17. марта 2004. године Косовом је протутњао талас антисрпских погрома. Три дана бандитизма – то је неколико десетина људских живота, више од 900 спаљених кућа, више од 30 цркава и манастира, хиљаде прогнаних. Тих дана црни дим се виорио над многим косовским градовима. Сада је очигледно да насиље које је свет осудио, али није спречио, било је планирано. Његов задатак је била нова промена етничке структуре Косова, после чега се присуство Срба у градовима, осим северног дела Косовске Митровице, спустило на ниво статистичке грешке.
Симбол ових догађаја био је и остаје снимљен на видео албански момак који скаче на крсту запаљене православне цркве уз одобравајући звиждук гомиле.
На предумишљеност и огромне размере разарања својевремено је указао историчар уметности, оснивач и директор Научног центра источнохришћанске културе у Москви Алексеј Лидов. 2004. године он је посетио Косово у саставу комисије УНЕСКА, организоване после мартовских погрома. Управо он је предложио да се укључе у списак заштићеног културног наслеђа ове организације четири објекта – Црква Богородице Љевишке, манастир Пећ, Грачаница и Високи Дечани, мада је прво било планирано да се укључи само последњи. Без обзира на то што је то противречило правилима УНЕСКА, комисији је пошло за руком да убеди руководство – толико је озбиљно споменицима претило уништење.
После тога господин Лидов је објавио књигу "Косово. Православно наслеђе и савремена катастрофа", зато што, како је признао у интервјуу за Глас Русије, схватио је да не може мирно да спава ако не учини бар нешто за заштиту споменика. Њему, човеку строго цивилном, тада је било потребно да први пут у животу доспе у војне услове када су међународни пратиоци инсистирали на неопходности облачења панцирних прслука.
Никада раније нисам морао да корачам по минском пољу, а на Косову сам морао, зато што су албански екстремисти просто минирали многе цркве. У неким случајевима стручњаци међународног контигента су припремали за нас пут ка цркви и говорили: можете да коракнете пола метра лево и десно, а за сав преостали простор не одговарамо. Запамтио сам за цео живот једну сцену у Призрену. У центру града је огромна црква уништена за време мартовских догађаја, исписана натписима попут Смрт Србима! а унаоколо гомила малих кафића. Њихови власници су специјално поставили столове тако да посетиоци могу да уживају у «живописном призору». По мени, локални становници тада нису осећали никакво кајање.
А 2004. године Алексеја Лидова је зачудила потпуна беспомоћност међународног контигента. Између осталог, реакција НАТО официра са којима је морао да разговара веома се разликовала: од потпуне равнодушности до несумњивог осећања кривице. Ево шта је на пример рекао немачки официр који је одговарао за чување манастира Свети Арханђели:
Он има око 20 високопрофесионалних војника и надолази гомила из Призрена од неколико хиљада људи. Како каже, био је уверен да су све организовали војници, зато што су они одсекли прилазе манастиру како не би стигло појачање, организовали гомилу по «палестинском сценарију»: наоружани мушкарци позади, напред резигниране жене и деца. Шта смо могли да урадимо, питао се немачки војник – имали смо право да пуцамо само у случају да пуцају право у нас.
Међународне струткуре нису могле ништа да предузму, и у манастиру Девич, где, како са горком иронијом истиче Алексеј Лидов, разарања су подсећала на дела концептуалне уметности.
Цркву су у том манастиру спалили, она се претворила у потпуно црн објекат. Екстремисти као да су знали колико ће упечатљива бити слика, зато су у горњем делу грађевине где се у византијским црквама налази лик Богородице на престолу, на задимљеној црној позадини написали су UCK . Испао је уместо иконе политички слоган, скраћеница њихове армије којој је дат сакрални значај. То би могло да се перципира као дело концептуалне уметности да се не зна да су се иза слојева чађи налазиле византијске фреске из 16. века.
У погромима је учествовало око 50 хиљада Албанаца, али за злочине није одговорио ни један. И мада у последњих 10 година на Косову није било инцидената упоредивих по размерама са мартовским, а многе светиње су обновљене уз помоћ међународних структура, положај српског становништва у покрајини тешко да се променио набоље. Другачије не може ни да буде када постоји злочин без казне.
Извор: „Глас Русије“
Руски историчар уметности о погрому на Косову: Никада раније нисам морао да корачам по минском пољу
