Лажно јединство са католицима, унијатима и отпалим православцима и њихова улога у крсташкој револуцији латина

Канонско православље у Украјини је осакаћено отвореним ранама католицизма и унијатства, расколичено етнофилетизмом украјинских православних расколника, унижено екуменизмом неких православних владика, оскрнављено јеретичким и расколничким отимањем манастира и цркава, прво од стране гркокатолика, а касније и од стране православних расколника. Нажалост, под стегом многих невоља, укључујући и притиске од стране власти, црквени великодостојници канонског православља у Украјини такође нису одолели многобројним искушењима.

Једна од ствари која је приметна код црквених великодостојника УПЦ-МП је стално позивање на јединство свих грађана Украјине, и то по сваку цену. Но да ли је могуће  доћи до суштинског јединства ако нема јединства у вери, чак штавише, ако је јединство православног народа и вере угрожено од стране јеретика и расколника? Да ли ми православни треба да тежимо таквом јединству и да ли је то право и истинско јединство?  Можда то лажно јединство служи само као увод у екуменистичко црквено јединство? А ако већ инсистирамо на јединству, зашто не позивамо на јединство са онима са којима делимо исту веру, културу и језик, него инсистирамо на присилном јединству са онима са којима не делимо нити веру, нити светоназор, нити историју. Зашто инсистирати на безусловном јединству са онима који вековима теже да нас покоре и подвгну власти њиховом једином господару архијеретику Папи?

Још је за већу жалост и осуду је потпис Канонског Митрополита УПЦ-МП Владимира, на документ „Обраћање Цркава и религијских организација украјинском народу“ који је по самом свом називу анти-православни, јер негира православни Симбол Вере. Да ли је могуће да постоје Цркве са великим Ц кад нас наша вера и Симбол Вере учи да Верујемо ”у ЈЕДНУ, свету саборну и апостолску ЦРКВУ” О каквим Црквама онда ми ту говоримо? Зашто стављамо једну ЦРКВУ у исти ранг са расколничким и инославним религијским удружењима? У самој декларацији се спомиње да Украјина има јаке везе са Европом зато што су њене духовне, културне, образовне и правне традиције засноване на европским вредностима. Због те и такве блискости Европи, историјски сусед Русија не треба да се буни.  Зашто се УПЦ-МП, зарад интеграција са антихришћанским Западом, одриче братског и православног јединства са белоруским и руским народом? Свести руски народ на ниво пуког историјског суседа, а модерну неопаганску Европу узвисити до статуса цивилизацијске судбе, је више него лицемерно. Целокупна декларација одише антиправославним унијатско-екуменистичким духом позивајући се на лажно јединство и мир под шапом ЕУ конолизатора. Тако настаје ЕВРО-православље као ново православље. Православље које одише секуларним духом и подлеже политичким притисцима светских моћника,  јесте лажно православље. Такво православље је један корак ближе ка унији са папистима. То је и један нови начин пропагирања екуменизма који ће да подјарми Цркву и створи јединствено сестринско евро-православље у ”љубави са католичком браћом” и под покровитељством ”нашег заједничког хришћанског оца” Папе. Како онда разумети и одобрити потписивање декларације о подршци ЕУ?

У УПЦ-МП постоје многе струје које гледају различито на цивилизацијску припадност Украјине. Изгледа да је тренутно у Синоду УПЦ-МП већина евроунијатски настројена.  Индикације су ту – од кажњавања свештеника који су осудили мајдан као ђавослку подвалу, апатија, колебљивост и кукавичлук у опхођењу са антируском хунтом која је освојила власт. То је све изгледа последица “страха јудејског”, страха од страдања и мученика, брига за положајем земаљска везаност за бенефицијима које уживају као црквени клир. Где су украјинске мајке да каже својим синовима по узору на Мајку Јевросиму ”Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу” или у случају мајчине бриге за земаљско битствовање, одговор по узору на Светог ђакона Авакума ”Мајко моја на млеку ти хвала, ал не хвала на науци таквој!” Неки од евроунијатских екумениста иду дотле да, као екуненистички настојен митрополит Августин, оправдавају и дају благослов за рат православних Украјинаца против православних Руса.

