Сенку и баба Драгу!“

 Кад је у болници био доброг здравственог стања, на питање како му је одговарао је: “Не би било згорег да је мало боље!“ или „Осећам се баш онако како се осећа човек мојих година!“

 Са овог света отишао је како је и живео – тихо, смирено, смерно. Иза њега је остао светао траг, који се види и из записа његове унуке.          

текст је објављен у „Геополитици“ за фебруар 2014.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 04 март 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.