Живиш у Србији, а ниси Србин. Дивота. Што смеш чинити у Србији, не би смео у било којој другој држави. Живиш у Београду, а поседујеш коњску запрегу. Законом је употреба коњских и воловских запрега у граду Београду забрањена средином двадесетог века. Свако закон мора поштовати, сем ако ниси Србин. Тад можеш сваки дан по Дорћолу, градском језгру, да каскаш запрегом, обилазиш контејнере, вадиш из њих све што се учини корисним. Нико те неће ометати: ни грађани, ни комунална полиција, ни саобраћајци. Заштићен си, јер си припадник ромске мањине и ослобођен поштовања законске одредбе.

Предузетнички дух

Посао се развија, коњска запрега је предата партнеру а успешни предузетник је набавио социјалистички трактор марке ИМТ, закачио за њега дрвену приколицу и кренуо у скупљање контејнерског отпада. Улице: Душанова, Француска, Јованова, Страхињића Бана јесу кварт где га наводи предузетнички дух. Логично, трактор и приколица немају регистарски број. Слично је и са мото-култиваторима који, вукући приколицу, свакодневно шпартају дорћолским улицама. Наведена теглећа и превозна средства можеш у Београду, мимо закона и градских прописа, користити под једним условом. Да ниси Србин.

У другим деловима Србије: Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Бујановац, Медвеђа, Прешево – наводим само општинска места – можеш да не плаћаш струју, воду, комуналије, телевизијску претплату. Довољно је што ниси Србин. Ако си Шиптар, муслиман, Бошњак или нешто слично, ослобођен си плаћања обавеза које по закону важе за све грађане Србије. Ако ниси Србин, живиш слободно и без страха да ће представник државе или приватне агенције за наплату доћи исећи струју, или изнети ствари из куће и продати их. Знаш да неће. Као што нико од државних службеника неће ући у село Трновац (општина Бујановац) и у некој акцији типа „Гром 11“ извршити рацију и однети дрогу. Кад сте предузетник у наведеним општинама и имате месару, пекару, продавницу, бурегџиницу, кафану или бифе, нисте дужни да издајете рачун који морају сви у Србији, под претњом казне, издавати. Важно је да нисте Србин. Порез нећу ни помињати. Државни орган је и ту затајио.

Ћути, може се погрешно протумачити

Што се тиче школовања, за оне који нису Срби постоје привилегије. Зову се квоте. У социјализму су се квоте звале национални кључ, али је он важио само за политичке функције и чланство у државним комисијама. Данас важи за све области живота: од вртића до универзитета. Не морате ништа знати, ни пријемни полагати – бићете уписани. Запослићете се у државној служби и поред забране. Уз један услов: да нисте Србин.

Зато не би требало ништа да нас чуди кад у посету дође Словенац Кацин и јавно саопшти да се „Косово мора признати, да се мора истражити политичка позадина убиства почившег премијера Ђинђића“. Наши оћуте, не смеју да помену убиства, а камоли истрагу, војника и пилота у Словенији у доба кад је наречени Јелко носио униформу и јавно се хвалисао сопственим заслугама за уништавање непријатељских војних снага, то јест ЈНА.

Не сме се питати Јелко. Онда се не сме питати ни македонски министар иностраних послова, не могу имена да му се сетим, шта је са архиепископом охридским господином Јованом. Докле ће власти БЈР Македоније архијереја Српске православне цркве држати у тамници? Кад већ не питамо господу, онда нема разлога ни да питамо госпођу Весну, некадашњу присталицу „ујдија“ великог југословенског „реформатора“ Анта Марковића, шта је са Србима, њиховим правима, забраном ћирилице, неисплаћивањем пензија, јер је адреса писана ћирилицом коју потомци „тисућлетне културе“ не знају. Кад Срби у Хрватској постадоше национална мањина? Да је неки други народ у питању, било би лакше а наши владари храбрији, али како ћеш питати за Србе, може се погрешно протумачити или се неко од саговорника чак и наљутити. Није важно ни ако нас осуде за геноцид. Важно је да са евроунијатског пута самоуништења не одустанемо.

Гвантанамо, наша будућност

Мора се поштовати и Брамерц. Изјави да се професору Војиславу Шешељу, председнику Српске радикалне странке, неразумно дуго суди, али, ето, дешава се. Наше власти се задовоље самокритиком друга Брамерца, иначе америчког слуге, који је рекао да се Његошу ипак неће судити као инспиратору ратних злочина, јер постоји сумња да владика Раде можда и није Србин. Ако се та чињеница непобитно утврди, онда је Петар Петровић Његош апсолутно невин. Већа олакшавајућа околност од не бити Србин у Хашком трибуналу не постоји.

Кад Београдом може да каска коњска запрега, онда је логично да Словенац буде директор Пореске управе. Аустријанац Гузенбауер, Италијан Фратини, Француз Пицгауер, саветници. Пошто нису Срби, порез у Србији не плаћају. Не би било човечански. Узимају нам новце, а ми да им наплаћујемо порез. Па нису они Срби.

Напомена: Следећи пасус преносимо иако су догађаји у њему већ ствар прошлости. Ипак, како текст заслужује пажњу и данас, преносимо и овај део текста у прилог поштовања аутора, односно његовог оргиналног текста.

Једанаест година је прошло откако је Војислав Шешељ у тамници без пресуде. У суботу 22. фебруара 2014. у Београду је одржан скуп посвећен његовом тамновању. Војислав Шешељ је и поред упозорења од Трибунала да ће сносити последице ако се на било који начин обрати учесницима, упутио писмо. Писмо је прочитао његов син Александар. Сад забрањују и писма. Логор Гвантанамо наша је будућност, браћо Срби и сестре Српкиње, ако се не опаметимо. У понедељак 3. марта почиње Часни пост. Молимо се за спас наших душа. Мало је времена остало. Срби смо.

Извор: Печат, бр. 308, intermagazin.rs