Православни екумениста митрополит Августин са расколницима и гркокатолицима служи екуменистички парастос ”оцу нације” атеисти и русофобу Шевшченку

Изненађујуће је и то да се на званичном вебсајту (или службеном) УПЦ-МП, пропагира званичан назив „Украјинска Православна Црква“ без помињања икакве везе са Руском Православном Црквом. Такође, сајт је само на украјинском језику, иако су огромна већина верника Руси и Украјинци чији је матерњи језик руски језик.[i] Чак и расколничке цркве и гркокатоличка црква на својим сајтовима користи поред украјинског и руски језик, а да не помињем чињеницу да је 70% украјинских вебсајтова на руском језику.

Већ се врши попис цркава од страна антируских неонациста јер се и сам местољубитељ Кијевске митрополитске катедре, митрополит Буковински Онуфрије, признао да непозната лица зову у храмове у Кијеву и питају: „Којој патријаршији припадате?“ У условима револуционог хаоса и под притиском неофашистичких група и нове прозападне националистичке хунте, местољубитељ Онуфрије и Синод УПЦ-МП су били приморани да формирају комисију за дијалог са расколницима, али са напоменом да само у условима мира може доће до дијалога, а никако под присилом револуционарних бандита.  Пристати на екуменистичку колаборацију са расколницима и гркокатолицима значи само сачувати пуке зидине Лаври и цркви, а изгубити благодат Духа Светога. Неки од православних екумениста су учествовали у заједничкој екуменистичкој молитви “за мир и спокојство” са расколницима из два националистичка табора и гркокатолицима која је обављена 15. децембра 2014. Како Бог може да услиши њихове екуменистичке молитве са расколницима, унијатима и католицима?

Све су чешћи и позиви да се прошири аутокефалност односно да дође до новог раскола. УПЦ-МП је, ради лажне и краткорочне сигурности, признала револуционарну хунту и дозволила русофобију у својим редовима. Такође као један у низу трулих компормиса је и да су великодостојници УПЦ-МП отишли на паганско поклоњење поводом двестогодишњице рођења ”оца украјинске нације” Тараса Шевченка, русофоба и декларисаног атеисте. Отац и родоначелник српске нације је Св. Стефан Мироточиви заједно са својим сином Св. Савом, отац руске нације је Св. Књаз Владимир, а отац украјинске нације је безбожник Тарац Шевченко. Размислите о томе о каквој се то ”православној” нацији ради када су им такви несрећници родоначелници и национални узори?

Такође, државни празници Украјине, по некој чудној и ”случајној” закономерности падају на православне постове, то јест у дане када не треба празновати.  Празновати током поста значи грешити и гневити Бога, али шта да се ради, кад је државна политика Украјине важнија од неких ”застарелих и престрогих  црквених традиција и обичаја мантијаша”. На пример 28. јун, Дан Устава Украине пада на Петровски пост док се Дан независности Украијине слави 24. августа и пада на Госпојински пост.

Такође, Савет УПЦ-МП је у драматичном обраћању јавности закључио да  је ”територијални интегритет Украјине, независност која нам је дата од Бога, је велика вредност за наш народ, и ми немамо права да допустимо њену поделу, јер је то грех пред Богом и будуће генерације наших људи.” [ii] Каква прелест од стране украјинских аутокефалаца. Зар је грех пред Богом разделити тројство Свете Русије, а није грех присилно одржавати вештачу геополитичку творевину звану антируска Украјина? То је исто као кад би српски црквени великодостојници тврдили да је Југославија дар од Бога. Југославија је била безбожна творевина, вавилонска кула на Балкану која никада није имала Божији благослов. Исто важи и за Украјину.  Што је Свети Владика Николај казао за Србију, односно Југославију, данас важи и за Украјину: ” Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе”. Отуда и пропаст Украјине долази. Нису криви ”зли Руси”, него је узрок свих узрока украјинско одступање од Бога.

Чак и посланица патријарха Кирила поводом догађаја у Украјини уместо да удари у срж проблема, потенцира ”политички коректан” језик да се не би никоме замерила, чак ни антируским душманима. На пример у посланици се каже:  “Дубоко смо забринути због саме могућности избијања грађанског рата. Зато молимо целу вишенационалну Цркву да се усрдно моли за мир у Украјини, за покој душе свој погинулој браћи и сестрама, за исцељење рана код оних који су их задобили. Молимо се и за смиривање острашћених срца и за престанак раздора и смутње у Украјини”[iii]. Какав мир хоћемо са расколницима и јеретицима? То је лажни нечасни мир који ће њима омогућавати нове нападе на православне. Бољи и частан разлаз и подела земље него нечастан мир који није мио Богу и на штету православних хришћана.

