Класик америчког реализма Хенри Кисинџер објавио је 6.марта 2014. у „Вашингтон Посту” програмски текст о Украјини. Тај текст може се сматрати консезусним мишљењем америчких реалиста.

То је истински важан текст и зато се према њему треба односити са дужном пажњом.

Кисинџер почиње од тога што критички оцесује доминантни у америчкој политици тренд у односима са Русијом, усмерени на ескалацију и директну конфронтацију. Кисинџер напомиње да је рат лако започети, а тешко завршити. Наглашава да је још теже народу објаснити зашто у рату није било победе.

Кисинџер је реалиста и војни конфликт сматра сасвим прихватљивим и легитимним инструментом светске политике. Он није просто против сваког рата, али јесте против рата у који САД позивају радикалнији политичари.

Кисинџер даље у тексту указује на истину која је опште позната у Русији, али је потпуно непозната Американцима и Европејцима: да у Украјини живе најмање два народа са различитим идентитетима – језичким, религиозним, културним и, што је најважније, геополитичким. Наглашава да Запад Украјине стреми ка САД и ЕУ, а Исток и Југ – ка Русији (нарочито Крим).

За неупућене, Кисинџер указује да „већину становника Западне Украјине чине – католици”, што је апсолутно нетачно, али је за Американце који ништа не знају из историје и географије откриће и то што су могли да прочитају да у Украјини постоје две доминантне религије.

Бивши државни секретар, опет сасвим исправно, тврди, да је однос снага у Украјини такав да ниједна од две њене половине не може свој идентитет наметнути оној другој, ма колико се трудила. Из овога амерички стратег изводи правилан закључак да Русија никада не би успела да учини својим сателитом Украјину у њеним досадашњим границама (до марта 2014). Исто као што ни САД и Европска унија никада не би успеле то исто, само што Кисинџер ову другу чињеницу признаје некако неразговетно.

Од те неразговетности све и почиње.

Кисинџер јасно пише: Цела Украјина Русији не припада и неће јој ни припасти. Из његових размишљања исто тако јасно се изводи и супротан закључак: Цела Украјина не припада ни САД ни Западу и неће им ни допасти шака. Код њега, међутим, такве јасне аналогије нема. А то значи да управо ту – почиње његово лукављење. Јер, све је симетрично. Ни вама, ни нама. То јест попола. Али, не. Не попола.

Друга половина Кисинџеровог текста, у којем он говори о будућности Украјине, заснована је на сасвим другачијој логици. Његова парадигма се неприметно изменила:  теза „попола” претвара се у нешто сасвим друго – „проамеричка јединствена (!) Украјина мора узимати у обзир Крима и Истока) у саставу Украјине, а мудри (Кисинџер се руга?) украјински политичари дужни су да ту равнотежу обезбеђују, а Русија обавезна да се не меша у тај процес, него да мирно посматра шта раде „мудри украјински политичари”.

Кисинџер је текст почео сасвим добро и трезвено, а потом је очито напустио тај колосек и почео да се бави типичном за Американце антируском пропагандом.

Хенри Кисинџер

Од то момента Кисинџер директно прописује Путину и Обами шта морају да ураде. „Путин мора схватити, без обзира на сва његова незадовољства и жалбе, да политика војног притиска може довести само до почетка новог хладног рата”. То је веома дубока мисао. А Путин то не разуме...

А ево савета Обами: „Сједињене Државе, са своје стране, не треба да се према Русији опходе као према земљи која је сишла са правог пута и коју треба стрпљиво учити правилима понашања која је установио Вашингтон”.        Ово значи да се са Русима треба понашати тактичније, инсистирајући на своме и ефикасније их залуђивати, а не називати притом ствари правим именима, имајући у виду „психологију” тих варвара који имају носталгију за својом Империјом.

Ево Кисинџерових закључака:

1. Украјина мора имати право да слободно изабере своје економске и политичке везе, укључујући и везе са Европом.

Теза је или банална или потпуно апсурдна: јер, Кисинџер само што је признао да постоје две Украјине са двема потпуно супротним тачкама гледишта које се међусобно искључују, а тичу се и структуре и карактера тих „економских и политичких веза”.

2. Украјина не треба да ступа у НАТО.

Ово је већ конкретније. Ја ово схватам овако: ја, Херни Кисинџер, матори човек у пензији, са великим искуством и истински дубоким разумевањем међународних односа, дајем личне гаранције да Украјина – уколико Русија одмах преиспита своје присуство у Украјини – неће бити примљена у НАТО. Мени се чини да је овакав ниво гаранција слаб и да су потпуно закасниле.

О овоме је требало мислити раније. Путин сада у то неће више поверовати, а прекасно је и онако.

3. Украјина мора имати све могућности за формирање владе која одговара израженој вољи њеног народа. Мудри украјински лидери ће притом давати предност политици мирења различитих делова земље.

О каквим могућностима се може уопште говорити после изведеног државног преврата? То је једно. А постоји и друго. А ако у Украјини не би постојали баш „мудри” – јер је то превише – него напросто умно адекватни политичари способни да „помире различите делове земље”, тада ништа од онога што се догађа сада напросто не би ни изблиза могло да се случи.

4. По правилима постојећег светског поретка, недопустиво је да Русија анектира Крим.

По правилима светског поретка не сме се ни спонзорисати оружани преврат у сувереној држави која се налази под боком нуклеарне државе. А кад се једно правило прекрши, ко ће поштовати остала?

Овде је по среди директна уцена: нама се може, а ви не смете. То јест, живимо у условима нашег светског поретка, где ми сами успостављамо правила. Али, управо том светском поретку је сада Путин добацио изазов. Ми успостављамо свој суверенитет и тврдо се држимо курса на мултипорални свет. Ми градимо сасвим други светски поредак.

А у нашем светском поретку анексија Крима не зависи од Вашингтона, него од самих становника Крима и од челичне воље Москве. А постоји и једно и друго. Стога је недопустиво наметати нама своју тачку гледишта о томе шта је недопустиво а шта је допустиво.

Бивши државни секретар и даље је жртва илузије да ће САД бити у стању да сачувају свој статус глобалног хегемона и зато позива Вашингтон да делује суптилније и ефикасније, више на британски начин него ли на амерички праволинијски.

Кисинџер види будућност Крима у проамеричкој Украјини у којој је, по његовом мишљењу, најпаметније предати руковођење умно адекватним лидерима, а не потпуним идиотима.

Русија мора градити будућност која проистиче из наше сопствене – руске судбине.

За нас нема достојног места у американоцентричном светском поретку, а Вашингтон нас на то подсећа сваки пут изнова. Како преко својих манијака из редова неоконзервативаца, тако и преко потпуно респектабилних и љубазних експерата какав је Кисинџер. То, међутим, смисао његове посланице нимало не мења.

У своје време је неоконзервативац Ричард Перл разговарао са једним руским дипломатом овако: „We win, you lose. Sign here” („Ви губите, ми добијамо. Овде се потпишите”).

Потписивање испод акта о једностраној капитулацији предлаже нам и Хенри Кисинџер. Само у друкчијем тону. А смисао је – исти.

А ми ћемо им дати симетричан одговор. Крим је – руски. Ми смо у игри. Ми смо се вратили у историју.

http://fakti.org/rossiya/dugin-objasnio-kisindzeru-da-putinova-rusija-ponovo-tvori-istoriju