Пре 15 година Београд се поново, по ко зна који пут у историји, нашао у положају који је најбоље описао српски књижевник Милорад Павић, перефразирајући речи архитекте Ле Корбизјеа – најлепши град на најстрашнијем месту света.

24. марта 1999. године НАТО земље су започеле агресију против Југославије. Бомбе Алијансе су падале не само на војне циљеве, већ и на цивилне, попут зграде РТС, возове, мостове, сточарске фарме и колоне избеглица. Погинуло је око 2000 цивила, рањено је преко 12500 људи.

Убрзо пошто је била најављена операција против Југославије, тадашњи председник САД Клинтон говорио је да само одлучност може да спречи још већу катастрофу (на Косову) у будућности. Клинтон, благо говрећи, није био видовит. Катастрофа је тек предстојала. Економији Југославије нанета је гигантска штета. Српско становништво Косова углавном је протерано, а сама покрајина под формалним руководством терориста у цивилу претворена је у сиромашну полуколонију која без поговора подржава све иницијативе Брисела и Вашингтона.

Ратни новинар Алексеј Борзенко допутовао је у Београд убрзо после почетка бомбардовања. У интервјуу за Глас Русије он се сећа:

Вече, звездано небо, ау Београду је оно врло звездано. У ваздуху се води битка, чудно осећање од експлозија Томахавка. Ако на километар и по он погађа циљ, ти прво осећаш неки удар, читавим желудцем, читавим телом. Затим муња, звучни ефекат, у устима постаје слано, зато што се на деснима појављује крв. НАТО бомбе су биле узрок еколошке катастрофе у Југославији. Сећам се како је изгледало све унаоколо после бомбардовања рафинерије у Панчеву: сунце се не види, излазиш на улицу у светлој кошуљи, а за три минуте она постаје црна. Да, живот се настављао и под бомбама, становништво се држало како је умело, било је једна целина. Али психологија људи је почела да се мења, зато што замислите да неколико месеци живите под претњом од погибије у било ком тренутку.

Бомбардовањем запад није штитио „угњетавано албанско становништво“, већ је решавао своје економске и геополитичке задатке, сматра наш саговорник. Алексеј Борзенко је уверен: када би се десио сличан конфликт сада, а не пре 15 година, Алијанса не би ризиковала да бомбардује Југославију, при актуалној руској политици плашила би се.

А како је било у Москви пре 15 година говори руски писац и новинар Сергеј Шаргунов.

Ујутру сам се упутио ка Америчкој амбасади. Било је много омладине: неко је бацио у прозоре дипломатске мисије обућу, гомила је скандирала антиамеричке пароле. Сећам се ноћи испред амбасаде када се нажалост московска специјална полиција понашала према нама доста жестоко. Друштво је тада било много одлучније расположено него држава. Постојао је осећај јединства са непознатим људима, момци су се пробијали према амбасади кроз заклоне. То су били обични неисполитизовани људи који су све 90-е гледали телефизију на којој су говорили о пријатељству са Западом. Али они су на физичком нивоу осетили неправду. Мени се чини да су догађаји у извесној мери променили политику руске државе, и сада, 15 година касније, схватам да негодовање није било бесмислено.

За колосална разарања у Југославији нико није одговарао и није се чак ни извинио. Међународној заједници је пошло за руком да избегне одговор на главно питање: како тумачити циљано уништавање земље, њено претварање, како се изразио један амерички новинар, у полигон за тестирање разног наоружања. На пример, пројектила са осиромашеним уранијумом којег је према неким изворима само на Косову било бачено око 10 тона.

Српски генетичар Јасмина Дурковић у оквиру државног пројекта 2003. године заједно са другим стручњацима отпутовала је на Косово како би проучила последице тих бомбардовања. Било је утврђено да се покрајина претворила у место где се сусреће концентрација ретких аномалија. Научници су схватили да се ради о утицају на генетички материјал популације, почели су да се баве проучавањем генетичких грешака, али из непознатих разлога тадашње власти Србије су забраниле даља истраживања и разглашавање информације о њима.

Знате ли колико је деце са ампутираним ногама на Косову? Али то нигде неће приказати, каже у интервјуу за Глас Русије госпођа Дурковић:

На Косову и на југу Србије имамо јако велики број карцинома костију код деце, урођених леукемија. Зато што се осиромашени уранијум депонује у кости, док је беба у мајци. Н а лазимо осиромашени уранијум у плодовој води, а уранијум кроз воду дође у бебу.

Има јако много триплоидија, тетраплоидија - то је, укратко генетски хаос. Здрав човек има 46 хромо з ома. Кад постоји Даунов синдром, то је само један хромо з ом више и већ имате тешку физичку и менталну проблематику. А замислите када се има 69 или 92 хромо з ома. Т о су т е мултипле аномалије, стра шне, то не личи на човека. И то се појављује у великом броју, као последица драстичног и штетног спољашњег фактора.

Последице бомбардовања постале су генетске грешке. Акумилиране са другим грешкама, оне могу да се испоље и за сто година, каже Јасмина Дурковић.

Имали смо велику миграцију из Србије после бомбардовања. Стотине хиљада људи су емигрирали по свету, рецимо, у Америку. Они су понели мутације са собом. Људи усвету размишљају: тамо је Косово, тамо смо бацили осиромашени уранијум, тамо је ђубре. Не. Људи носе ђубре у себи.

Када се после извесног времена у Америци појаве сличне аномалије, становништво ће се запитати зашто? Оно неће знати да је почетак трагедије овде, у малој мрљи на мапи света која се зове Косово – закључује генетичар.

 http://serbian.ruvr.ru/