Бивша КГБ кртица друг Антонов и амерички секретар Џон Кери одају почаст украјинским екстремистима погинули током државног удара

Однос канонске цркве и религијских удружења према демонкратској револуцији

Што се тиче односа цркава према ”перманентној револуцији”, запажамо да су све цркве, односно религијска удружења, изразиле отворену подршку демонстрантима, осим канонске цркве УПЦ-МП која се поставила неутрално и није се оглашавала. Али зар је и неутралност пожељна када банде фашиста са запада Украјине и шачица еврослинавих залуђеника из остатка земље руше престоницу и позивају на хаос у држави? Зар то није пилатовско прање руку? Требало је јасно и гласно изразити негодовање због пута у ЕУ недођију и исказане рушилачке мржње и русофобије на протестима и нове власти.  Црква не треба да се меша у дневне политичке ствари, али треба јасно да изрази да евроунијаство није пут дугорочне одрживости православне вере и народа. Прави државотворни пут је пре свега независност од страних (западних) утицаја и што ближи државни, економски и културни односи са Русијом и руским православним народом.

На наше жаљење, потпарол УПЦ-МП, протојереј Коваленко изјављује[iv] да је њихов принципијелни став, да политика свештеника може занимати само у гласачкој кабини и тврди да свака свештеничка порука треба да има црквени, јеванђелски и библијски смисао, а не политички. Такође је напоменуо да је Савет Синода Украјинске Православне Цркве осудио ”политичко православље” у 2007. То, по њему, значи да ”не користимо цркву у политичкој борби и да се уздржимо од политичке дебате унутар црквене ограде”. Да ли онда осуђује јавни позив Татјане Деркач, иначе верског публицисту и верницу УПЦ-МП, на екскомуникацију и анатемизацију Јануковича?[v] Прво, ако УПЦ-МП одбија да се меша у политику и осуђује тзв.  ”политичко православље” зашто је онда потписала декларацију о подршци ЕУ интеграцијима? Када се ради о ЕУ онда је у реду, а када је у питању Русија и ближа сарадња са руском браћом онда се одмах потенцира прича да се Црква не меша у политику и не подржава ”политичко православље”. То је у најмању руку контрадикторно и дволично, да не кажемо лицемерно. Да ли је то значи политиканство црквених великодостојника? Сматрам да пежоративни изрази као ”политичко православље” не могу негирати  истину, а истина је да залагање за СВЕТУ Русију  – Велику, Малу и Белорусију није политиканство и политичко православље. Духовно, културно и државно јединство истокрвне браће који деле исту веру, културу, цивилизацију и државотворну историју је нешто много више од политике, геополитике и пуког залагања за земаљско царство.

А затим: Протојереј Коваленко отворено  признаје да су на мајдану и верници УПЦ-МП-а, а да има и верника УПЦ-МП-а који су против протеста.  Коваленко, између осталог, наглашава да  не треба делити  наше вернике по политичкој, регионалној и геополитичкој линији, и да нема ништа лоше да верници имају различите политичке ставове, све док су уједињени у Христу. Наравно, питање политичке припадности верника није догматско питање и верници не треба да буду осуђивани или екскомуницирани због различитог политичког става, ма колико и био погрешан.  Међутим, како је могуће да Црква остане неутрална и не изрази свој став по питању  своје духовне и цивилизацијске припадности? Како можемо да будемо уједињени у Христу, ако нас такви верници на протестима позивају на уједињење са содомском антихришћанском Европом, која шири лажи о европском материјалистичком рају који нас чека и ватрено заговарају раскид веза са православном Русијом? Зар није патријарх Кирил јавно позвао вернике Руске Православне Цркве да не присуствују протестима у Русији чији је циљ био десталибизације земље и наметања неолибералног модела? Нема неутралних у борби за свето православље. Свети Владика Николај Жички је рекао: ”Ко може да помогне истину против лажи, а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, - неутралност значи помагање зла. Христос је оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: ,,ко није са мном, против мене је''. Оне који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.”

Потпарол Коваленко такође наглашава да се треба сетити Божије заповести "Немојте себи правити идола" и да та заповест у овом контексту значи да не треба идеализовати и полагати све своје наде у политичке и геополитичке савезе. Наравно, Царство Небеско је за сваког хришћанина коначни циљ и смисао живота, али оно не искључује борбу за Свету Русију. Успостављање савеза Украјине и Русије није идолопоклонство, него борба за истину и правду. Бити неутралан, није и не треба да буде одлика православног народа. Па зар се Срби и Руси  нису вековима борили за веру, слободу и правду?!. Не треба идеализовати било какво земаљско царство и није сврха успостављање империје и жеља за доминацијом над другим нацијама, али знамо да ће се више душа спасити у православној држави где се православна вера слободно исповеда и где је православна породица као домаћа црква основна ћелија друштва.  И заиста. До спасења душе је много теже доћи тамо где се пропагира да деца могу имати два оца, где уместо школе имамо порнографске курсеве, где уместо цркве имамо екуменизам са јеретицима, где рађање замењујемо чедоморством и пропагандом тоталитарне идеологије хомосексуализма. Због свега тога, Цркви не би требало да је свеједно, да ли ће се Украјина удавити у паганском смраду содомске Европе или васкрнути у светом православљу и јединству са Русијом и Белорусијом.

И сам потпарол Коваленко припада еврофанатичној струји тако да је његова недавна изјава где оптужује руске власти за непоштовање библијских заповести уистину срамна.[vi]  Коваленко је изјавио да руски медији шире лажи о Украјини и чине смртни грех због непоштовања Божијих заповести „не лажи“, односно „не сведочи лажно на ближњега својега.“ О каквој је пропаганди ту реч? О признавању да су неофашисти преузели власт? Па зар је то могуће оспорити? Такође Коваленко тврди да Русија увођењем војске у Украјину не поштује заповести „не убиј“ и „не пожели ништа што је туђе“. Колико је људи погинуло током ”страшне руске инвазије” на Криму, а колико током државног удара у Кијеву? А што се тиче библијске заповести ”не пожели ништа што је туђе“ зар је Крим туђи Русији? Крим је већ 200 година руска земља која је православном крвљу заливена. Севастопољ је славно име на крвавој мапи руских градова хероја. О чему прича Коваленко? Боље би било да сам припази на библијску ”не сведочи лажно на ближњега својега.“ Лицемерје са његове стране је још више изражено када нема ништа да каже о понашању нове револуционарне хунте вођене фашистичким бандама. А није кршење библијских заповести када фашисти убијају полицајце, туку грађана који се не слаже са њиховим екстремистичким ставовима и пале туђу имовину?

У оваквим и сличним опортунистичким поступцима  нажалост види се и очито је, пилатовско прање руку. Управо,  исти начин, на који је и код нас већина епископа из Српске Православне Цркве опрала руке око издаје Косова, следећи инструкције од стране државног врха.  И не само опрала руке него и директно учествовала у издаји Косова, позивајући на изборе и активно учешће у шиптарским институцијама, односно легитимизовала и легализовала антисрпски окупациони режим. Запитајмо се, зашто се великодостојници многих православних цркава  плаше прогона на земљи, када је Господ рекао: Нема ученика изнад учитеља својега, ни слуге изнад господара својега (Матеј 10:24-25). Ако је Господ страдао, ни ми, ако смо његове верне слуге не можемо избећи страдање на земљи. Изгледа да многи црквени великодостојници повлађују земаљским властима да би избегли несугласице, а самим тим, и страдање за истину и правду; и у страху од страдања црквени великодостојници заборављају речи Господа и ”сарађују са властима” или проглашавају себе неутралним.  Зашто не носити свој крст као свету дужност и бескомпромисно се борити за истину, правду и веру?  И Свети Николај Жички је нагласио: ”Само кроз драговољно ношење Крста познаје се важност Крста. Ко понесе Крст, тај и сазнаје, да је Крст – Пут, Истина и Живот.” Света Блажена Пелагија Рјазањска је рекла ”да то што разликује ту нову веру је то што она одриче крст, значи, страдања, подвиге, саможртвеност…. Она је хладна и охола, себична, саможива.” Како су многи српски свештеници и владике храбро рекли не усташком поглавнику Павелићу иако су знали да их чека сигурна смрт, док украјински аутокефалци нису спремни да уђе ни у најмањи конфликт са нелегалном и нелигитимном националистичком владом у Кијеву.

Такође и Св. Филарет Московски каже: "Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири." То би морао бити мото за оне “у страху од страдања“. Тиме нам Свети Филарет поручује да љубимо наше личне непријатеље, да се клонимо непријатеља Божијих, односно јеретика, у овом случају расколника, унијата и католика и да се жестоко боримо против непријатеља отаџбине. И још једно питање: Да ли је, онда,  по потпаролу Коваленку, Свети Филарет проповедао ”политичко православље”, када је рекао да је дужност сваког хришћанина да уништава непријатеље у одбрани своје родине, Свете Русије??!

Кад све ово имамо у виду, свеколико одустајање од борбе, колебљивост при одлукама и слично, јасно је да поступцима „идемо на руку“ онима који би да сломе православље по сваку цену. Између осталог,  ево шта имају да кажу  и како умеју да траже и да захтевају,  расколници и јеретици.

Расколнички патријарх Филарет, већ годинама инсистира на томе да је УПЦ-МП окупирала већину цркава у Украјини и да већина верујућег народа не припада њима. Он такође ургира на украјинску државу да препусти ”украјинске цркве” Украјинцима, а одузме их од русофила. И то се већ сада наново дешава са нападима на Кијевско-Печерску и Почајевску лавру. Овакве изјаве неодољиво подсећају на лидера монтенегринске секте Мираша Дедеића и његову камарилу у Црној Гори.

У интервјуу Њујорк Тајмсу анатемисани расколник Филарет, иначе редовни учесник молитвеног доручка у Вашингтону, је рекао: ”Наша црква подржава чланство Украјине у ЕУ. Молимо се Богу да нам помогне да уђемо у ЕУ, да бисмо сачували нашу државност, мир и унапредили животе људи”.[vii] Филарет изгледа и не схвата да ЕУ не планира да понуди чланство Украјини у ЕУ и да је то било изричито одбијено као могућност када је украјинска страна, по признању, сада бившег премијера Азарова, инститирала да се у одредбама Споразума о стабилизацији и придруживању нађе ставка о потенцијалном чланству у ЕУ. Даље: државност се не може очувати у ЕУ; државност и суверенитет се одузимају, а о побољшању живота у ЕУ најбоље да консултујемо Румунију, Бугарску и новог кандидата за чланство Србију. Филарет даље наставља: "Европа има своје недостатке. Али то не значи да је Европа престала да буде хришћанска“. Чињеница је да данашња Европа не само да је по свом духу престала да буде хришћанска, или чак пост-хришћанска, него је пре свега,  суштински, анти-хришћанска. Затим следи изјава: ”Ако Украјина уђе у Европску унију ", рекао је Филарет, "онда се ствара велика демократска сила у свету, што значи Европа и Сједињене Америчке Државе. Ово је велика демократска сила заснована на слободи, технолошком напретку и миру. И ова сила може утицати на цео свет."  Да, несрећни Филарету, та сила већ увелико утиче на свет, и припрема пут антихристу кроз баш ту разуларену слободу, материјалну незајежљивост технолошког напретка и лажном миру заснованом на богоодступништву. Поред тога, за такву Европу, по благослову Филарета, украјински расколнички свештеници се на протестима отворено моле заједно са гркокатолицима, католицима, лутеранима и еванђелистима. То ново православље, екуменистичко европравославље, је нажалост, узело је замаха и у Србији, и тек сада показује своје право лице - ''По делима њиховим познаћете их''. И по делима их препознајемо.

Расколничка УПЦ-КП се отворено ставила на страну проевропских екстремиста и хулигана на протестима. Поред тога што им пружа моралну подршку и штити их својим телима од напада полиције, она им је допустила да скрнаве манастире где спавају и припремају се за нове нападе, нове паљевине, за нове молотовљеве коктеле и сваку другу врсту насилништва.   

Гркокатолички свештеници, православни расколници, протестанти и разни други секташи кренули су у отворени и агресивни прозелетизам.  Користе ову прилику и материјализују своју подршку међу екстремистима и залуђеним грађанима, тако што крштавају и покрштавају учеснике протеста и њихову децу. Већ је кренула пропаганда од стране католичких кругова са Запада да је кренуо прогон католика у Украјини, односно на Криму, иако знамо да је реалност супротна њиховим папистичким лажима.  Тим обманама светског мнења  се жели ојачати католичка позиција и окривити Русија и наставити са папистичким прозелетизмом који набоље цвета у временима смутње и хаоса. Као што знамо на својој кожи, Ватикан је увек највише профитирао у земљама у којима влада безвлашће и нестабилност.[viii]

Током протеста појавио се и снимак свештеника унијата, Михаила Арсенича, који по узору на свога унијатског светитеља Кунцевича позива на убијање московита и јевреја.  Ево шта каже крвожедни паписта: „Са непријатељем не може бити другачијег разговора сем мецима! Са непријатељем не може бити другог језика, сем звука шуме - звука конопца за вешање! Звук, који сваком срцу говори- узми оружје у руке и одбаци страх! Није време за страх! Чекамо 20 година! Хоћемо да будемо сигурни да ниједан кинески жућа, ни Јевреј, ни Московит неће доћи у моју кућу! Нека нашу руку ојача кундак!“[ix] Ко су московити по њему? Московити су етнички Руси у Украјини, грађани који се изјашњавају као Украјинци а говоре руски као матерњи, сви они који сматрају Русе за братску православну браћу и верујући који називају себе малорусима и верују у Свету Русију. То је позив на крсташки поход против шизматика, на нови погром против православних, на ново католичко прогањање православних верника; оно што смо ми Срби кроз векове добро осетили и запамтили  од ”браће“ Хрвата. То је папистички урлик који предводи нови напад и призива нову голготу православних, како би православни осетили на својој кожи, по речима патријарха Иринеја, ”љубав сестринске цркве”.

Гркокатолички свештеник, испред шатора цркве стрпљиво чека нове добровољце и ”залутале православне овчице” за крштење

И дан данас унијати и католици славе унијатског свештеника Јосафат Кунцевича који је убијао православне хришћане који нису пристајали на унију са Римом. Његова мржња према православнима довела је до тога да је  1623. наредио да се гробови православних ископавају и њихове мошти бацају псима за храну јер нису достојне   да буду у освећеној земљи. Када га је група озлоеђених православаца убила, постао је ”мученик” па га је, наравно Ватикан 1867. канонизовао као светитеља.  Ако признајемо католичке свеце, као неке екуменистичке настројене православне владике, да ли то значи да Јосафит у рају слави Бога у вечности, заједно са својим жртвама, исто као што и ”брат” му , Алојзије Степинац из ”сестринске нам цркве”, слави Бога са ”бизантијским шизматиком” старцем мучеником Вукашином?

Ни архијеретик Фрањо није остао незапажен када је  питању нови крсташки поход чији је он главни покровитељ.  Не заборавимо да је архијеретик Фрања био ординариј (главни архијереј) украјинских унијата у Аргентини тако да је у одличним односима са унијаском црквом и њеним вођом, Свјатославом Шевчуком.

Уместо Закључка

Сви догађаји у свету, а посебно велики и историјски, имају духовни смисао и значај. Револуције, глади и смутње које су дошле са Запада, а против Свете Русије, биле су намењене да се православље елиминише. Те невоље су се десиле, и дешавају се, по допуштењу Божијем, због нашег отпадништва и због наших преступа против Бога и Божијих заповести. Али ни тада Господ не дозвољава да се православље у Светој Русији у потпуности уништи иако је било озбиљно изранављено и распето.

Када ће доћи до бољитка у Украјини? Исто када и у Србији. Тек кад се људи ових земаља ”сложе, умноже и обоже”. Сложе у вери православној, умноже у оквиру хришћанске породице и престану са чедоморствима и обоже врађајући се Богу у оквиру канонског православља. Духовна свест у оба народа толико је ниска, да број људи у психијатријским центрима, премашује број православних верујућих - оних који редовно иду у цркву,  причешћују се и исповедају. Тај податак нам симболички говори и о нашем духовном стању. Тек кад се већина Украјинаца врати Богу и постану верни чланови једине канонски признате Цркве биће бољитка, слоге и љубави међу људима и напретка у Украјини .  

Зашто је Украјина од најразвијеније и индустријски најбогатије републике СССР-а, постала једна од најсиромашнијих земаља Европе; и како је од велике житнице постала пустиња, ледина и земља на продају светским мешетарима? Све док независна антируска Украјина постоји као једна геополитичка аномалија која је разбила свето јединство Русије, Малорусије и Белорусије, напретка и Божијег благослова не може бити.  Да ли ће се Украјинци определити за земаљко царство односно грађење лажне нације на расколничком и језуитском верском темељу, или ће се приклонити небеском царству и припадности јединој канонској православној цркви и православном братству са Русима, остаје да се види. На Украјини је такође да се определи између колонијалног статуса као привеска ЕУ, чак не и формално пуноправног члана, или јединства са Русијом и заједничког просперитета братских народа. За преокрет им је можда потребан нови Богдан Хмељницки, који је рекао: ”Као што не смемо да делимо Свету Тројицу, тако не смемо ни да делимо три родна брата – Малорусију, Белорусију и Велику Русију. У том јединству је наша слава и велика победа над нашим највећим непријатељем ђаволом”. Потребан је нови козачки атаман који ће ујединити козачку православну уКрајину са Русијом. То је веома тежак задатак, али ”што је људима немогуће, Богу је могуће (Лк. 18, 27). А ми православни треба да се молимо Богу и покајемо за грехе који су довели до распада трећег Рима - Руског Православног Царства.

Отети Русији Украјину (прву руску државу и руску Крајину) исто је што и Србији отети Косово и Метохију (срце и душу народа и државе). Наши крајишници су Срби, а украјинци су руски крајишници. Дакле, време је да се обнови јединство Свете руске православне породице - Русије, Малорусије и Белорусије. И само тако се може заштитити наше непроцењиво благо- Свето Православље. Јер Свето православље је већ 10 векова душа руске домовине, смисао живота десетине генерација и светионик на нашем путу ка небу. Свето православље је оно што је руски народ учинио духовном лучоношом хришћанског света. У тој борби морамо запамтити да се само кроз искушења чисти гордост и утврђује скромни и смирени дух једног народа. Дакле, уз Божију помоћ и заштиту, не дајмо чељусти звери Свету Русију - непроцењиви дијамант украс Христа и његове небеске круне.

На једној страни је свето православље као вечно Добро и Истина; на другој зло и тама представљена у антихришћанском и неопаганском Западу и јеретичким, лажним и расколничким хришћанствима. Пре него што се определимо  шта ће бити наш избор, треба знати, да ће пут ка содомској  Европи  бити крај светог православља за Украјину. Украјина је тренутно велико поприште, не само земаљско него и небеско, где се у овом тренутку води рат између небеских и ђаволских сила. Зато, ми православни, треба да молимо за што скорији долазак православног руског цара, што је условљено, између осталог, и покајањем руског народа.  Тај цар, по многим пророчанствима и предању, не само да ће ујединити Свету Русију и донети истинску слободу поробљеном малоруском брату; него и помоћи несрећним Србима који су остали заглибљени у безбожничку и екуменистичку бљутаву со. Надамо се да ће нам Бог дати снаге да се отргнемо и победимо слуге Новог светског поретка који већ увелико припремају црвени тепих за антихриста.

Драга браћо и сестре из Украјине, ми, ваша православна браћа и сестре из Србије, ваши сродници по крви, вери и духу, молимо се Богу за ваше спасење и опстанак православне вере у Украјини која је веома угрожена.  ”Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње” (Матеј 7,6). Не дајте вашу свето отачество Свету Русију и веру нашим најопаснијим непријатељима – побеснелим језуитама, расколницима и долазећем Антихристу.

 _______________________

⁶ http://orthodox.org.ua/

⁷ http://www.pravoslavie.ru/news/68683.htm

⁸ http://borbazaveru.info/content/view/6557/1/

⁹ http://www.pravmir.ru/golos-cerkvi-v-usloviyax-politicheskogo-krizisa-i-silovogo-protivostoyaniya-v-ukraine/

¹⁰http://euromaidanpr.wordpress.com/2014/02/20/moscow-patriarchate-faces-demand-to-excommunicate-and-anathematize-yanukovych-kyiv-patriarchate-will-no-longer-pray-for-him/

¹¹http://serbian.ruvr.ru/news/2014_03_02/Ukrajinska-crkva-optuzhuje-Rusiju-za-neposhtovanje-Bozhjih-zapovesti-8909/

¹²http://www.nytimes.com/2013/12/05/world/europe/ukrainian-protesters-find-powerful-ally-in-orthodox-church.html?_r=0

¹³ http://www.catholicnewsagency.com/news/ukrainian-catholics-experiencing-total-persecution-in-crimea/

¹⁴ http://www.youtube.com/watch?v=FeOiBZJw4XM#t=129